Ja sam pre dva leta izmislio tu foru da radim deonice uzbrdo na napuštenom putu koji je na mestima odnelo klizište. I onda tu gde je klizište, tu prehodam po zemlji/blatu, a ovo po asfaltu trčim i imam tačno mesta gde krećem i gde se zaustavljam. Kada iz zadnjih dvadesetak treninga izvadim prosek izađe mi prosečna gps dužina tih deonica 890m + 780m + 870m + 780m ali ja to zovem 4*800. U biti nije ni važno koliko je to tačno metara, bitan je taj rad nogu i glave da se popnu 4 puta po 3.5-4.5 minuta uzbrdo. Kad sam umoran onda mi je lakše da umesto tempa 3.7km koliko je celo brdo to podelim na 4 dela sa pauzama a kada sam raspoložen onda dahćem i u teoriji povećavam vo2max a u praksi se samo bespotrebno premaram.
Sve u svemu svaka priča se sa silnih brojeva ionako svede na nešto suštinskije. Ako 90% rezultata upadne između 16 i 17 minuta logično je da sve one živahne treninge završim brže a one trome i polu-umorne sporije. Da li sam sad tu išao tri sekunde gore ili dole, smešno je pominjati. Pride je juče sve bilo pod vodom i blatom, na mestima je potok tekao putem pa sam skakutao po bankini kao lipicaner u visokom kasu.
Takođe je lako videti i po pulsevima, kada izračunam prosek sve 4 deonice, jer je i tu očigledno da imam dane sa 159 i sa 149, a suvišno je trošiti reči na opisivanje tako velike razlike. UGLAVNOM po principu bolje išta nego ništa ipak sam zadovoljan što sam eto probao opet jedan "pravi" trening, umesto samo još jednog trčkaranja naokolo u nizu.
Kao što je za svako putovanje potreban prvi korak, za svaku sezonu je potreban prvi trening. U sredu sam još uvek osećao bolove u kvadricepsima pa sam trčao tempo-varijacije 1km/1km, a juče ovih 4x800m. Danas sam mogao i da trčim ali me je uhvatila turbo giga mega alergija i dan mi je prošao u neodlučnosti da li je bolje da se odmorim ili ne. Imao sam neki plan sa trening trkom sutra i trkom prekosutra, no biće da sam od toga odustao. U tom slučaju ću sutrašnju rupu već nečim popuniti, tek koliko da nedeljnu trku ne dočekam full odmoran.
Nisam do sada trčao taj kros u Novom Sadu, kažu da nije ni ravan a čisto sumnjam da se za par dana sve može 100% osušiti i da nigde neće biti blata. Daj bože, ali ne nadam se baš. No po već pomenutom principu "bolje išta" ipak te trke daju posebnu dimenziju našim treninzima, naročito nama koji uvek treniramo sami i nikada u društvu. Prosto izgubiš onu petu brzinu, nedostatak koje ti pomeri sve ostale brzine za jedan stupanj niže. Ono što na treningu misliš da je maksimalno, uglavnom je way below maksimalnog.
Nema komentara:
Objavi komentar