dan posle

Prvo mi je bilo neobično na trci. A danas mi je bilo jednako neobično i na prvom trčanju posle trke. Jeste mi teško, nije mi teško nego mogu puno jače, jeste mi hladno, apćihaaaaa, ne nije mi hladno, čelo mi gori, imam temperaturu, malaksao sam, ne, mogu i duplo da ubrzam, noge su mi pune glikogena, saplešću se, umoran sam... i tako celih 18km. Nema druge nego da je sve do alergije. Imao sam po par tih 10-dnevnih napada alergije i svakog od prethodnih 20-ak proleća ali mi nikada nije bila ovolika zbrka u glavi. Kao da mi je iz nepca grla nosa i sinusa otišlo i na mozak :-)

Juče smo se pred trku pozdravili s nekim parom koji se parkirao pored nas i u jednom trenutku me je Lola zbunjeno pogledala: ljudi te pitaju jesi li dobro, a ti kažeš "sačuvaj bože! taman posla!" - verovatno sam hteo da kažem nešto u smislu taman posla da nisam dobro, naravno da sam dobro, no sve što pomislim doživim nekako naopačke. Čudan oblik alergije.

Pa mi se spavaloooooo. Juče sam mislio da sam ustao, doduše jesam ustajao pred 5 da pišam pa se vratio u krevet da dremnem još malo. Onda sam se u pola 6 probudio i ustao (?) i odjednom je bilo 6:10 i ona je rekla - ajde bre ustaj, zakasnićemo! Otkud ja opet u krevetu? Ništa mi nije bilo jasno.

Tek sada mi se polako premotava i film od trke. Sat pre starta sam pojeo dva Snickersa što mi inače nikada ne bi palo na pamet pred trku od samo 45 minuta. Zašto odvući krv u želudac ako je potrebnija u kvadricepsima na svim onim zemljanim džombastim strmoglavim nizbrdicama, i pride uspavati organizam insulinom. No taj razdirući osećaj gorčine u grlu koja je ista kao i ona koja dolazi iz želuca kad nisi jeo ceo dan, ili ona koja dolazi uz malaksalost nakon neke bolesti, tu nelagodu sam prosto morao "ubiti" pa i po cenu trčanja na nekoliko otkucaja manje.

Danas sam u prvih par kilometara imao isti onaj osećaj mrtvila kao i juče u Novom Sadu. Da li sam napravio korak ili mi se samo učinilo? Da li zaista trčim ili samo gmižem? Nakon 500m prosek je bio 6'40''/km i pitao sam se da li ću uopšte moći brže. Kao kad zamahujem maljem iznad glave i zabijam neki stub u zemlju, tako sam zamahivao nogama da bih napravio još jedan korak, pa još jedan, i svaki sledeći je bio neka vrsta teškog napora a ne fluidna ciklična uživancija.

Čak i dok ovo pišem, povremeno izmenim neku reč u rečenici i tek onda sve dobije smisao, pa se onda zapitam zašto sam uopšte upotrebio onu skroz "pogrešnu" reč gde joj nije mesto. Kao što sam pokušao nekome da objasnim juče, deluje mi da ovo nije moja glava nego da su mi nakon neke nesreće u kojoj sam sopstvenu izgubio, našrafili neku iz zamrzivača koju su čuvali za takve slučajeve.

A valjda će nekako proći i ovo čudo... Već imam i rezervnu kombinaciju za sve moguće trke. Jer "svaki dobar plan u sebi sadrži i Plan B". Ako do četvrtka zbog vremenske prognoze ili sopstvenog stanja ne uplatim half u Kruševcu (nedelja), našao sam u subotu u Beogradu trkicu na 7km po nasipu. Samo da se mrda.