tri boljke, pruga

kako je zanimljivo ovo inžinjerstvo
mogu zamisliti taj trenutak kada je nekom dat zadatak da trasira prugu Beograd-Bar kroz klisuru reke Gradac, ili kanjon Morače takođe.
šta znam, najviša tačka pruge (zatvaram .png fajl i google maps, otvaram google earth) između Valjeva i Kosjerića se nalazi u onom petkilometarskom tunelu između Samara i Drenovaca, s tim da sa valjevske strane pruga ulazi na nekih 515-520m nadmorske a odande ulazi na 540-545m i verovatno ne pravi nikakav skok ni grbu nego se popne još malo i nakon toga 1) ide ravno do poslednjeg km ka Valjevu odakle uhvati isti pad kao i u nastavku ili 2) uhvati najblaži mogući pad od najviše tačke do kraja tunela.
takođe, čuveno inžinjersko rešenje serpentine u Lastri jeste jedan enorman tunel koji (zajedno sa ulaznom krivinom) sačinjava 180° okuku pa naizgled vraća lokomotivu u isti smer odakle je došla; pruga naime i uz levu i uz desnu obalu reke krene ka Valjevu, da bi južni krak zatim naglo skrenuo kroz brda ka pomenutom 5km tunelu na prevoju.
taj tunel pak ima pad sa otprilike 425 na 405m nadmorske.

ovaj pak bliži nastavak kroz kanjon Gradca mnogi znamo napamet, što krateći baš prugom kada nam se ne planinari po brdima a što iz nužde kada srednji tok Gradca (ponornica Suvaja) nabuja pa se od hladnoće vode ili dubine snega ne može proći koritom.
deo pruge najbliži Valjevu sam upoznao još kao dete kada smo tuda išli na kupanje.
tada smo znali da ono kamenje naređamo po 10 metara dužinom šine i da čekamo "da vidimo šta će da bude" kada naiđe voz.
naravno, šta bi bilo, voz to sve smrvi u paramparčad uz relativno glasno čangrljanje a zvuk sirene smo uvek doživljavali kao ljutnju mašinovođe, verovatno ne shvatajući da nas nije grdio zato što se plaši da će voz da mu iskoči iz šina od kamenčića 2cm prečnika, nego što ga je nervirala naša glupost da to sve ushićeno posmatramo sa par metara daljine pošto nas je neki komad kamenja koje pršti mogao ozbiljno povrediti.

svo to trasiranje je očigledno imalo dve varijante, odnosno Prvu pa Drugu, obzirom da su na dosta mesta vidljivi tragovi "pruge koja nije prošla" sa sve ozidanim potpornim stubovima/prolazima/prelazima (baš kao i pruga ka Loznici koja je trebala da prođe kroz sred grada i tunel na zapadnom kraju ovoga što je sada Magistrala, odnosno stara pruga kuda nam je iz Beograda dolazio "ćira")
moj jutrošnji zadatak je bio da pokušam da nacrtam kuda je pruga prošla kroz tunel obzirom da sam juče po nevremenu odustao od povratka po brdu pa sam se vratio u grad upravo tuda... pa sam video da je tunel neka nepravilna varijanta S krivine, da ne kažem "šikana" :-)
naravno ono što je ucrtano kao izohipsa ostane negde na površini brda, a pruga već na izlasku odstupa od te linije jer je pred tunel već donekle ukopana.

i tako je sve počelo, to moje razmišljanje o trasiranju, kako treba od Lastre do Valjeva spustiti šine sa 405 na 180 metara a bogme i pruga se nakrivuda skoro kao i put pa verovatno ni njom nije bitno kraće od 18km koliko treba magistralnom putu M-21.
u nekom nastavku bih mogao tačno da prebrojim mostove i tunele, mada su tuneli i obeleženi brojevima, tamo gde nisu pospadale table doduše.

čuveni tunel "osmica" prevede šine sa leve na desnu obalu da bi se pruga odmah nakon žel. stanice vratila levo u žel. stanicu Leskovice koja pak služi meštanima brda skroz prekoputa, a nakon te stanice se pak ubrzo vrati opet desno i tuda ide još dugo, dugo, sva do železničke stanice Gradac na samo 6km od valjevske.
tu pak reka napravi šikanu pa pruga brzo pređe sa obale na obalu i nazad, tačnije reka se provuče ka desno pa nazad levo, a samo nekoliko stotina metara kasnije se u Deguriću definitivno premesti na levu obalu koje se nepokolebljivo drži sve do mosta koji pređe Gradac maltene na mestu gde i magistralni put, na samom ulasku u širi centar grada, pa nakon beskrajne blage okuke pred sâm dolazak u stanicu pređe Kolubaru (a s njom i Gradac koji se tek u nju ulio) i u svoj ravni deo putovanja ka Beogradu krene levom stranom reke.

tri boljke, plavo

sad više ni ne znam koliko imam boljki
koliko se sećam prvo je počelo ovo oko očiju neko naticanje, rekoše alergija na sunce ali pre će biti da je nešto vezano za imunitet jer je dvaput nestajalo i vraćalo se bez ikakvog obzira na sunce
ajd boli me dupe za oči, mogu da trčim i žmurećki
onda je počelo u preponi da me štreca, napipam neki čvorić, rekoh umreću od upale jajnika, izguglam, kaže svi važni limfni čvorovi su duboko unutra a ove što napipaš to je samo od umornih nogu što si trčao 800km u januaru, proći će za mesec-dva
sad malo mi se to činilo kao da me neko zajebava iz tih stručnih časopisa mislim ajd dan dva ali mesec dva trla baba lan nije prijatno čuti dijagnozu

onda je počelo kašljucanje isto kao i prošle zime, rekoh i to nešto alegorijski, zbog ovog smoga, kao nakašljavam se i ništa
i pre 3 dana kada sam ispljunuo zeleni kuglager setih se da se tako razvijala sitjuejšn i lani, sa sve bronnitiščinom i mesec dana bolovanja
jedino što sam tada bio povređen pa me bolelo dupe što moram da ležim zbog bronhitisa, a odmah za njim u bolnici zaradio i grip, milina

MEDŽUTIMMMM
da sve bude isto ko i lani, samoooo, srrrceee, moooje, iiii srce tvooooje, pobrinulo se koleno koje me štrecnulo koji dan kasnije i eto već deset dana ne popušta, to jest, ne bih da baksuziram i kao da mi je danas malo bolje
a to bolje može da bude jer mi juče nije spadala temperatura pa sam ceo dan prekunjao, ali mi je zato danas očigledno zavirivala ispod 37 (nisam merio) obzirom da sam otišao da se šetam dva i po sata

pa bi onda moglo sutra da boli i više, jelte, uvek će naći neki razlog, govno, pardon, koleno
a jel znate da postoji lekovito govno kao što postoji lekovito blato?
čujte i počujte sad THE anegdotu:

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

kad sam imao desetak godina igrali se mi uvek iza zgrade, bio veliki park
i u parku drveće, penjali se mi, sekli grane, pravili lukove i strele kao indijanci, sve smo znali kao pravi mali urođenici, nije nam trebao tablet i laptop da bi se igrali lova na zveri i ratova
i naravno bilo i žbunja, onog sa belim bobicama koje natakneš na grančicu pa kad zamahneš pogodiš nekog u glavu sa deset metara, mislim kad se dobro utreniraš
i bio jedan antipatičan do zla boga, zvaćemo ga Đoka ovde
i Đoka kupio nove pantalone, tačnije majka mu kupila
neke smešne sa širokim zvoncastim nogavicama kao što su nosili stariji rokeri, i mnogo je bilo smešno što je to neko kupio, tačnije najverovatnije sašio kod šnajderke, za klinca od 10-ak godina
a Đoka je pride bio seljačić bez ikakve perspektive da izraste u rokerčića, znači pravi đilkoščić
i šta se događa, izašao Đoka da se igra s nama i kurči li se kurči u novim pantalonama
mi svi u nekim smešnim yassa trenerkama verovatno, on totalno odskače, došao u park kao na paradu brate
usred igre, KRIIIKKKKKKK
AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA
Đoka znači u agoniji, da li ga je ujela neka zmija (nismo znali da u parku ima zmijâ) ili škorpija (nismo znali ni da ima škorpijâ) ili mu otkazuju bubrezi ili nešto slično, krenuo mu pesak kroz mokraćne kanale, dečko stoji i urla, i nema nameru da prestane
pritrčimo mi, počnemo da zagledamo šta nije u redu, i prvi koji je primetio o čemu se radi (A NISAM BIO JA, MAJKE MI) veselo uskliknu
AAAAXAXAXAXAXXAXAA, ĐOKA KLEKNUO U GOVNO!!!!!!
a Đoki na kolenu pljeskavica, razmazana, prste da poližeš, tačno ga je ubo u sridu, došlo mu govno kao štitnik za koleno da je namontirao preko zvoncara
svetlo sive su bile, sećam se ko juče da je bilo
završna scena:
Đoka ide prema svom ulazu u bloku urlajući na sav glas, sporim korakom kao na gubilište jer zna da će majka da ga odere od batina, a mi za njim kao pratnja na svadbama vrištimo u orkestriranom smehu srećni kao kad smo u fudbalu pobedili 9:0 koga ono beše
eto tako
anegdota kao diplomski rad
na temu Karma
"kako jedno govno može da unesreći čoveka, i usreći ostalih deset"

