subota, 31. ožujka 2018.

pauza

Nisam ovih dana nešto raspoložen za pisanje, prosto sam ispunio šta sam hteo i sad sam u nekom leru pred sledeći veliki zadatak. Prošle nedelje 5 dana treninga pa u nedelju trka pa sad 3 dana treninga pa jedna bici vožnja od 2.5 sata po brdašcima pa danas dan odmora i sutra opet trka i tako zatvaram poluvreme.

Nisam smislio šta ću sledeće nedelje, jer već prolazi vreme da oteram auto na zamenu ulja i filtera i tradicionalno "pregledaj sve pa vidi treba li nešto". Obzirom da je ovaj majstor okruglo 30km od nas, zadnji put sam mu odvezao auto i dotrčao nazad kući (imam tri solidna uspona usput) pa sam prekosutra otrčao nazad do njega i vratio se kolima. E sad kada mi najviše odgovaraju dva trčanja po 30km videću.

Verovatno bi bilo bolje što ranije posle vikenda jer je vikend nakon toga rezervisan za Osijek. Mislim, daleko od toga da mi 2x30km predstavlja iole normalnu šemu pred polumaraton, no šta ću. Ako ne odem tada moraću sledeće nedelje, pa šta znam, možda je to i bolja kombinacija. Jer sam vikend nakon Osijeka odustao od Hendrixa jer sam evo mesecima posle najave trke shvatio da je u subotu a ne u nedelju a nama te daleke trke baš i ne odgovaraju subotom jer ne mogu u petak dovoljno rano na put, pa sve ispadne nategnuto i umorno.

Našao sam neku neobaveznu trčicu od 10km u nedelju nakon Osijeka pa ćemo tamo, a nakon toga naravno u Beograd i na novu stazu polumaratona. Ranijih godina nisam propuštao maraton, a evo i sutra će u Jagodini postojati opcija 42km, no kako nisam zadovoljan formom ne pada mi na pamet da se upuštam u nešto što mi više miriše na mučenje nego na izazov.

Naravno da MOGU da pretrčim 42km u komadu ali ne vidim nikakvog smisla da to idem prelagano i presporo, po stazi koja ide napred-nazad. Da se radi o nekom krugu po selima u kojima nikada nisam bio, još bi mi to i bio dovoljan razlog ZA. Tipa Plitvice, tipa Međugorje, volim te trke koje idu NEKUDA, a mrzim ove trke gde zatvore 5km puta pa trči napred-nazad kao da si nešto zaboravio ili izgubio.

Iz sličnog razloga sam ovog proleća zaokružio puno manje polumaratona a više kraćih trka. Tempo trčanje od približno sat i po ima taj zlatni presek između količine zabavnosti i brzine koju možeš da držiš. Na 5km krepaš od napora ako hoćeš zaista da dâš svojih barem 95%, nema onog autopilota na kojem trčiš dovoljno brzo a ništa te ne boli.

Stoga sam shvatio da su mi polumaratoni praktično ono što uglavnom trčim na treninzima, samo malo brže, a kraće "trke građana" su ono što NIKADA ne trčim na treningu. U tom smislu polumaratoni mu dođu tzv. beating the dead horse, sve ono što inače radiš pa udri opet dok se nekom delu tela ne smuči.

Stoga sam bio zapanjen činjenicom koliko mi je bilo teško da doziram trku na 10km ovog proleća. Uvek mi to ispadne neki fartlek, zapitam se da mi nije jako, pa da mi nije ipak sporo, pa sim-tam skakućem kroz intenzitete kao da trčim neki programirani fartlek od onih treninga 1km brže 1km sporije.

Sutra ću na licu mesta odlučiti šta ću da otrčim. Obzirom da se radi o maratonu, uvek mogu NAKON svog treninga da rastrčavam i nekom pravim društvo, a da li će moj trening biti jedan krug od 10.5km ili dva kruga za 21km, pitaću noge. Ako su radije umorne nego odmorene, verovatno ću trčkarati 21km Tempića, a ako mi se učine jake onda ću da pokušam da namažem cenera u malo jačem tempu jer mi takav trening više treba. Pa nakon par gutljaja soka i desetak minuta navijanja sa trotoara mogu da se "vratim u trku" i rastrčavam koliko god mi duša ište.

Ono glavno je, naravno, nakon polumaratona poseta zoo vrtu. Biće ovo zoo proleće, jer bi i 7 dana kasnije u startnom paketu Osijeka trebali da dobijemo karte za tamošnji zoo :-)

Nema komentara:

Objavi komentar