znaM

Znam da sam dosadan ali kao što rekoše za onog nemačkog ovčara koji je pregrizao mladu smokvu ("to je jače od njega"), tako i ja moram da napišem nešto, poriv je jači od zdravog razuma koji kaže da postajem dosadan. No zato ću biti kratak. Jednom u životu i to da se dogodi. Evo o čemu se radi.

Juče sam rekao kako će jednom sve morati da krene natrag prema gore, iz najdonje tačke, a rekao sam i da sporije od onoga ne mogu trčati. I desila su se oba, istovremeno! Ako kao merilo naprezanja uzmemo one dosadne pulseve, oni su se podigli na vrednosti iz ponedeljka, dakle opet sam imao volje i snage koliko je potrebno za "normalno" trčanje. Ali se zato nisam ništa ubrzao, nego sam svojih 15km završio za rekordno sporih 1h29, prešišavši neslavan rekord od sinoć za jedan minut.

Objašnjenje je prosto iako sve deluje kao neka zagonetka. Naime noćas je napadalo par cm snega u gradu i 10-ak cm po brdima okolo, što je značilo da je na 0 stepeni ceo grad bio pod baruštinama i bljuzgom a putevi na okolna brda su imali pune kolotrage malih potočića a po sredini puta onu smeđu bljuzgu visine 5cm. Onda kada me neki auto prolazi molim boga da ne bude previše kulturan već da me prođe tesno, jer ako se odmakne čitav metar onda taman točkom nagazi na taj sloj bljuzge i kao leden tuššššš me poprska po nogama.

Kao da mi je to bilo malo problema pa sam na vrhu brda skrenuo na sporedne puteljke "da vidim kakvo je tamo stanje" i naravno kakvo bi bilo nego grozno, baruštine pokrivene slojem vodenog snega i uokvirene predivnim mekanim dražesnim nežnim blatom. Kad nagaziš na taj sneg osećaj je kao da si nagazio na prljavo beli sunđer, da ne kažem spužvu, ne mogu da se odlučim između te dve reči jer obe zvuče jednako ljigavo i gadno. Eto.

U 48 sati od ponedeljka ujutru do srede ujutru (+ sat i po treninga kasnije = ~50 sati) sam natrpao 5 trčanja po 15km što je već izašlo na lepih 75km a što je sve skupa čitava rukometna momčad malih Murakamija po 10km i još njihov trener pride, ili radije čirlidersica.