čobi

sve je iznenadila vest o smrti košarkaša i još nekoliko ljudi, mnogi su se potresli, tu mislim na ove što su baš strasno pratili košarku
evo sad sam uzeo da guglam HALL OF FAME da se setim koji su to američki košarkaši koje znam, od ovih najčuvenijih
zbog jednog onog iz Lejkersa, ne mogu da mu se setim ime
i usput se prisetim još nekih
evo šakil o nil i za njega znam
pa onda kad skrolam na gore od sledećih 50 za 45 nisam ni čuo
ovih par znam da su im se imena pominjala ali da me ubiješ ne znam kako izgledaju
prosto nisam to pratio, nije me zanimalo
jer ako ćeš da pratiš, ono zaista, to je maltene svaki dan po par sati
ima neki tako prate bilijar, pikado, štatijaznam

dobro majkl džordan, to je to ime za koje sam mislio da je najbolji svih vremena a sad kažu da je ovaj što je poginuo
još da nađem tog sprčkanog iz lejkersa
MEDŽIK džonson jebo ih medžik, njega sam se setio ali imena nikako
e on je isto bio kao najbolji dok nisam čuo da postoji i onaj majkl džordan
kad ponoviš više od tri puta ta dva imena više ni ne postoji razlika, spoje se u jednog
i sad ovaj kobi, pa dobro, sad je on najbolji

a meni ti ekipni sportovi, mislim nemam pojma, imaš lejkersi i čikago bulsi i štajaznam, i što sam sad dužan da im pamtim imena pojedinačno
ili su ovi pobedili ili oni
nije to kao tajson protiv holifilda, bekele protiv kipčogea
prosto za mene je individualni sport = sport, a grupni sport = igra
igramo fudbal, igramo košarku, niko nije reko ajd se igramo maratona prc
i kad si samo deo kolektiva, delić nečeg, ne možeš mi biti važan ni kao mali prst onog ko sâm stane na crtu protiv nekog izazova
eto zato ih nit nešto pratim naročito, nit ih pamtim, nit im pridajem neki značaj
recimo kad je poginuo senna onda mi je bilo baš onako žao, a ovog kao što rekoh nekako nisam ni znao, pa mi vest i nije nešto Vest, mislim ginu ljudi svakodnevno šta ćeš

zanimljivije mi bilo jutros kad sam čitao status od neke žene čije dete je bilo u gostima u nemačkoj i skinulo preko torenta neki film i došla im kazna od 900€, ahahaha, e to je vest burazeru
mi navikli da je sve džabe, AKO TE NE UHVATE
kao u zemlji utopiji, svako će da ode u prodavnicu i da uzme onoliko koliko mu treba
pa kad bi bilo džabe, svakome bi TREBAO džek denijels, nikom ne bi trebalo limun pivo
mislim dovoljno je samo da pogledaš onu bocu chivas regal, da je okrzneš pogledom samo, i odmah shvatiš da je to ono što ti je celog nasušnog života trebalo
što ću da uzmem viršle ako mi treba njeguški pršut
i patike one u dekatlonu za 100 kuna, ako mogu da uzmem one sa federima kao kipčoge što je nosio, pa svima nam baš takve trebaju brate, što je on poseban
i tako
imaš tih vesti raznih
mislim i to dete nije skidalo film preko torenta iz nekog hira ili dokolice, nego što joj je to trebalo
jedino što će da košta
malo

na o

odavno sam hteo da napišem jedan majmunijada-blog "na slovo"
bila je neka pesma, ima garant na jutjubu, koja ponavlja istu strofu "i mama i tata daće nama dukata" i onda kaže hoćemo li na eeeee, hoćemoooo, "e meme e tete deće neme dekete" dakle svi samoglasnici su E
i preko drugog do trećeg samoglasnika sve se završava klimaksom "Na R" koji je više nego pišanje od smeha "R mRmR R tRtR dRćR nRmR dRkRtR" i sećam se da smo se kao deca uvek valjali i vrištali i pevali to r mrmr r trtr...
kontam da su to pevali 7 mladih, nema ko drugi

e pa sad u nastavku, opet o kolenu
hoćemo na o, pošto je koleno, važi?

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

doklo donos som dosto monjo šotoo jor mo jo tomporotoro jodvo dozvoljovolo, bolo jo nošto molo tomoronjo oz roko s dogsomo o nošto molo vožnjoco bocoklom.

moroćo noko od slodoćoh toploh dono do probom bocoklo o vodo nokokvog frtolj tronongo, čosto do vodom do lo ćo stonjo do so botno pogoršo olo ćo borom do ostono stotos kvo.

tokom dono som onočo sošoo no 36.7°C po som so ovo vočoros opot vrotoo no 37, o colog dono oz svoko nokošljovonjo no rocomo sot, dvo, osotom onoj rozdoroćo bol no vrho bronhojo proćon okosom krvo olo noko odrono slozokožo.

bor do som vozoo brdsko prvonstvo po hojdo, nogo so nokoloko dono šotockoo...

:-D
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

da ne bude da ste džabe čitali ubaciću jednu anegdotu, za pokoLJenja
bila je zima sa puno snega a mi na pripremama u Bijeloj, sa mlađim juniorima
dan-dva pred povratak, sve nas strefi neka viruščina bronhitiščina užas
a ionako je počela teška kiša tako da nismo ništa izgubili od treniranja

i uđem ja da se tuširam, taj prvi dan odmarali svi, odvrnem vrelu vrelissimu vodu, i kako ugasim tuš počnem da drhtim, pa pustim opet još vreliju
pa opet ugasim i počnem da se brišem i na pola brisanja odjednom mi se naježe noge i leđa i ja opet odvrnem najvreliju vodu i rokaj, šurenje

kad sam izmerio temperaturu ja ladno sa 38.6 nabio na 39.4, znači samo što ne proključam
sedeo malo u sobi pa mi se uvukao crv u dupe, napolju pljušti kao iz kabla (nikad nisam shvatio kakvog brate kabla, ajd creva ajd lonca ali KABLA???) i ja uzmem šuškavac onaj sto posto nepromočljiv plastikanjac i izađem na parking da operem auto, mislim kiša poliva ja samo brišem krpom i cedim je i utom nova poplava s krova se sliva i ja sve prebrišem još jednom i super

vratim se u sobu i opet pod vreo tuš onako komplet u odelu i patikama!

kuku

idemo unazad priču, dakle temperatura
znači visoka, niiščega
prevrćem se i sve kao prejeo sam se a nisam se prejeo i kao muka mi neka i kao dal sam jeo nešto puno masno i sve tako nešto a muka sve veća
i u svemu tome ovaj kašalj, isti kao prošle zime
znači kašljucanje, kao da mi stoji neka mrvica na vrhu bronhija
pa kao kkhhmmmm nešto bih da pomerim tu a nema ništa
znači isto tako sam najebao 2019. i sad mi se smeši repriza
jer posle tog kašljucanja je niodakle došao neki rezonantni kašalj, onaj škripavi, i dok si reko keks bronhitiščina i dve nedelje mirovanja
možda to ima veze i sa onim nekakvim česticama, jer ništa drugo ne uspevam da povežem između prethodne i ove zime

i uzmem toplomer kaže 38.5, boli glava boli vrat one žile iza na potiljku, došlo mi da plačem
leđa oduzeta, kontam da je neki virus čim odjednom tako visoka temperatura
otkud, nemam pojma, nisam sa živim bićima ni imao kontakta ceo dan juče, samo se s kerovima družio
rano jutros je bilo 37.0 a za par minuta ću apdejtovati status veze, saša i virus, its komplikejtid, možda je doručak doneo očekivano poboljšanje

sva ta gnjavljenja me opet previše podsećaju na 2019., kada sam se dva dana pred n.g. povredio pa na sve to nalepio boleštine i viruse, a evo ni 2020. nije puno bolje počela sa ovim bolom u kolenu zbog kojeg sam prestao da trčim do daljeg

18.01. da se upiše kao poslednji dan, i onih brdskih 16km mada sam i tu kao nešto osećao koleno ali sam bio 300 posto ubeđen da su ligamenti a njih nikad ne uzimaš za ozbiljno
kao boli dok se ne zagreje pa onda ništa i to obično prođe za pola dana
evo sad ne prolazi, a godina prolazi, to su loše vesti

kuku

već se i ranije događalo da se smenjuju euforije i depresije, a sve zbog mogućnosti da se trči ili ne, da se trka ili ne
očigledno je da je godina počela slično katastrofalno kao prethodna i da će prolećni deo sezone trka biti golo govno
mislim tek treba da me prođe koleno pa da vidim kako mogu da trčim pa tek onda da nešto malo otreniram i da vidim koliko ću se srozati u odnosu na 2019, a i u njoj sam se srozao za 10% u odnosu na 2018.
da ne poveruje čovek da može toliko da se uspori.

i šta se događa
onda kažem da je to grozno i katastrofa i da neću ni ići na trke
jer što bi se sramotio i truptao tamo s nekim rezultatima od kojih mi je bukvalno muka kad ih vidim na cilju
i onda obično dođe do promene iz dva razloga
1) brate dosadno je svakog vikenda kući kao u zatvoru, nisu trke samo polumaratoni nego i putovanje i sve što uz njega ide, druga mesta, gradovi
2) trka uvek ispadne bolji trening od običnog treninga, pa koliko god da sam/si spor to je na trci opet bar malo manje sporo a i baš mi puca prsluk na treningu da dahćem i da lipsavam

i tako mic po mic shvatiš da si od kraja februara do kraja maja od 15 vikenda negde otputovao 13-14 puta i da maltene nisi nijednu trku propustio, unatoč jadnim rezultatima
valjda uvek nađeš nekog u još većim govnima i onda gle pobedio sam ovog i onog, čak pomisliš da si dobro išao a ono se radi o kolektivnoj propasti, ne o ličnom poboljšanju

naravno da su puno lepše one godine kada em odeš na dosta trka em ti dobro ide pa si zadovoljan i rezultatima, plasmanima, prosecima
a naravno i da će doći neke godine kada mi to neće ni padati na pamet, da odem na trku kao onaj deda što je smarao ceo svet do svoje 80. godine i ulazio u cilj sat vremena nakon što sklope balon i semafor, bogme toliko se ponižavati neću u svoj svojoj upornosti
tačno imam neku sliku dokle bi ti sve moglo da traje, ispod čega neću prihvatiti polu- i maratone po svaku cenu.
prosto nismo svi isti.

i tu se ne radi o tome da sam ja neko sa nosem u oblacima pa kao "znate ja sam pobedio pet maratona i jednu ultru i ja sam superstar i nećete mene gledati kako me pretiče balavurdija i neki rekreativci u trenerkama a ja sa 65 godina propadam kroz plasmane dostojanstveno".
nego mi to prosto nije zanimljivo.
volim da se takmičim, zabavno mi je to sve, da stižem onog ispred i da računam da li će me stići onaj iza, pa potegnemo pa se zaduvamo pa se inspirišemo, ali sve te brzine moraju biti u onom opsegu koji zovemo trčanje, a ne truptanje, kaskanje, šepanje ćopanje, o tome se radi.
kad prođe pola njih na polumaratonu i kad krenu oni puhtavi sa pivskim stomacima, uvek pomislim kako nikada neću biti jedan od njih, od onih koje ljudi sa trotoara gledaju i pitaju se "auf brate koliko ih još ima".
ako sam prošao pre njih prošao sam, ako nisam neću ni dolaziti na trke, ni pod kojim izgovorom od gore 1) i 2)

kuku

čitam ovaj blog dan i po kasnije i deluje mi da je neko drugi pisao, uopšte se ne slažem sa stavovima autora.

ali šta ću, ne piše mi se sve ispočetka, pa ću ga prekopirati, da popunim još jedan dan u nizu.

copy-paste je donelo i ove neke razmake pa je svaki novi red dupli novi red, prenovi red, ni to mi se ne menja.

potreba za kretanjem je jedna jako lepa stvar ali samo dok si zdrav i sposoban, u protivnom postaje prokletstvo.

svaki dan sa manjkom kretanja odnosno nezadovoljenjem nekog minimuma te Gladi, deluje kao promašen, nepotpun, nedorečen, deluje kao kazna.

