utorak, 27. ožujka 2018.

je'n dva tri

Pokušavam da impresioniram sebe tako što ću blog započeti sa jednom reči (iliti po srpskohrvatskom pravopisu rečju) no ne mogu da je se setim. Ono kada do nekog zaključka stigneš sopstvenim isprobavanjem i stečenim iskustvom. Trial and error, rekli bi englezi. I mnoge druge reči mi padaju na pamet, ali ta ne.

Radi se o tome da mi na neki način u trčanju paše takozvana obrnuta periodizacija. Nikako ne uspevam da otrčim dobru trku "na svežinu", naprotiv, kako povećavam volumen i intenzitet tako mi raste i forma. I najbolje "idem" kada trčim stalno, puno, i brzo. Kao da se forma može predstaviti preticanjem na autoputu, pa ne možeš iz zaustavne trake, nego najtečnije prođe iz dobrog zaleta. E sad koliko dugo se taj zalet može održavati, to je neka druga tema.

Nakon Holjevke sam nekako rasitnio treninge, mada ni tamo nisam bio zadovoljan formom. Namesti mi se tako neki dan, da li zbog dugog puta, previše odmora/netrčanja, nespavanja, hladnoće, nemam pojma. Naizgled ne postoji neka šema koju mogu da prepoznam i izbegnem je ubuduće. Onda me udarila ona alergija i pomutila razum skroz, pa mi je kros u Novom Sadu prošao u bunilu, kao neka noćna mora a ne kao trka. Pokušaj povratka u normalu se završio katastrofom u Kruševcu gde sam polumaraton trčao kombinacijom nogu koje su krenule na maraton i glave koja je bila ubeđena da tako ne može ni 10km. Lud, zbunjen, nenormalan.

Poslednje tempo trčanje u Novom Sadu je po brzinama prošlo slično Holjevki s tim da sam sada najbrže otrčao zadnjih par kilometara a u Zagrebu sam pred kraj usporio zbog grča u stomaku. Oba cenera su mi došla nakon BUM blokova sa puno kilometara pa sam bio polu-umoran ali istovremeno raspoložen za utrkivanje. Valjda mi lakše padne kada imam manja očekivanja.

Možda je onda u tome ključ zadovoljstva. Svakog dana trčiš puno, jer voliš, a kada dođe trka onda se ne opterećuješ viškovima ambicija obzirom da si konstantno umoran. Kako god da istrčiš trku možeš reći "nije loše obzirom na... " i vratiš se svojim redovnim treninzima. Zvuči glupo onima kojima je na trci važna svaka sekunda, ali meni ima nekog smisla. Gledam i sa koliko strasti pristupam treninzima. Danas sam ceo dan duboko uronjen u Projekt "kako rasporediti trčanja u ove dane između dve trke".

Petak je najavljen kao istinsko Proleće sa max +21° što bi bila idealna prilika za neku bici vožnju. Na moru je pak predviđena južina pa smo odustali od Tara, između ostalog i zbog nekih porodičnih obaveza koje nisu u skladu sa trodnevnim putovanjem. Prijavio sam se za polumaraton u Jagodini 01.04. koji mi zbog pomenutih planova jedino odgovara pošto je u nedelju.

Dakle uto-sre-čet imam tri dana za trčanje, petak bicikla, subota šetnja, nedelja trka. Bingo!

Jutros sam otrčao polu-brdskih 14km, za razliku od prošle sedmice kada sam zajahao treninge od 15km kao mutav na telefon. Kad završim blog imaću pauzu pa mogu na drugo trčanje, da baš ne čekam veče. A čak mi pada na pamet i glupost da otrčim tri puta danas. Sve zavisi od toga kako mi sad ispadne. Ako budem kilavio onda ću se prištedeti za "treću sreću", a ako mi "krene" onda ću sada odmah otarasiti dnevnu kvotu. Nije loše što zbog pomeranja sata mrak odjednom pada tek iza 19h, fakat je puno više vremena za kombiniranje...

Nema komentara:

Objavi komentar