nedjelja, 4. ožujka 2018.

Holjevka

Poručio mi je Stane da bi mi bilo bolje u Poreču. Pa naravno da bi mi bilo bolje, ali samo pod jednim uslovom - da nam je Poreč bliži ili bar jednako udaljen kao i Zagreb. Iovako smo jedva preživeli gusto napakovanu satnicu putovanje-trka-putovanje. U odlasku su me bolela leđa i iskreno sam se uplašio šta će biti u povratku nakon još 5 sati vožnje, no pobedio je class benzin sa aditivima i 160 km/h autocestom. Samo jednom se živi, pa nek brzo prođe.

A nije samo Stane imao primedbe, evo i Janko nam je rekao - nemojte mi reći da ste samo zbog ovoga došli iz Srbije? Čuj, došli. Nismo mi došli nego pobegli. Poređenja radi, danas je u Zagrebu prva žena išla 10km za 34 minuta (a bilo je i na ceneru snega), a na domaćoj trci koju smo zaobišli je prva cura na polumaratonu išla 1h39. Nećemo mi uskoro ni u Evropu ni u Europu, niti će njih dve nama pohrliti.

Obzirom da sam počeo svaki paragraf sa nekim junakom... reče Dida na blogu da mu je pametni sat izračunao cenera za 41:27 a meni je danas kazaljka pala na 41:24. Što ti je telepatija. Još samo da sam bio budan u te sitne sate kada je on pisao blog, mogao sam i ja NE trčati, nego samo da si upišem njegov rezultat. Poštedeo bih sebe pranja i sušenja dva kompleta mokre opreme, patika, čarapa, a izbegao bih i onaj grč poznatiji pod nazivom "bodac" tokom 7-8-og kilometra.

To će biti stvar po kojoj ću zapamtiti celu trku. U biti je nebitno (može li se tako reći???) da li sam išao minut gore ili dole, stigao ili ne one dve cure za koje sam prvih 6km bio ubeđen da ću ih stići (na kraju sam ipak stigao jednu), ili stajao koje mesto niže na proglašenju u kategoriji. Najgori je taj osećaj kada te omete neka "viša sila" ili je bolje reći "unutrašnji protivnik". Došlo mi je da plačem u tom trenutku. Sjurili smo se s mosta, pa se popeli od Lisinskog, pa se sjurili do avenije Dubrovnik i opet se popeli na most, na vrhu kojeg je bio prolazak 5km. Onda smo se II put sjurili do Lisinskog i kad sam opet trebao da okrenem nazad ka mostu, još dole na ravnom me je steglo.

Tako sam fino zatvarao "gap" iza dva momka, i dve cure sa još jednim momkom još malo ispred, i odjednom sam morao da usporim. Držim se ispod rebara kao neki mlađi junior. Protraćio sam ceo "uspon" na udahni duboko zadrži vazduh izdahni jako zadrži još duže, i jedva se dokopao vrha. Onda sam umesto odmaranja nizbrdo morao da trčim na prednjem delu stopala da se ne bih previše truckao i tek negde na zadnjem okretu mi se sve primirilo. Kilometar do cilja sam znatno ubrzao no teško da sam nadoknadio sve što sam protraćio u prethodna dva.

Doduše i u ovom stanju sam isprolazio skoro sve koje sam imao na nišanu. Prosečan puls 157, dakle za 5 manji nego što sam trčao 10 minuta duže u Brtonigli pre 14 dana. Prosečna kadenca po četvrtinama 190-188-188-190, pomalo čudan raspored obzirom da uglavnom ubrzavam prema kraju.

Iza svega ostaje fascinacija samom trkom. Ogromne avenije u širem centru sa 3+3 trake potpuno zatvorene za saobraćaj, minimalna startnina i mogućnost prijave do sat pred trku po istoj ceni kao i unapred, bolja majica od one koja je bila u startnom paketu Plitvičkog maratona, merenje čipom u cilju, okrepe na 2.5 i 7.5km kao i na startu/cilju, novčane nagrade za najbolje, medalje i robne nagrade po kategorijama na svakih 5 godina, cenjeni spiker koji me uvek najavi kao nekog bogzna međunarodnog blogerskog superstara, sve to daje osećaj da trčiš "veliku" trku u jednoj pravoj metropoli. Ocena čista petica.

Nema komentara:

Objavi komentar