i pored toga, povećava tu žudnju da se nešto nadoknadi jer kad se nalepi dan na dan, nedelja na nedelju, taj dug naraste i stvara sve veću teskobu.

onda Subjekt počne da traži alternativne načine zadovoljenja nagona za kretanjem pa kupuje trotinete skutere helikoptere skije i auspuhe.

kad sam čuo koliko košta vozačka dozvola, rekoh jebeš motor i kamion s prikolicom, drž se B kategorije burazeru, može skuter može traktor može motokultivator, načiii može sve.

više manje.

sad mi je zanimljivo a neću da guglam, da li za quad treba dozvola za motore ili treba B kat.

jer tehnički ono je motor, samo ima 4 točka, a opet tehnički sve što ima 4 točka je četvorotočkaš kao što mu i izgled kaže pa što bi se za to polagao onaj poligon za motor nije mi baš logično.

opet zdruge strane, lepo je sve znati i sve naučiti, tako da ne treba ni od čega bežati.

kažu da je učenje novih stvari i menjanje navika ono što odgađa starenje a ja eto ne bih da omatorim preko noći tako što ću se ukopati u neki rov navika.

eto bez problema sam pored tuce 27-brzinki u kući sa 26” točkovima uzeo 2x10 sa gumama 29” debelim ko za pariz dakar, volim ja sve što je novije bolje pa ako je i drukčije, boli me uvo.

ali da volim da bacam pare, ne volem.

pa kaciga pa naočari pa sranja, kuku.

pa registracija pa servisi, kuku.

dobro benzin bih prežalio, to je ipak pogonsko gorivo, u rangu nutele i piva jbg.

pa hajd i kaciga, i to mu je neko kurčenje tipa gle kakav telefon imam e pa tako i kacigu ću da uzmem neku kao što mi je ova za biciklu, sa motivom vatre plamena požara seks droga nasilje i taj fazon.

ima onaj vic al ne mogu sad, ostaće za drugi put.

skica

ima valjda još jedan dan koji nisam opisao
misliće pokolenja da nisam trčao
nekad smo govorili pokolj pokoljenja
pa sad po modernom po kolenu nema ljenja
tako nekako, nem pojma

upravo shvatam da na brdu duže traje dan
mi ljudi koji lepotu života merimo po trajanju svetlosti u danu, svi treba da živimo navr brda
tamo najpre izađe, i odatle se zadnje oprosti
sunce, htedoh reći
a u prenaseljenim rupama vazda mrak
d izvinu deca

elem taj dan neopisan, a ovaj će blog virtuoznim manevrom da uniđe u predvečerije istijeg, takođe je bio skoro-pa-uneventful
koleno me žickalo jako, od trčanja ništa, ja mislio dosta je jedna dži-dži tj. govno-godina al izgleda da su me uvatile na redaljku

i šta se događa
znači uzmem ja šta
uzmem štapove
mekinli visokoprofesijonalne u boji grafita karbona uglja i tih manijačluka tehnološko-geoloških jelte
idem rekoh da obaram segmenat
a taj segmenat na Stravi mučni, pa ako ga nisam deset puta obarao na raznim profilima, nova pesma nova ja, mora da ima neki taki hit
hitčina bre

i lomatao se ja sa štapovima sve išao tik uza stepenice po kamenjaru
reko da vidim kolka je razlika u odnosu kad idem dva po 2 stepenika marševskim korakom
ko što sam otojič išo pre neki dan to jest
znači osećaj dramatičan
pre koji dan sam odo, a sad mažem bre, ću se razmažem po kamenje

a rezultatić?
govance!
tipa petnestak sekundi razlika
na 6 minuta to je 13/382 jednako šta
jednako nemam pojma
tipa tri posto jelte
znači TOLIKO BRZO sam išo sa pomagalima štapnim, da mi je svaki korak mesto 50 bio 51.5cm
odnosno, umesto šeset koraka u minutu da sam pravio šeset dva
pa brate
da je pretilo da ću se upišati il usrati, bolje bih pocepo rekord nego ovako
sranye

mega giga

napokon neka prava Dužina, iako nije imalo veze sa trčanjem
onaj rođak što montira satelitsku po okolini mi se ponudio a ja naravno prihvatio izlet, što se sve poklopilo sa slobodnim danom na poslu
e ovo je vredno bloga, a mini putopis sam stavio i na Stravu gde sam nakačio fotografija kao da radim promidžbu za neku turističku agenciju

elem autom smo otišli skroz na Divčibare i to sa one tamo istočne strane, pa sam izašao na samom ulasku u naseljeno područje
odatle stazom koju znam od ranije, a koja je vidim sada i obeležena biciklističkim putokazima, umesto 3-4km do centra mesta pa još 2km do vidikovca pa još 6km nizbrdo do prevoja Kaona pa još 8km do kamenoloma, dakle skoro 20km, ova prečica ide kroz šume i spušta se severnom padinom na neki potok kojim dođe do istog kamenoloma na užičkom putu, i to duplo kraće, samo 10-ak km

nekad davno sam se tuda popeo mtb-om i zapamtio to kao lep kraj, a jednom sam i iz sela Krčmar (koje je u podnožju onog južnog puta) trčao nekom prečicom pa izbio na isti ovaj put kojim sam sada išao

nakon toga sam malo omašio uspon na sledeće brdo koje se poprečilo ispred Valjeva pa sam malo srnećim stazama bauljao dok ga nisam našao
kartu naravno nisam učitao na vreme a tamo nisam imao signala pa sam se malo i nervirao a malo bio i zbunjen
no dobro, nije to pustinja ni tundra pa da ne znam gde sam, više manje sam se orijentisao i taman povezao neke stvari, zašto se uvek izgubim kada dolazim od valjevske strane i ne umem da nađem ove puteve
prosto zato što nisu ni povezani
tamo kuda ja krenem jeste najkraće ali se treba spustiti nekih 200-300m nadmorske, već ovisno gde ćeš izaći, i to sve kroz šumu i šikaru
izgleda da postoji neki obilazni ali prohodan način za taj krug oko Bačevačkog visa ili lokalno rečeno samo "Visa", no to će ostati za neko lepše vreme

najviše sam nadrljao zbog vremena jer sam po severnim padinama za podlogu imao led ili zaleđeni sneg, a po južnim padinama blato koje se nalepi na patike kao da sam ugazio u neku pogaču od govana i za par koraka na svakom đonu vučeš po kilogram
onda se obraduješ ledu jer ćeš se očistiti od blata pa se onda opet obraduješ zemlji jer se nećeš klizati i proklizavati a koleno samo sevne, i tako u krug

još par eksperimantalnih skretanja kasnije bio sam na poznatim terenima a umesto 39km koliko bi mi trebalo asfaltom telefon mi je pokazao samo 28km pa ću morati naknadno da proanaliziram da mi autopauza nije nešto ošišala mada nije bila uključena ali ipak, nešto mi došlo pokratko
ovo kuda sam prošao nema šanse da kao pre 10 godina guram biciklu celim putem da bih premerio dužinu, moraću se snaći na bolji način

kuku

kuku i naopako
pa kada ću naučiti neki red, da dođem kući s treninga i sednem da napišem blog
ovaj život zaslužuje boljeg dokumentaristu
nakon jutarnje šetnje pa još jedne sa 2 pa sa još 2 psa, iz nekog razloga sam odlučio da mi se nigde ne ide "za svoj groš" nego sam pse počastio sa još jednom šetnjom pa smo tako prešli ujutru 5 a popodne 13km, a kad kažem mi to su moje noge i ja, psi su pojedinačno prešli duplo manje

sećam se jedne godine kada je L bila ušinuta pa sam šetao psa po psa, svakog po sat vremena, šteta što ne živim u dojčland mogao bih to za pare da radim, čak je i zanimljivije od kurirskog posla na bicikli
tako da, obzirom koliko je ovaj utorak bio uneventful, nije ni čudo što ga nisam ovekovečio blogom
idemo dalje
koleno još uvek boli, štaviše boli sve jače što ja manje trčim, biće ovo zanimljivo proleće

devetstotrideset

to je išlo tako da prvo ništa nije išlo i onda sam rekao daj da vidim da li će ići nešto drugo, i dalje je išlo kako je išlo

sad kad sam sve objasnio mogu da ponudim i par detalja
elem malopre sam guglao pa izguglao razgovor dva ortopeda na jutjubu i baš kao što sam i pretpostavljao ovo moje koleno (tojest bol spreda) nema nikakve veze sa meniskusom nego je problem sa prednjim ligamentom, a štaviše problem nije to nego je problem što je iz dana u dan sve gore!

e sad to već neću naći na internetu pa neću ni pokušavati da guglam.
sećam se da sam na nekom pešačenju negde nešto zapeo kolenom i uopšte mi nije delovalo strašno, čisto sam ga čvaknuo i malo je bolelo i posle par minuta je prestalo i osetio sam sutradan kao nešto malo i setio se toga i pomislio pffff svašta ovo boli još uvek

i dan ili dva kasnije sam išao na trčanje i kao malo je bolelo prvi kilometar i kad se zagrejalo više ne i čak sam se i nizbrdo sjurio bez bolova i završio baš onako kao Tempo, kontam još par dana će ovako da boli na hladno i to je sve, ćao gotovo

juče sam pokušao da potrčim pa nije baš prijalo pa sam dalje pešačio pa je boluckalo i uzbrdo i nizbrdo ali malo
i onda sam otišao da se popnem uz one čuvene stepenice gde sam pre nekoliko godina napravio Segment na Stravi i nekoliko puta vodio u plasmanu pa nešto s*e*em stravu pa napravim novi profil i tako valjda tri puta i svaki put iznova

možda u nekoj arhivi Polara imam i onaj fajl kada sam ustrčao starom stazom po korenju i kamenju, tada sam išao od iste tačke do iste tačke što se tiče GPS koordinata no tada smo imali samo pulsmetre pa mi se tih 4'24'' nikada ne bi ni priznalo osim da mi neko veruje na reč, i dobro Nino koji je krenuo malo ranije pa smo se sreli negde pred vrh, opevao me je i u svom blogu tada

e sad, ta stara staza kroz šumu je imala 550m jer sam je nekoliko puta premerio biciklom uzbrdo i nizbrdo, a ova nova po GPS-u ima oko 500m, što znači da je za istih 125m uspona sada prosek 25% a bio je za desetinu blaži jer je staza bila duža jelte pa je znači tada nagib bio 22.5% i taman za tu nijansu bolji da je trčanje ispod granice teškog, sada je bogme čupavo

