srijeda, 21. ožujka 2018.

6

Tako sam i na Stravi nazvao ova trčanja iz projekta "kaznenih 10 Petnaestica": 1, 2, 3...
Kazna se odnosi na moju razmaženost jer sam mic po mic počeo da trčim sve manje i da pešačim sve više i na kraju se tu nije znalo ko pije a ko plaća i zašto se odjednom budim kao neka druga osoba koja mesečno pretrči jedva pola kilometara od onoga što sam kod sebe navikao da vidim.

Trenutno sam stigao do 6 i ova šesta 15km-ica (sreda popodne) je za sada bila najbolja. To mora biti zato jer smo ušli u Ovna, najkapitalnijeg manijaka zodijaka, većeg lava od Lava i većeg strelca od Strelca. Praktično su lavovi i strelci neostvarene živuljke koje nisu uspele u životu. Zato su uvek na neki način frustrirani i ljubomorni na nas ovnove. Mora biti velika muka kad si navodno vatreni znak ali ti je sudbina dodelila neku mlaku tinjajuću vatricu. Okej, zato su lavovi i strelci nešto popularniji u društvu, jer samo oni sa emajliranim želucem mogu trpeti ovnove. Ovan je dakle isto što i kiselina u zlatarskoj radnji, na njemu proveriš svoj karakter, svoju toleranciju. Prosečni uvek padnu na tom najtežem testu; uz ovna mogu živeti samo neki ludi budisti i samarićani, dok ovi svilenkastih živaca pobegnu glavom bez obzira.

Opet ću izbegavati brojke i sličice. Ni veliki ruski pisci nisu u svoje romane ubacivali screenshot-ove sa mobitela pa su opet imali publiku koja im je halapljivo listala romane. A ja sam ovan i juče smo ušli u proleće i evo odjednom se osećam veličanstveniji od svih tih pisaca zajedno. Pulsevi nežno viši, kadenca ne baš nešto naročita, ali ukupno vreme za par minuta bolje tojest najbolje od svih dosadašnjih 6. Ovo je dobar trenutak da se osvrnem na kadencu.

Ne znači nužno da ono što italijani zovu ađilita' mora da znači i snagu i brzinu. Katkad trčim nejakim sitnim koracima pokušavajući da tako nadoknadim manjak snage. Tu je visoka kadenca samo privid, i ne predstavlja apsolutnu odmornost već naprotiv, očaj - to što sam odmoran na neuro-okidačkom planu nema potporu u punom rezervoaru. Danas pak, imao sam osećaj kao da na bicikli vozim "veliku šajbnu" s tim da mi se nigde ne žuri. Da sam radio deonice, itekako bih ubrzao frekvenciju. No obzirom da sam bio pun snage, mogao sam da trčim "na zamah", grabeći jakim krupnim koracima uz nešto nižu kadencu. Lep je to osećaj, i najviše volim kada se tako osećam na Dužini, ili na maratonu. No o tom potom...

Nema komentara:

Objavi komentar