ćorak

S jedne strane sam se nadao da će mi neobična šema od 4 dana treninga pa 3 dana polu-odmora doneti nešto preko uobičajenog, a s druge strane sam se upravo toga pribojavao.

Na kraju je ipak pošlo loše. Trome i lenje noge, nigde odskoka ni elastičnosti, kao bajagi je trka a motivacija mi je ispod nule. Svaki korak težak. Nema one fluidnosti u kojoj nisi ni svestan koraka po koraka i gde je to sve jedan tok.

Obično kažu da je važno koliko si spavao prethodnih nekoliko noći dok ova zadnja može i da se zanemari, no meni se evo u 16h30 već spava. Nije mi izgleda "leglo" ono buđenje u 3 i ustajanje u pola 4.

Maštao sam o tome da odvrtim 4 kruga po 22.5 minuta ili koji sekund više i da to izađe na 91 recimo. Kad sam uzeo sat i spremio se za zagrevanje, shvatio sam da sam sinoć u žurbi u torbu ubacio samo kaiš za grudi a ne i HR senzor koji zovemo "zvrčka". ZABORAVIO SAM ZVRČKU, uskliknuh razočarano...

Na zagrevanje nisam zbog toga ni poneo sat. Upalio sam Stravu i trčkarao sa telefonom, usput fotkajući po Kruševcu uzduž i popreko. Turistički obilazak. Onda sam odlučio da trčim skroz bez sata, kad već nemam puls hehe. Na kraju sam ga ipak uzeo i od zadnjih 10 minuta pred start proveo jedno 8 premeštajući se po trgu i čekajući da govno uhvati gps signal kroz guste oblake. Ode moje zagrevanje ća'.

Sad više nisam siguran da li bi mi bilo bolje da sam imao zvrčku. Niski pulsevi bi mi javili da sam neispavan, a eventualni visoki (mada čisto sumnjam da su bili) bi mi javili da dodatno usporim. Ili da nisam ni nosio sat, ne bih video da mi pokazuje krugove 100m duže jer i to je nekih 25 sekundi, taman da objasni zašto mi treba 23 minuta za krug. I za drugi takođe.

I tu sam stao. Ovim brzinama mogu da trčim i kod kuće. Trka ipak služi nečem drugom. Šta ću, nisam od onih kojima je cilj da ZAVRŠE polumaraton. Naprotiv, od onih sam koji ne uživaju na treninzima i ne muče se na trkama. Na treningu ću 500 puta godišnje stisnuti zube a na trci hoću da mi sve ide glatko. Po planu i kao po loju. Čim se na trci mučim to je znak da nešto ne štima. Mrzim to.

Takođe, trening je prilika da bar u 100 od tih 500 u godini vidiš gde ti je granica i da je eventualno pomalo i pomeraš. Na treningu možeš da ostaneš na rezervi, može da ti se upali lampica, na trci to ne sme da se desi jer upravo zato i treniraš, da na trkama ništa ne bi zaštekalo.

A zajebalo me i kupatilo, sinoć sam sa vodoinstalaterom klečao sat vremena ispod kade. A možda nije genijalna ni ideja da svakog dana moram 10-12 km prepešačiti sa psima, koliko god se oni tome radovali. Umor u nogama ostane, i to veći nego da sam pretrčao istu dužinu jer bih trčao 1h a ovako šetam i zastajem 2.5h. Naravno to dalje oduzme i od treninga koji skratim ili usporim. Sredina marta nije prekasno da se trgneš i prepoznaš prioritete u životu. Izgleda da i požrtvovanost takođe mora imati meru, kao što reče stara kineska mudrost da tajna dobrog života glasi "ničega previše".