i nakon toga sam opet išao 5'15'' po stepenicama i opet bio vodeći pa sam i tu nešto zeznuo profil i arhivu, ali taj fajl bih već mogao da nađem verovatno
a sad sam uzišao za 6'22'' bez ijednog koraka trčanja nego samo onako uspešačio sa šakama na natkolenicama dva po dva stepenika i to je sve, rekoh ajd samo da se popnem vreme nije bitno kad ono napisala mi Strava da sam OPET oborio rekord, doduše za samo 4 sekunde ali nema veze, bolje je kad je tesno, onda se i kolege nalože pa je sve nekako lakše i dostižnije nego ono kad pocepaš segment sa upola vremena od drugoplasiranog, to baca ljude u depru i nikako nije dobro za sportski duh

kontam da će me sutra boleti još više pa su tako svi ali baš svi planovi nekako propali preko noći, jer nakon onog turbo decembra i dva maratona odmah iza nove godine i ne 50-ice malo ranije, mislio sam da imam finu bazu i taman nakon malo odmora da počnem lepo da treniram, ali neće moći

rođđđ

čim vidim 19. na kalendaru meni se nešto slavi, jer kakve veze ima koliko si meseci na planeti preživeo, svaki se računa a ne samo svaki dvanaesti (mesec)
tako sam i danas napunio nešto, ne zna se ni šta
tačnije zna se, napunio sam taman toliko da mi fali frtalj (godine) do rođendana
neki kreativac je to nazvao Frtljovanje, ali u ovom slučaju je prikladnije naći neko deljenje godine na 3 dela jer po horoskopu na svaka 4 meseca iznova dolaze vatreni, vodeni, drveni, glineni znaci
pa u tom slučaju prvi PO VAŽNOSTI iza godišnjih rođendana, trebali bi da budu oni na +4 i +8 meseci

video sam da su po fejsu počeli da prave tzv. evente za svakakve moguće trke i trenutno sam u fazi razvrstavanja
1) trke bez startnine, ili sa malom startninom, na koje se prijavljujem i eventualno uplaćujem
2) privlačne trke sa previsokom startninom, koje ću trčati bez broja i to sa puno većim entuzijazmom nego ove prve, jer nema veće slasti nego kad si nekog zajebo
srećom ima koliko hoćeš i jednih i drugih tako da je lako popuniti kalendar

samo da je čovek zdrav
i tu dolazimo do poente
nisam siguran ali mislim da sam pre nekoliko dana prilikom jednog hajkinga negde zveknuo kolenom, a jedino se sećam da NIJE bilo na pruzi

(jer sam po pruzi išao kao po jajima
moram jednom ići po jajima da vidim kakav je osećaj, verovatno negde oko uskrsa jer su tada jaja skuvana jelte pa je manja verovatnoća da bi nešto propalo u odnosu na pokušaj hodanja po živim jajima bože me oprosti
mislim to je posao za žene jelte)

ugl kako bilo da bilo, stucan mi je acl ili već koji drugi, pa mi prilikom svakog doskoka sevne munja odmah ispod čašice, da ne kažem patelle
jednog dana me kao malo golicalo, rekoh proći će
sutra isto
još dan kasnije je bilo već neugodno no valjda sam negde samo pešačio i planinario pa se nisam brinuo
još dan kasnije sam trčao i beše neprijatno pa se zagrejalo pa rekoh ahaaaa to su ligamenti, no frks, zagreje i se i više ne osećaš, i slično tome je i bilo, završio sam trčanje bez problema iliti frksa

i danas buummm, nekako se sve poduplalo štonobisereklo, ako ne i potriplalo, ne, utrostručilo, takojeeee, i bogme gde god sam trebao da požurim nizbrdo sevalo je i to ozbiljno
šta će biti sutra ko to može znati, samo neki ljigo (ligament) ljut što mi život trati
noga je još tu, nije otpala, tako da nije sve potonulo

krst of done

čita se krst ov dan krstovdan, kažu da ima dva krstovdana u kalendaru i jedan je danas a drugi je nikad ne bih zapamtio ali pošto je na slađin rođendan ondak pamtim da je 27. septembra i još pamtim da su oba posna znači riba znači sardina znači kad se smrkne na krstovdan uvek ti prsti smrde kao da si ih umakao da ne kađem gde a da se ona nije zaprala jedno sedam dana eto tako ti prsti mirišu bože me oprosti.

a kad smo pre par godina bili kod slađe i komentarisali kako riba smrdi dok se sprema i prži i štagod i uvek se cela kuća oseća na ribu još par dana e onda je slađa izgovorila čuvenu rečenicu MOJA RIBA NE SMRDI i otad slađu zovemo onako od milošte kao što indijanci daju deci imena Ona Kojoj Riba Ne Smrdi, znači svaki bi je poglavica za ženu poželeo, dobro osim poglavice koji se zove Krstivoje jer taj bi pak najviše voleo da se usmrdi na krstovdan i ne bi sigurno poželeo da se liši tog mazo-hedonizma.

...

u međuvremenu se izdogađalo ne pitaj koliko stvari, lokalnom udruženju su provalili preko ograde i otrovali 12 pasa pa se normalan narod šokirao takvim monstruoznim činom, čitao sam komentare ali od toga nikakva vajda, daj bože da te zle komšije prežive sve ovo jer mi deluje da je podosta ljudi naoštreno za linč.

pa sam pogledao stravi i iskočila mi neka njihova objava kako je u 2019. godini preko 3000 ljudi nakupilo u jednom treningu metara koliko je potrebno da se popne na Everest:

s tim da je ovo nebuloza obzirom da se na stvarni Everest ne kreće sa nadmorske visine nego sa visine baznog kampa koji je na jugu u Nepalu na 5364m odnosno na severu u Kini na 5150m nadmorske pa tako "uspon na Everest" iznosi nekih 3500-3700m visinske razlike što može da se bez problema odvoza u planinama a i da se pretrči ako imaš pola dana na raspolaganju.

ondaK sam uzeo da guglam koliko se ljudi godišnje popne na Everest i moram priznati da sam bio toliko dezinformisan da sam mislio da će broj biti i veći od 3000 obzirom koliko se stalno piše o tome da je gore gužva i da horde pohode taj vrh jer plaćaju iskusne vodiče i maltene te popnu do gore, tvoje je samo da potpišeš ček što se za najbolje organizatore kreće između 50 i 80 hiljada dolara.

ali ne, samo oko 800 ih je bilo u 2018. i nešto malo više u 2019. a objašnjenje je u tome što je jako malo dana u godini uopšte povoljno za uspon, pa ljudi sede nedeljama negde dole i kuvaju čajeve i pohuju jaja i čekaju da se dobije zeleno svetlo i onda kad grane lep i sunčan dan wwwuuu svi navale kao ludi ka vrhu. pazi sad fotografije od proletos:

a ja dan nakon onog ukočenja i oduzimanja leđa, nekako oporavis'o krsta (križi) na krstovdan i otišao na trčanje.

prvih pola sata sam mislio da sam pokupio neki virus čim sam tako nekako slabašan i gnjecav, i zaista ne znam otkud mi je došao takav osećaj obzirom da sam na najvišu tačku treninga izašao sa prosekom ispod 6'/km, DOBRO pre desetak godina je to bilo 5'/km a sad je šestica postala zamalo uspeh, još malo ću slaviti što sam se popeo četvoronoške stotinak metara nadmorske a gde je tek everest aman

i nizbrdo sam se kao malo sjurio onako bez zapinjanja ali pustio korak, i kad sam došao u grad na ravno rekoh ajd da još malo "nabijam prosek" i tako sam dodao možda 2.5km po ravnom i spustio ga na 5'30''/km sveukupno, pa dobro, prećerah malopre sa depresijom jer bi uz ovaj napor u onoj naj formi to bilo oko nekih 5' ili 5'10'' po km, dakle nisam baš skroz prop'o

negde posle večere sam video da novosađani dogovaraju Dužinu za sutra ali 9h mi je zaista prepreprerano da se ikako organizujem, da sam dan ranije saznao to bi bila savršena ideja za još savršeniji dan ali ovako, šta da kažem, šteta štetica, tih laganih 36km po Fruškoj u dobrom društvu bi mi baš legli ko tiganju palačinka

sedamnaest nula jedan

podesio sam vreme objavljivanja bloga na 17h01 obzirom da je 17.01. kao datum kao takav kao jednačina bez nepoznatih jelte, to je kad kažeš sjahao kurta uzjahao murta to je jednačina sa dvojicom poznatih, nema nepoznatih, odnosno kad kažeš dva loša ubiše miloša iz čega se vidi da miloš jednako loš plus loš iz čega dalje izvodimo rešenje da je jedan loš jednako polumiloš

nakon te matematike idemo na kinetiku jer šta se događa, događa se sledeće!
znači SLEDEĆE:
probudim se negde oko nula dva ha (ovo je h kao sat ali se čita ha, jelte) dakle malo iza dva ha i pođem da ustanem na pišanje kad ono ne može
tačnije ne možeM
bolu leđa
skroz se preseklo, kao da me je neko sabljom iznad dupeta prepolovio
nekako se pridržavao za zidove samo što nisam pao pet puta, popio rapten i vratio se na spavanje
i tako
ustao jedva, mada za pet posto manje nesposoban, popio još jedan rapten
nekako oteturao do posla, tamo poginuo u borbi sa nekim bubuljičavim detetom koje se otimalo i plakalo i na kraju je otišla sa pola bubuljica nazad kući, ostavila za sledeći put
došao kući, popio još jedan rapten, valjda tako i piše max doza 150mg podeljena na tri, nemam pojma a nema ni veze
i tako
i onda rekoh daj malo da se pomerim pa sa psima na pešačenje koje se oteglo na tri sata no ako smo i ostali u "prs pred okom" magli valjda smo barem izašli iz ovijeh otrovnijeh čestica obzirom da česticidi još uvek nisu izmišljeni
i tako, nekako taljiga ova zima, vidim da mnogi treniraju punom parom ali meni je ritam uvek pomereniji prema kasnije, nekako mi je najlogičnije da najviše odmora imam u januaru i februaru kada je najhladnije i najzačađenije, a kad udari mart biće milina i trčati i voziti, samo da bude dovoljno suvo za biciklu
i tako
sad kao neki deda koji je išao u gumenjacima preko albanije pa prepričava pokolenjima, opet rezimiram da sam nakon ona dva dana sa 24+25km trčanja odmah nalepio sto km bicikle pa ako sam nakon toga jedan dan polu trčkarao polu planinario a drugi dan otpešačio to je kad sve sabereš opet radije premalo nego previše odmora, samo kad moj mozak ne bi imao ugrađen šlem negde ispod lobanje pa kad bi to do njega doprlo, ovako slaba vajda, u mojoj glavi je sav taj trening davno zaboravljen i jedino mi kopa oči ovo što nisam nešto kao trenirao nego sam nešto kao odmarao
i tako

