subota, 25. siječnja 2020.

kuku

već se i ranije događalo da se smenjuju euforije i depresije, a sve zbog mogućnosti da se trči ili ne, da se trka ili ne
očigledno je da je godina počela slično katastrofalno kao prethodna i da će prolećni deo sezone trka biti golo govno
mislim tek treba da me prođe koleno pa da vidim kako mogu da trčim pa tek onda da nešto malo otreniram i da vidim koliko ću se srozati u odnosu na 2019, a i u njoj sam se srozao za 10% u odnosu na 2018.
da ne poveruje čovek da može toliko da se uspori.

i šta se događa
onda kažem da je to grozno i katastrofa i da neću ni ići na trke
jer što bi se sramotio i truptao tamo s nekim rezultatima od kojih mi je bukvalno muka kad ih vidim na cilju
i onda obično dođe do promene iz dva razloga
1) brate dosadno je svakog vikenda kući kao u zatvoru, nisu trke samo polumaratoni nego i putovanje i sve što uz njega ide, druga mesta, gradovi
2) trka uvek ispadne bolji trening od običnog treninga, pa koliko god da sam/si spor to je na trci opet bar malo manje sporo a i baš mi puca prsluk na treningu da dahćem i da lipsavam

i tako mic po mic shvatiš da si od kraja februara do kraja maja od 15 vikenda negde otputovao 13-14 puta i da maltene nisi nijednu trku propustio, unatoč jadnim rezultatima
valjda uvek nađeš nekog u još većim govnima i onda gle pobedio sam ovog i onog, čak pomisliš da si dobro išao a ono se radi o kolektivnoj propasti, ne o ličnom poboljšanju

naravno da su puno lepše one godine kada em odeš na dosta trka em ti dobro ide pa si zadovoljan i rezultatima, plasmanima, prosecima
a naravno i da će doći neke godine kada mi to neće ni padati na pamet, da odem na trku kao onaj deda što je smarao ceo svet do svoje 80. godine i ulazio u cilj sat vremena nakon što sklope balon i semafor, bogme toliko se ponižavati neću u svoj svojoj upornosti
tačno imam neku sliku dokle bi ti sve moglo da traje, ispod čega neću prihvatiti polu- i maratone po svaku cenu.
prosto nismo svi isti.

i tu se ne radi o tome da sam ja neko sa nosem u oblacima pa kao "znate ja sam pobedio pet maratona i jednu ultru i ja sam superstar i nećete mene gledati kako me pretiče balavurdija i neki rekreativci u trenerkama a ja sa 65 godina propadam kroz plasmane dostojanstveno".
nego mi to prosto nije zanimljivo.
volim da se takmičim, zabavno mi je to sve, da stižem onog ispred i da računam da li će me stići onaj iza, pa potegnemo pa se zaduvamo pa se inspirišemo, ali sve te brzine moraju biti u onom opsegu koji zovemo trčanje, a ne truptanje, kaskanje, šepanje ćopanje, o tome se radi.
kad prođe pola njih na polumaratonu i kad krenu oni puhtavi sa pivskim stomacima, uvek pomislim kako nikada neću biti jedan od njih, od onih koje ljudi sa trotoara gledaju i pitaju se "auf brate koliko ih još ima".
ako sam prošao pre njih prošao sam, ako nisam neću ni dolaziti na trke, ni pod kojim izgovorom od gore 1) i 2)

Nema komentara:

Objavi komentar