brzak

Jedna brza nadoknada, jer sam ranije ustao pa imam čitavih 5 minuta viška vremena pred polazak na trku. Nikako da stignem da napišem jednu stvar vezanu uz trail trčanje, o kojoj sam razmišljao i nakon Brtonigle i nakon onog traila u Osijeku a i nakon ovog zadnjeg krosa. Radi se o tome da mislim da većina čak i ovih iskusnih, bržih trkača, pogrešno postavlja fokus za vreme trail trčanja, u situacijama otežanog kretanja.

Ako se nalazimo na trci onda je najvažnije stići što brže i uz najmanji napor od tačke A do tačke B. Taj osećaj brzine mnogi tako interpretiraju da postave sebi idealnu putanju od krivine do krivine i pokušavaju tuda trčati. Onda te staza baca levo-desno, a ti uporno pokušavaš da zadržiš pravac jer razmišljaš tako "pravolinijski". Pošto-poto bi išao upravo tom zamišljenom linijom jer ti se tu čini da je najmanje snega, najpliće blato, itd.

Ono po čemu sam primetio da se razlikujem na takvim tehnički težim mestima, je da ja svo vreme pokušavam da zadržim brzinu, dok me je baš briga za pravac. Dok neko šlajfuje pokušavajući da se previše ne tetura levo-desno, ja letim s kraja na kraj staze, izlećem u krivinama, vraćam se na stazu pa prelećem skroz preko na drugu stranu, pa opet desno levo sredina levo...

E sad, neko će reći da je pogrešno ovo kako ja radim, no to što sam ove druge preticao i ostavljao je valjda dobar dokaz tvrdnji da treba više paziti da ne padne brzina, po cenu da se neznatno menja pravac. Zamislite bob trku i pokušaj jedne posade da ide isključivo po sredini staze, kočeći i upravljajući tako da nikako ne prilaze ivicama. Onda imate sliku ovoga o čemu pričam, posebno iz razloga što većina blatnjavih trail-ova upravo podseća na bob takmičenje, s tim da je pretežno po ravnom. Ali brzina je ipak brzina. Trčanje i pocupkavanje u mestu da se ne bi promenio pravac, ajajajaj to je ipak nešto najgluplje.

Za kraj ove ideje-bloga još jedan detalj sa poslednjeg krosa, koji sam trčao u Minimus patikama. Oduvek sam se pitao šta će mi i zašto sam ih kupio, mada sam naravno znao odgovor, bila je akcija platiš 2 para a dobiješ 5 (!!!) pa me je drug nagovorio da im se pridružim u šopingManiji. I što jes jes, izašle su skoro džabe. Osim par puta kad sam radio dijagonale na pomoćnom stadionu tj travi/džombama, nisam ih nosio tako da jedva imaju dvocifrenu kilometražu. Kros u Novom Sadu je bio idealna prilika da zasvetle. Vlažna zemlja bez previše blata i doduše malo previše asfalta, možda 1/3 ali snašao sam se da ponegde trčim po zemljanoj bankini. Lake kao pero a odozdo dovoljno našarane za odličan "grip".