nikom ništa

dan došo dan prošo i nikom ništa
blog piso blog ne piso dan će proći i nikom ništa
trčo ne trčo odo ne odo piso ne piso dan prošo il nije prošo opet nikom ništa
obrni okreni nikom ništa
što više ponavljaš više gubi smisao i na kraju nemaš pojma šta znači, i opet nikom ništa
nekom ostalo pola plate neko sve spisko nikom ništa
neko se umorio neko se odmorio nikom ništa

elem krenuo ja da trčkaram videvši da na +2 od bicikle nema ništa
kao najava nekad ranije bila tri dana po 8-9-10 stupnjeva, ali ništa
posle onih 8 evo juče skroz popodne kasno došlo do plus 5
dotle se ja već vratio
krenuo biciklom, vezao pony (što ga Milijana gony)
pa trčao 2km uz reku, malo više
pa otišao dalje uzbrdo peške
pa napravio neki polukrug sa naizmeničnim trčkaranjima i pešačenjima
nit sam se preobukao nit mi je bilo taman, ali da sam sve trčao bio bih bogme gola voda, i onda ovako taman
i na kraju sam planirao zadnja 2km da dotrčim do bicikle istim putem uz reku no nešto me odvelo na prugu pa se vratih prugom taj zadnji deo
video da je na jednom mestu gotovo iz svakog praga onaj ekser koji obeležava godinu proizvodnje ispao do pola, kroz neke pukotine ili je celo drvo prosto natrulo, pa sam pokupio tuce
oprao ruke u snegu od one rđe
strčao zadnjih 300m do bicikle, e to je gušt
kao na maratonu kad hodaju od 25. do 42. kilometra i onda opale sprint kroz cilj
pa ga gledaš pa misliš brt da si ovako trčao stigao bi ispod dva sata, a ne za pet i po
uzo medalju ne uzo opet nikom ništa
džabe sam trčao u decembru onih 50km i u januaru dva puta po 42.5km, nisam uzo medalje
moram početi da pravim medalje od šišarki
ladno bi svaka vredela više nego pola ovih što se dele šakom i kapom po palanačkim eventima
al dobro
nikom ništa pa ni medalja

stotka

samo sam jednu opsesivno kompulsivnu (jel se tako kaže?) ideju imao od jutros a to je da biciklom opalim Stotku
i kao svaki naivac umesto da nađem neku Bang For The Buck varijantu, ja zapucam na jednu od par grđih polubrdskih stotki koje možeš da izmisliš
imao sam vazda ziherica da se ne premorim a obavim pos'o ali jok
ja sam skitnica, daljine me vuku, pevala ona žena a ja em skitnica em budala pa i u tome što najviše volim uspem da se na..bem čvorka
ili se kaže ježa

nakon onih 24+25 pretrčanih km u dva dana i to sve po brdima, savršeno mi je čučnula prognoza od +8, možda i +9 a sutra navodno +9 ili +10, bilo kako bilo ja sam u 11 pred podne krenuo na samo +3 i pokušao da što brže pobegnem iz magle

plan je naravno ispao glup jer sam se odmah uzbrdo zagrejao pa čak i pregrejao jer sam izbio u podnevno sunce na osunčana brdašca, ALI sam se zato poslednji sat vraćao kroz senke i sneg pokraj puta i živ se smrz'o

naravno da je bilo pametnije taj prvi sat kada sam najodmorniji i kada je sunce najviš(lj)e voziti uz reku i otaljati taj hladan deo, a poslednji sat ostaviti za brda iz pravca Šapca koja su najudaljenija od venca planina koji nam je na jugozapadu i vrlo brzo zaklone grad

tja

i na kraju se zatvorio jedan semafor pa drugi pa treći i nikako da prođem negde da dokupim taj jedan kilometar jer svo vreme vidim da će mi izaći na 99 i ulicu pred kuću se iznerviram i rekoh ajd koga neće neće vala mi se ne stoji sad ovde minut na crvenom i nešto čeka, samo sam naskočio na trotoar i zavrnuo iza ugla da na vetru ne dobijem upalu pluća jer
iza ugla mi je kuća
idemo gore
prelijepi stvore
pošto najviše volim kad samom sebi pevam u ogledalu jelte
i tako, ništa, 99, fićfirić luzerčić

samo da napomenem da je novi scott radio ko sat
moj je život švicarska, još malo pa ljubičasta krava
čak i one gumetine traktorske nigde ne proklizavaju, bilo je peska kamenčića leda na mestima ama baš svega, a dizajn sa milijardu malih krampončića takođe pomaže da i kroz bare gotovo ne prskaju jer se na one mini krampone ne uhvati dovoljno vode valjda, ugl super
mislim ovo je 5kg teže od neke top trkačke međutim sa onim gumicama 23mm teško da bih mogao ovako ležerno svuda da prođem, ipak je zima, a na jednom brdu je asfalt bio u takvoj depresiji da sam čak otključao speed-lock viljuške

napamet

nisam se pripremio jer sam se nešto zaneo i ode 20 minuta dok si reko keks a evo sada će i gosti
naime hteo sam da pišem o ovih par zadnjih trčanja, naravno da NISAM hteo da pišem o ovim patikama koje su samo nekoliko stotina metara gacnule kud nisu morale, imao sam ja puno blatnjavijih momenata da bi mi ovo malo bilo spektakularno
nego rekoh daj da metnem neku sliku kakvu bilo

a inače sam (što da ne, može i to da bude blog) dobio neku ponudu neku akciju trt mrt za neke vaučere i popuste i rekoh daj za jedan od ovih telefona da dizajniram maskicu i sa sve kurirskom službom to treba da izađe 4 evra kontam nije mnogo

pa probao da upload-ujem mačku pa nije valjalo pa probao neku sliku drugu treću i na kraju uspeo sa omotom štulićeve ploče između krajnosti, uneo kôd, popunio adresu, i kad je došlo do kraja neki točkić na sajtu je počeo da se okreće i nakon nekoliko minuta nije pomagalo ni f5 ni refresh ni back ni ništa, zaglavilo ko u živom blatu, da ne kažem ko jovičić u šidu

i tako prođe prilika za neki pametniji blog, a i ove patike na slici to je onaj stariji par tojest "lošiji" jer su se iz nekog misterioznog razloga crvena+zelena istrošile primetno više nego zelena+crvena, bog će ga znati zašto

i ove su sad samo za šetnje no rekoh eto da ih nosim još par puta, nema veze što imaju rupu na desnoj spolja

inače ovde je sinoć dočekana srpska nova godina uz koncert grupe divlji kesten na gradskom trgu, uprkos besplatnim pljeskavicama bilo je samo 15-20 ljudi (u vestima piše stotinak ali slika ne laže) i još piše da se zbog guste magle vatromet samo čuo ali se nije i video

pa eto, smejte se katoličkom valjevu koje je izdalo ovu "našu" novu godinu

nastavak od juče

no pošto kučići znaju da trče bolje od mene, a biciklu nikad ne bi naučili da voze koliko god da ih maltretiram, danas sam ipak skratio šetnju s njima i posle posla otišao na trčanje

nisu mi noge bile ni upola raspoložene za trčanje ali rekoh hajd, dosta je bilo ležanja i tovljenja
da je dan bio lepši možda bih opet otišao na pešačenje ali pošto se navukla magluština "prs pred okom" nisam mogao da životu nađem bolji smisao osim da odem uzbrdo i vidim da li joj ima kraja i da li mogu da stignem iza njega

i stigao sam
nakon 5km i nekih 150m visinske razlike se pojavilo žuto dugmence negde kroz oblake, da bi još pola kilometra i 50m iznad to sve preraslo u jedan lep sunčan dan sa plavim nebom koje kao neka morska sirena tiho šapuće ostani sa mnom, ostani sa mnom

e brate sireno ženo druže sestro slatka
negde nakon 1h15' trčkaranja sam našao tačku za okret nazad koja je igrom slučaja bila u zavetrini i kao najortodoksniji izletnik sam lepo skinuo windproof prsluk, prostro ga u neku sasušenu busenovitu prašnjavu travu i seo i posmatrao osunčane planine

sa 50m udaljenosti je iz obližnje kuće odnosno jedinog tu domaćinstva na prevoju jedan pas uporno lajao u pravilnim razmacima, wuff wooff, pa pet sekundi pauze, pa opet
medo, medo, neko ga je zvao pa digao ruke od ćorava posla, meda je lajao još pet minuta dok sam ja na viber svim dragim i poludragim ljudima izaslao sličice osunčanog sebe

povratak je bio prvo trom i nevoljan, pa sam se onda nakon dvadesetak minuta razvezao i počeo normalno da trčim, da bih se nakon ulaska nazad u maglu opet sav skojčanio i ukrutio te sam zadnjih par kilometara bukvalno jedva preživeo, rekoh oduzeće mi se nešto saplešću se pašću poskakaće na mene neke brkate tetke da me oživljavaju to nikako sebi ne smem dozvoliti ionako mi je izašla neka žvala na usni pa nek ostane na jednoj, ne moramo baš da pravimo ekipu

i tako, 24km laganih da sporiji nisu mogli biti, a opet se umorih pred kraj
sećam se one jedne godine kada sam se svakog dana umarao nakon 17km i nikako da shvatim da treba da trčim po 15-16 dnevno nego sve napao po 19-21-23 i stalno se pitam pa kako sam se opet umorio nakon 17, oh kako

ajd šta ćeš, svaka godina donese neki svoj broj, pa ako će ova da zakuca na 22 bože moj, trčaću 22 dnevno ko bela lala, ništa ne smeta, valjda će na bicikli biti bolje stanje samo da doživim te mesece kada dospe pristojno vreme za biciklu

propast tačka com

sad više ne znam ni da li sam u fazi odmora odnosno predaha ili sam na pola prekinuo Prolećne Pripreme ili sam od istih odustao ili mi se život završio bez najave onako mučki ili tek treba da počne

tako neki vakum koji se piše bez dva uu da bi bio u duhu jezika, kao kad kažeš vakumiranje ne kažeš vakuuuuuumiranje jbt kao uuuumiranje neko
mada obzirom kako sam počeo priču možda sam upravo tako trebao da napišem

elem odmah nakon doručka mi se nije trčalo i rekoh ajd opet sa dogsićima da odem u šetnju jer oni to toliko vole, a šta npr. da sam na nekoj lutriji dobio dete i tako preko noći postao brižan roditelj pa sigurno ne bih otišao da trčim nego bih naravno otišao na izlet sa tim detetom novostečenim, mislim dokle više tih maratona i pobeđivanja, učio bih dete da trči i vozi biciklu* recimo

(*) ovo je bio isećak iz neke drame koji sam samo citirao onako po pamćenju

i nakon užine mi se malo trčalo a malo mi se i nije trčalo pa sam otišao da prozujim prugom i napravim par fotaka sa novim aparatom i usput sam malo i skrenuo ovde-onde i malo čak i protrčkarao pa se opet prugom vratio, za tri sata nije naišao nijedan voz što me je malo i začudilo, a taman se nameračio da i njega ubacim u foto story iliti romansu

[nastaviće se sutra u blogu]

negativ

trčim juče sa slušalicama nakon dugo vremena i baš mi nekako došlo neobično ali i lepo

dobro, posle sam malo planinario pa sam ih skidao i vraćao, naravno i kad sam prolazio železničkom prugom kroz klisuru reke Gradac da su mi slušalice bile u džepu hehe

i razmišljam o toj negativnosti koju neki ljudi zrače, misleći da ti čine dobro
ta preterana briga
mislim ko bi bio lud da povede mamu da ga prati biciklom dok trči Dužinu, ili tetku
sav taj višak brige je na neki način i sugestivan

recimo kada odeš na masažu, neko te pita - jel ti lepo?
kad odeš kod zubara, pitaju te - jel bolelo?
niko te nikada nije pitao da li ti je bilo lepo kod zubara, niko, nikada, niko, tačka
i sad šta se događa

krene za mnom neko ko ima taj osećaj brižnosti, on bi da brine, on bi stalno da pokaže koliko se brine da meni bude super
pa me svaki čas pita jel mi teško (!)
a što bi mi bilo teško?
kao prvo, da mi je teže nego što mogu da izdržim, ili ne bih to ni radio ili bih stao, odustao
ako mi je teško koliko mogu da podnesem, to se onda zove trening, pa zato sam i izašao iz kuće
u čemu je poenta pitanja?
pitanja koje SUGERIŠE da treba da ti bude teško.
a ti u tom času gledaš u šumu i pitaš se ima li puta s one strane do onog tamo brda i da li si nekada trčao tamo sa one treće strane i da li se odozgo video neki put koji bi izašao sad tu na ovaj most koji je iza krivine i dok se to pitaš... JEL TI TEŠKO?
SLABO SI DORUČKOVAO!
a-ha, dakle sad umesto da bezbrižno trčim i gledam u brda, sad treba da počnem da razmišljam o tome kako sam malo doručkovao i kako ću se ubrzo umoriti i pasti u jarak pored puta

neka hvala
gde god ideš, mame ostavi kod kuće, ako im se negde vozi neka kažu u kojem će pravcu pa ti idi na suprotnu stranu sveta
poenta trčanja ionako jeste da razviješ autonomiju, da što dalje i što brže i što strmije možeš SÂM, a ne u nosiljki
čim se neko dakle ponudi da te prati i da ti POMAŽE, on ti oduzima od treninga tu komponentu
dobro, plus ako taj neko mnogo voli da priča, onda ti oduzima i ono dragoceno vreme kada si sâm na svetu i sâm sa sobom i kada ti jedino može pasti na pamet nešto što ti nikada neće pasti u razgovoru sa drugim ljudima, poput svih tih silnih tema za blogove koje sam protresao u zadnjih 15 godina

jedan prob'o

izreka u nastavku ide "pa se usr'o" ali srećom nisam dotle stigao
ukratko, mislim da ću odustati od ideje da u januaru pretrčim što je moguće više Dužinâ između 42.2 i 43km, ideja je naime bila da svaki put malo "pretekne" preko maratona eto da niko ne kaže jes trčao si 41.9 ne priznaje se
jeste bol privremen a slava večna, a i nije
glupost je privremena a slava je trenutna i već za minut se to sve zaboravi u korist nekog još luđeg koji je postao još slavniji
tako to ide
a možda i nisam odustao, nemam pojma
videću u nedelju
ovo danas nije valjalo, od nečeg sam bio premoren, neispavan, prosečan puls u prvom delu trčanja mi je bio 126, iako sam se popeo 255m nadmorske u 7km
odatle dalje sam malo planinario malo trčkarao i polukružno se vratio kući, prosto nije ni bio dan za trčanje a kamoli da Dužinu
nemam pojma
ne trenira mi se po nekom Planu, ne trči mi se onako sumanuto kao u decembru, nekako mi se odmara a kad prođe januar prve trke će doći vrlo brzo, tradicionalni novosadski Frtalj je zadnja nedelja marta, i tako dalje
ne znam ni koliko sam spor, trenirao nisam u pravom smislu reči nego sam samo trčkarao i to je sve
možda imam nekoliko hajd da kažem tempo trčanja u zadnjih mesec-dva
a tek to što mi ne pada na pamet, prosto da se čovek zapita šta je sa mnom
mislim šta bi falilo kad su ovako malo topliji dani (sutra kažu +8 valjda) otići biciklom izvan grada i smoga nekih 5-10km i otrčati neki Tempo, barem to ako ništa drugo
ali eto, treba prvo da poželim valjda, čak sam zaboravio i kako to ide
svašta
biće ovo čudna godina
barem imam ovog novog Scotta pa planiram s njim svašta, totalno sam se zaljubio u one 29'' kamionske točkove a bicikla je uprkos njima lakša za čitava 2.5kg od ove na koju sam navikao i koju vozim već valjda 20 godina
ionako sam ubeđen da mi je forma na trčanju pala zato što sam previše smanjio biciklu, jer nema tog treninga snage na trčanju koji može da bude pandan tempo vožnji po brdima od 4 sata

niente

ne mora svakog dana da se piše blog no to onda sugeriše kao da nisi ni živeo ili da si sve minute spiskao i onda valjda blogom pokušam da viknem NIJE TAKOOOOO
imao sam neke ideje da nešto napišem na nekoj od fb stranica ali nisam stigao da sročim
prekratko za blog predugačko za tviter, previše lično za fejs, neke stvari nigde ne pripadaju
neke ideje su kao ljudi, nikom se ne dopadaju i niko im se ne sviđa, pa je bolje da ostanu sami među ovcama i da spavaju u šumi u kabini nekog natrulog kamiona bez motora i točkova

današnji dan je od rođenja bio predodređen za nešto sitno i usputno jer je kod kuće bilo puno obaveza, no deo sam tako elegantno preusmerio da sam jednu od gošći proveo kroz najlepši deo grada dok su se kolateralno i dva psića prošetala da ne laju dok pop očitava bukvicu žitu i kukolju

tako sam sastavio dva i po sata šetnje, i sat i malko biciklom, plus sam uspeo da ručam sa gostima i da se lepo ispričamo kao najrođeniji, a najrođeniji smo skoro pa i bili mada sam ja tu više kalemljen nego posađen no kad nemaš ono baš rođenijih kriterijumi počnu čudno da se ponašaju

sutra bi trebalo opet razmišljati o nekom Treningu vrednom bloga i prepričavanja s kolena na koleno, ko zna šta će od toga ispasti
pokušaj dan-dva pre vremena je baš tako prošao kao što je i počeo podbačajno, a ovo što je sasvim normalan odmor meni deluje kao pet odmora pa se cela ta zbrka tako stalno seli iz glave u noge napred-nazad poput ptica selica koje zimi beže na jug

znači da verovatno postoji i bol selica koji iz nogu leti u glavu na analizu šta nije u redu pa kad ga glava obradi i završi analizu on pokušava da se snađe nazad u nogama pa se onda sutra vraća na reklamaciju i viče ovo nije popravljeno, vraćajte pare ili produžite garanciju

žrtva

znajući da su mi noge splačinkaste od onog kick start maratonisanja kojim sam proslavio dolazak nove godine (?) danas sam odustao od totalnog odmora pa sam se obukao za trčanje
1) ako sve bude prema očekivanjima, vratiću se kući za sat vremena,
2) ako me neka dobra vila počasti nekom bezbolnom euforijom možda sastavim i dva sata, a
3) ako se dogodi čudo trčaću sva 4 sata pa makar mi iz očiju prštale suze kao iz onih brizgalica za šoferšajbnu

čuda su kao što znamo nemoguća a ionako nisam u njih verovao, polučuda su da vidiš čuda (!) možda i bila moguća ali sam imao nezanimljiv izbor:
1) da se mrcvarim 21km eto da bih dokazao da mogu i da tako izmlatim tučkom po ovim splačinama od nogu taman toliko da za naredna dva dana zadržim taj splačus quo, ili
2) da se zadovoljim sa što kraćim aktivnim (") odmorom i da se nadam da će za pomenuta dva dana doći do vaskrsenja glikogena i razkišeljavanja i svega ostalog što jedna svekrva od snajke poželeti može

(ima jedna dobra stvar u ovome kad ništa ne pipkam po fejsu par dana, a to je da mi ne dolaze nikakve notifikacije i ništa me ne ometa, za razliku od onih nekoliko frenetičnih dana u godini kada svuda moram da zabodem nos pa mi stalno trepće lampica da mi je neko nešto poručio ili saručio)

i sad o čemu se radi ovde
radi se o tome da sam guglao ono parasimpatičko pretreniranje ili barem overreaching pa sam našao da je od aktivnog odmora (neeeeeee!!!!) bolje ovo i ono i ovo i ono a najbolje su masaže hladnom ili naizmenično hladnom/toplom vodom
kukuuuuuuuuuu

znači sutra da se...
evo šta sam hteo da napišem
sutra da se najlepša žena na svetu zaljubi u mene i ja u nju i da mi kaže e hajde Sale da malo prskaš noge ledenom vodom pa soriii mačkoooo, ako me voliš volećeš me kakvom god vodom da se tuširam znači samo vrelo ili ništa
ne-ma-šan-se
nema

i uradim šta, uzmem sad da guglam koje ime da napišem u ovom virtuelnom scenariju, i ukucam u gugl most beautiful w... i autofill mi odmah napiše women 2019 i ja stisnem na link i padnem u nesvest ali ne iz tog razloga iz kojeg ste pomislili

dakle idemo redom sa ovog linka:

LINK

10. Cara Delevingne: 89.99 per cent Golden Ratio score
čudovište sa operisanim i zalepljenim ušima kao mister Spok iz zvezdanih staza, bar je brkove obrijala ali da bi me poljubila može samo da sanja, sikter

9. Katy Perry: 90.08 per cent Golden Ratio score
jedna više ili manje od pevačica Magazina sa ispranim pogledom i vakumom iza očiju, kome išta ovako beznadežno šuplje može biti lepo svaka čast ali neka fala

(nakon šoka vraćam se skrolanju da vidim ostatak liste)
8. Natalie Portman: 90.51 per cent Golden Ratio score
pa šta ja znam, meni ova izgleda kao da ima 55 godina pa išla na zatezanja i sad kao ima 30 mada nemam pojma koliko ima, bilo bi previše guglanja za jedno veče i za jednu ovakvu, kako da kažem, tetkicu

7. Scarlett Johansson: 90.91 per cent Golden Ratio score
kakva usta kakvi zubi isuse, jel joj možda konj kresnuo majku dok je ćale jahao kobilu? fujčina

6. Kate Moss: 91.05 per cent Golden Ratio score
slično kao i broj 8, ova pak izgleda kao da su je sa 80 vratili na 55, može baba da mi bude, barem da je zgužvana na neki simpatičan način, ali jbg nije

5. Taylor Swift: 91.64 per cent Golden Ratio score
pa onako, mogla bi za nešto da posluži ali Lola će da čita blog pa ne moram sve da napišem što mi je palo na pamet, mislim, volim ženske sa velikim ustima a ovoj fali ~20% ali može to i da se razradi valjda

4. Ariana Grande: 91.81 per cent Golden Ratio score
ova je pak napumpala usta ali su joj greškom i obrve povećali do pola (p)čela, plus ima neki ten koji mi samo sugeriše okupaj se sestro

3. Amber Heard: 91.85 per cent Golden Ratio score
još jedna "nikad čuo" ali bogme nije džabe broj 3, obzirom na šta liči ovaj gore spisak, pa se sva ta nazovi lepota svodi na ono "nisi ti dobra kolko loš sam ja"

2. Beyoncé: 92.44 per cent Golden Ratio score
za ovu sam čuo, ne možeš reći da je ružna, a čak je i simpatična barem na ovoj slici, ajd nisam džabe skrolao, ali još uvek ne bih ni zbog jedne tuširao noge ladnom vodom

1. Bella Hadid: 94.35 per cent Golden Ratio score
ahahahahahahahahaha, pa imam na Stravi od ovih 30-ak što se družimo bar 3 cure i 3 momka koji su bolje ribe od nje, ahahahahahahahahahaha, o bože da li je ovo realno

i nakon cele ove kako se ono kaže DIGRESIJE, vidite vi u kojem sam ja očaju kada sam par minuta na tušu menjao hladna topla hladna topla hladnaaaaaa, jednom šakom sam zaštitio krajnike jer se odbija od butina ona ledena voda rekoh neću da mi nastrada, kako ono beše, "ne pucajte mi u mozak to mi je drugi najdraži organ", e pa taj ispred mozga što ide, kao u živom zidu što ga čuvaju sakrio ga kao dete od janjičara

i ništa, danas 11km, sutra opet no-trč i šetnja s dogsima, pa u petak ako bog dadne i sreća junačka da se opet nešto lepo otrenira jelte

nema dileme

lepo je kad nema dileme
svejedno da li si zapet kao zapeta, ili kao zapeta puška, ili nisi zapet nego sapet
za ove iz inozemstva, sapet se kaže kada se stoka sapne

kada se konopcem veže iznad kopita i za rogove i kada se privuku ta dva kraja pa vo sa svakim korakom mora da pogne glavu do zemlje i tako sapet ne može da potrči niti ima volje da previše pokušava, a kad mu je glava nabijena ka zemlji onda valjda više i pase

onda ja šaljivo zamenim slovo u izreci pa kažem da sam "ko sapeta puška"

odnosno (tek sad ide drugi deo druge rečenice, izgubljen u prevodu) kad si sapet tada ti nije ni do čega i ceo dan provedeš kao taj vo piljeći u zemlju
par sati šetnje par sati vožnje i sve lagano a noge bole li bole, nešto sam prećero
sutra ću da guglam parasympathetic overtraining i kako se "leči"

mislim, nakon 42km u subotu i 43km u ponedeljak, naravno da nisam ni pomišljao da bi mi bilo pametno da potrčim barem dva cela dana, a danas je tek prvi

dva puta sam se kao nešto malo promasirao, ali kratko i traljavo, nešto kao bajagi utrljao, no svejedno su mi noge bile više nego drvene kako na pešačenju tako na 26-inčnoj biciklici pony (što je Milijana gony)

sutra bi bio idealan DATUM za trčanje jer je između božića i te nekakve slave no kao što rekoh to je moglo da nisam trčao juče, ispalo bi definitivno puno bolje

no bolje je i fazan u rerni nego dva vrapca na grani tako da, kako da kažem, nije mi žao što sam malo ubrzao radnju

iz ugla nekog iskusnog ko bi zaista pokušao da istrči 10 maratona u hladnom zimskom mesecu koji nije baš Dužina friendly, to bi išlo kao namerni negative split jer je sasvim osnovana pretpostavka da bi se organizam tokom meseca adaptirao na takav napor

... pa bi odmori trebali da budu duži s početka, bez panike da će previše posla ostati za kraj, i kad se uđe u fazon pred kraj meseca bi nešto moglo nežno i da se natrpa, sabije, posebno imajući u vidu da će odmah nakon 31.01. opet doći neka pauza od 3-5-7 dana, nebitno, pa ta završnica meseca može da bude i teška

odnosno ako bih sada napravio dužu pauzu dok se s-k-r-o-z odmorim, tačno bih do kraja meseca imao fore da trčim svakog trećeg dana:

04-06-10-13-16-19-22-25-28-31

ako ima neko ko je SIGURAN da je ovo moguće, odnosno da nije moguće, neka u komentaru napiše zašto misli tako, druga vrsta komentara me ne zanima

takođe, napravio sam početničku grešku što sam u prva dva brdska maratona nabio 1400m uspona pa sam izmučio kvadricepse, a da sam bio pametan i otrčao dve skroz drukčije Dužine mogao sam da napor rasporedim na više grupa mišića, hmmm

repete

obično svi vole da cepnu neki trening na božić, barem u srbiji, ne znam kako je u drugim državama iliti religijama
a to se često pretvori u čist mazohizam pa preteramo jer nam je u krvi, i onda svi tu izreku "valja na božić pomalo od svega započeti" primene tako da otrče dužinu, oni ekstremisti ponekad i maraton
jedne godine sam trčao od valjeva ka loznici 21km i nazad i sutradan na blogu ili fejsu ili nekoj mejling listi, ne sećam se, čitao kako je bojan marić trčao istog dana u isto vreme dužinu od 42km na adi ciganliji, odvrteo koliko je potrebno krugova
tada smo se dogovorili da prvu sledeću božićnu dužinu otrčimo zajedno no život nas je razbacao po kontinentima pa je sve ostalo samo na lepim željama

nakon što sam 04.01. onako spontano krenuo da otrčim maraton na treningu, usput se ZAISTA (a ne kao u smešnim pričama) pitao što mi to treba jer sam još uvek bio umoran i noge su mi bile trome taman da izdrže 15-ak km a nikako više, počeo sam da se češkam po glavi i razmišljam ŠTA DALJE

vrzmala mi se neka suluda ideja da na svakih nekoliko dana otrčim po 42+km i da vidim koliko puta mogu tako u januaru, s tim da "koliko puta mogu" naravno ne znači bukvalno koliko puta mogu jer ni tog 04.01. nisam mogao nego sam nekako na jedvite jade to izvukao "na mišiće" (baš prigodna igra reči, hah!)

onda se ispostavilo kako imamo i previše obaveza na božić i par dana kasnije kada se priprema i održava tradicionalna kućna slava sa sve posluženjem organizacijom gostima itd, pa mi se nije čekalo skroz do 08.01. i rekoh ajd da krenem danas pa šta bude

ukratko, obzirom da sam prekjuče pretrčao 42.4 danas sam planirao da mi izađe 42.6 pa da prebijem i upišem to u excel kao 42+43 no skrenuo sam nekim drugim ulicama pa mi je izašlo na 42.8km, nevermind

usput sam gledao da ceo trening završim ispod 4h pa sam kao nešto žurio zadnjih par km po gradu i uspeo da se dokopam ulazne kapije tri sekunde pre pada rampe, nije loše

u odnosu na prekjuče kada su mi noge bile
u prvom satu trome,
u drugom tromo-polubolne,
u trećem pretromo-polubolne
i u četvrtom pretromo bolne,
danas su u prvom satu bile trome,
u drugom tromo-polubolne,
u trećem tromo-bolne,
i u četvrtom tromo-prebolne

ako se nekom malo zadržava razmišljajući o razlici, shvatiće da sam danas imao više te neke neuromišićne pokretljivosti, mogao sam da okrećem kolena kukove i sve ostalo, ali je zamor u mišićima bio puno veći

poklopio se neki nagoveštaj superkompenzacije sa nabubravanjem (to je stadijum tojest pola koraka iza bubrenja, zato sam odabrao drugu reč) kvadricepsa ali uz neki doms (delayed onset (of) muscle soreness) koji bi prošao do podneva da sam bolje utreniran ali n-i-s-a-m i frc milojka na kraju sam bogme jedva trčao nuzbrdo zbog bolova na svim rubovima kvadricepsa, i gornim i donjim, dok sam istovremeno imao snage na pretek za ravne delove

ispade da bi bilo bolje da sam išao po valovitom terenu (jer ovde baš i ne postoji ravno) nego što sam nakon brda opet zapucao u brda ali hajd, ta škola mi više neće koristiti jer se ovakva situacija teško ikada može ponoviti

sada je očigledno, više nego očigledno, MNOGO više nego očigledno da nigde neću mrdnuti od kuće za dva dana nego će mi trebati koji dan više za oporavak tj odmor, a da li ću nastaviti sa ovim horrorom od plana treninga i dokle, to ćemo tek da vidimo

nisam ništa odlučio pa je prerano da otvaram kladionicu, mislim da nije baš neki problem u pristojnim vremenskim uslovima (danas sam imao dosta vetra, oblaka, plus nešto malo bljuzge i ledića za preskakanje, a zima mi ionako nikad nije bila frend) otrčati recimo 10 maratona u jednom mesecu, čak ako i kreneš od četvrtog (datum) a ne odmah od prvog, s tim da najblaže rečeno POJMA NEMAM kako bi se noge ponašale nakon 3, 4, 5, da li bi počele da "ulaze u fazon" i da se bolje oporavljaju ili bi se zamor akumulirao i prelivao do tačke da prosto moraš da odustaneš od suludog projekta

brdsko-planovska divizija

pravio sam razne planove sa raznim brdima u krajičku oka i nisam baš napravio ništa onako značajno i hvalisanja vredno, ali mi je par gluposti palo na pamet
obzirom da sam se nekako zasitio trčanja u decembru, potreban je naravno neki mali po(ds)ticaj motivacije da bi se stvari (život) gurale i kotrljale dalje
zato sam nakon tri dana (aktivnog) odmora nekako poterao sebe u akciju i pretrčao onih 42km po brdašcima

nakon trčanja mi je sat napisao da mi je potrebno 27 sati oporavka što je dan i 3 sata što je od 4:30 popodne negde do 7:30 popodne a što mu dođe evo za pola sata otprilike
e sad, naravno da mi ne pada na pamet da idem na trčanje tako kasno, a kasno mi je sve nakon što krene da pada mrak, kamoli tri sata posle mraka
štaviše sumnjam da ću i sutra ići da trčim ali o tom potom, neću ništa da izjavljujem obzirom na nepredvidljivost ovih nogu i glave

danas sam bio tako uspoooooren, ceo dan u slou moušnu, svaki korak mi je trajao koliko mi inače traju dva, barem sam takav osećaj imao
šetnja je na kraju ispala iz dva i po dela, prvi i po malo duži ali kraći nego uobičajeno jutarnje razmrdavanje s dogsima, pa smo na kraju smislili i mali dodatak sa najmlađim članom

taman u duhu crkvenog praznika Očevi iliti Oci (mada nemam pojma o čijim se očevima radi a nije ni bitno) koji uglavnom uvek ide u zadnju nedelju pred srbijanski božić (onaj u sudijskoj nadoknadi), zadnju šetnju sam završio sa dva bureka za kučiće iz kojih sam naravno iščupao onaj najsočniji srednji deo a za njih sam velikodušno ostavio one pocrnele kancerogene korice

mačke su glupe za te stvari jer je u njihovoj glavi svaki dan praznik i rođendan i nova godina i kuku i naopako ako im se učini da nisu u pravu, još na kraju moraš i da im se izvinjavaš što si pomislio da je moglo biti drukčije
doduše jedna je dobila omot od ledene kocke (samo zdrava hrana ovih dana) zgužvan u spiralu da se prepliću srebrni i snežno plavi šuštavi omotači, pa je to jurila po kući par minuta, od mene dosta što se tiče poklona

na tu temu možemo dodati i vic o piroćancu kada mu je došao kum a piroćanac rekao ženi "idi skuvaj kumu JEDNO JAJE"
žena skuvala jaje u džezvi za kafu onoj najmanjoj za jednu kafu da što brže provri, iznela kumu, utom im dete ušlo u kuću i onako balavo gleda kuma pa kaže
"tatko, tatko, i meni se jede jaje"
a piroćanac će spremno i domišljato
"pa sedi pored kuma pa podelite, nije on toliko alav da izede CELO JAJE"

e tako sam ja pse častio ugljenisanim koricama od bureka a mačke omotom od čokoladice, baba iz Pirota bi bila veoma ponosna da je doživela da me vidi kako raskošno častim naokolo na taj četvrt-praznik ne žaleći truda i rasipajući ušteđevinu

oduvek su me pitali da li mi je žao što nemam sina naslednika malog maratonca i da vidiš dođu ovako dani kad mi krene suza iz krajička oka, eto ona prazna plastična flaša od koka-kole (rekoh samo zdrava hrana ovih dana) je ostala neiskorišćena a neki klinac je to mogao satima šutirati po parkingu, gde ćeš većeg poklona i veće sreće na ovaj VELIKI praznik oca (ociju?) i očeva i piroćanskih tatkova

prvo pa muško

ili je bolje reći prvo pa dugačko
ali nije to što mislite
jer Dužina je žensko
jedino da trening nazovem Dužinac
e onda može da bude prvi pa muški
pa dugačak

kao prvo, ispao sam budala po hiljaditi put, što je velika novost jelte
najeo sam se nekih gluposti kojih mi nikad nije dosta ali koje nemaju blage veze sa trčanjem i pred-trening obrokom, dakle idući put kad krenem autom na more treba umesto benzina unutra da sipam sirće pa da vidim kako će da se ponaša
kako?
isto kao i moj stomak danas, a nakon par sati trčanja i noge
jednostavno je sve počelo da otkazuje jer sam, kao što rekoh ali da se još jednom podsetimo, poneo kao totalna budala

na okretu je u prodavnici bio samo neki veštački sok od šećera i smrdljivih boja i aroma pa sam shvatio da će mi takav napitak samo izvući i ovo malo preostale vode iz organizma i napraviti totalni haos u stomaku, a već mi je i ovaj polu-haos bio previše
negde na 3/4 trčanja se ukazala druga prodavnica pa sam pojeo bananu i po i napio se nekog 100% soka od jabuka koji me je barem vratio u ono stanje da mogu da trčim do kuće, a sad što to neće biti neka euforija i poezija, nema veze

inače ova magistrala za Vojvodinu je jako neobična i netipična za trčanje, jer je put tako trasiran da ti na bicikli i u autu brzo prolaze krivine, naročito ako su nizbrdo, ali dok trčiš to se sve nekako na čudan način i sabije i rastegne istovremeno

od tačke a do tačke b ti treba samo levo pa desno pa gore i dole i opet desno i levo, i to sve nije kilometar ni dva nego recimo desetak kilometara, jer je svaka krivina dugačka kilometar-dva a usponi su po 3-4km recimo
i onda dok otrčiš sve to što ti je na bicikli "odmah tamo" prođe ti pola sata, i tako nekoliko puta po pola sata i dok skreneš kroz 20 krivina i pređeš preko 5 dužih kupsera tadaaaammmm već si pretrčao 42.42km, da toliko mi je ispalo.

ne mogu da odaberem sliku za ilustraciju toga na fejsu ili instagramu pa verovatno neću staviti nijednu

kraj krajeva

evo da iskoristim još jedan među-blog da okončam onu elegiju o Strava decembru

na kraju dana sam bio 48. pa se dan ili dva kasnije neko uglavio ispred i otisnuo me na 49. mesto i onda sam u jednom času video da sam 52. i bio sam u fazonu MA BAŠ ME BRIGA, NEĆU DA SE NERVIRAM OKO TIH GLUPOSTI I DA IM PRIDAJEM NA VAŽNOSTI i sutra sam pitao Lolu jel se ona toga seća, kaže jok, bio si 48. i to je sve što znam, i tu skontam da sam to za 52. mesto sanjao, hahahahahaha

i nakon još jedne provere koju sam screen-ovao kako trijumfalno jedrim na 49. mestu evo nakon što je čelindž definitivno završen i istekao je rok od 3 dana da svako upload-uje svoje zakasnele obaveze, opet sam 48. iz čega jedino možemo da zaključimo da je neko ispred bio razočaran plasmanom pa je stisnuo opciju "leave challenge" nakon čega je povratak nemoguć.

godinu sam počeo proslavljanjem ovog plasmana i upisanih 767km za jedana mesec mada svi znamo da sam i previše lud kad se zainatim i da me ni 1000+ nije uplašilo pre tri zime, naprotiv.

to proslavljanje sam nesebično podelio sa psima (kojih imamo četvoro) pa su tako dvoje po dvoje išli svakog jutra u šetnje koristeći tišinu uspavanih sugrađana uz koje su spavale i petarde pa je svaki dan do podne bio više nego bezbedan za lunjanje predgrađima i okolinom.

iako su radovi na izgradnji nasipa u zastoju, iz nekog razloga je kolubara i dalje zamućena i nema blage veze sa gradcem koji je standardno bistar kao suza, pa ušće te dve reke stalno izgleda baš tako, da suzu pustiš.

nakon tri dana odmora i puštanja suza što zbog smoga što zbog mutnih reka, sutra će doći dan da se napokon malo promrdam, posebno zato što je za nedelju najavljena neka vejavičica, mada se u prognoze više ne uzdam preterano ali po onoj "ko rano ruča i rano se oženi neće pogrešiti" ja bih ipak taj neki prvi trening u 2020. da obavim u subotu, a vala tri dana su već i previše odmora, naročito po mojim standardima

besplatno

(pronašao sam nešto u DRAFTS i nemam pojma zašto se nije objavilo, pa evo taman da popunim ovu prazninu nakon nove godine tj Dočeka iste)

sedim na poslu u zlo doba neradnog dana i isprobavam neku zamenu za Blogger, kontam da će mi i kad budem ležao u sanduku na svakih pola sata izbacivati na unutrašnjoj strani kapaka skočni prozor sa pitanjem želim li da doplatim 24.99 kuna za otključanu full verziju.

vidim da su svi bili vredni od prvog, jok ja. prespavao doček, otaljao doručak, častio šetnjom dva psa pa onda i druga dva, častio sebe leškarenjem i jagnjetinom, pa častio neke pse lutalice novogodišnjim ručkom, i tako.

strava kaže, tojest barem je do nedavno tako tvrdila, da sam ostao 48. na decembarskom Čelindžu, što bi bilo baš tak onak cool.

ne što je meni sad bitno da se kitim plasmanom nego što se moj projekt vrteo oko toga koliko je moguće kontrolisati neku entropiju i na kraju joj nekim polupažljivim osmatranjima i proučavanjima jelte, doskočiti.

naravno da sam mogao da budem i oprezniji, da dodam koji km za svaki slučaj, da eliminišem taj slatkogorki momenat rizika i dremanja, ali šta fali.

bilo bi super kada bih sa takvom strašću pristupio nekom polumaratonu na proleće, i kada bih tako posvećeno izkemijao neki prosek i neku tehniku koja bi me ovako zadovoljila.

ali ipak, nekako više volimo lakše ciljeve. ono što osećamo da ćemo skockati s rukama u džepovima i sa četvrt kapi znoja. lakše je vucarati se kao crevo dvaput dnevno po 15km, nego se mrcvariti na stadionu 20x400 sa sve zagrevanjima istezanjima ubrzanjimaaaaa aaaaaa kukuuuu

prvi prvog dvadesete (???)

sedim na poslu u zlo doba neradnog dana i isprobavam neku zamenu za Blogger, kontam da će mi i kad budem ležao u sanduku na svakih pola sata izbacivati na unutrašnjoj strani kapaka skočni prozor sa pitanjem želim li da doplatim 24.99 kuna za otključanu full verziju.

vidim da su svi bili vredni od prvog, jok ja. prespavao doček, otaljao doručak, častio šetnjom dva psa pa onda i druga dva, častio sebe leškarenjem i jagnjetinom, pa častio neke pse lutalice novogodišnjim ručkom, i tako.

strava kaže, tojest barem je do nedavno tako tvrdila, da sam ostao 48. na decembarskom Čelindžu, što bi bilo baš tak onak cool.

ne što je meni sad bitno da se kitim plasmanom nego što se moj projekt vrteo oko toga koliko je moguće kontrolisati neku entropiju i na kraju joj nekim polupažljivim osmatranjima i proučavanjima jelte, doskočiti.

naravno da sam mogao da budem i oprezniji, da dodam koji km za svaki slučaj, da eliminišem taj slatkogorki momenat rizika i dremanja, ali šta fali.

bilo bi super kada bih sa takvom strašću pristupio nekom polumaratonu na proleće, i kada bih tako posvećeno izkemijao neki prosek i neku tehniku koja bi me ovako zadovoljila.

ali ipak, nekako više volimo lakše ciljeve. ono što osećamo da ćemo skockati s rukama u džepovima i sa četvrt kapi znoja. lakše je vucarati se kao crevo dvaput dnevno po 15km, nego se mrcvariti na stadionu 20x400 sa sve zagrevanjima istezanjima ubrzanjimaaaaa aaaaaa kukuuuu