subota, 18. siječnja 2020.

krst of done

čita se krst ov dan krstovdan, kažu da ima dva krstovdana u kalendaru i jedan je danas a drugi je nikad ne bih zapamtio ali pošto je na slađin rođendan ondak pamtim da je 27. septembra i još pamtim da su oba posna znači riba znači sardina znači kad se smrkne na krstovdan uvek ti prsti smrde kao da si ih umakao da ne kađem gde a da se ona nije zaprala jedno sedam dana eto tako ti prsti mirišu bože me oprosti.

a kad smo pre par godina bili kod slađe i komentarisali kako riba smrdi dok se sprema i prži i štagod i uvek se cela kuća oseća na ribu još par dana e onda je slađa izgovorila čuvenu rečenicu MOJA RIBA NE SMRDI i otad slađu zovemo onako od milošte kao što indijanci daju deci imena Ona Kojoj Riba Ne Smrdi, znači svaki bi je poglavica za ženu poželeo, dobro osim poglavice koji se zove Krstivoje jer taj bi pak najviše voleo da se usmrdi na krstovdan i ne bi sigurno poželeo da se liši tog mazo-hedonizma.

...

u međuvremenu se izdogađalo ne pitaj koliko stvari, lokalnom udruženju su provalili preko ograde i otrovali 12 pasa pa se normalan narod šokirao takvim monstruoznim činom, čitao sam komentare ali od toga nikakva vajda, daj bože da te zle komšije prežive sve ovo jer mi deluje da je podosta ljudi naoštreno za linč.

pa sam pogledao stravi i iskočila mi neka njihova objava kako je u 2019. godini preko 3000 ljudi nakupilo u jednom treningu metara koliko je potrebno da se popne na Everest:


s tim da je ovo nebuloza obzirom da se na stvarni Everest ne kreće sa nadmorske visine nego sa visine baznog kampa koji je na jugu u Nepalu na 5364m odnosno na severu u Kini na 5150m nadmorske pa tako "uspon na Everest" iznosi nekih 3500-3700m visinske razlike što može da se bez problema odvoza u planinama a i da se pretrči ako imaš pola dana na raspolaganju.

ondaK sam uzeo da guglam koliko se ljudi godišnje popne na Everest i moram priznati da sam bio toliko dezinformisan da sam mislio da će broj biti i veći od 3000 obzirom koliko se stalno piše o tome da je gore gužva i da horde pohode taj vrh jer plaćaju iskusne vodiče i maltene te popnu do gore, tvoje je samo da potpišeš ček što se za najbolje organizatore kreće između 50 i 80 hiljada dolara.


ali ne, samo oko 800 ih je bilo u 2018. i nešto malo više u 2019. a objašnjenje je u tome što je jako malo dana u godini uopšte povoljno za uspon, pa ljudi sede nedeljama negde dole i kuvaju čajeve i pohuju jaja i čekaju da se dobije zeleno svetlo i onda kad grane lep i sunčan dan wwwuuu svi navale kao ludi ka vrhu. pazi sad fotografije od proletos:





a ja dan nakon onog ukočenja i oduzimanja leđa, nekako oporavis'o krsta (križi) na krstovdan i otišao na trčanje.
prvih pola sata sam mislio da sam pokupio neki virus čim sam tako nekako slabašan i gnjecav, i zaista ne znam otkud mi je došao takav osećaj obzirom da sam na najvišu tačku treninga izašao sa prosekom ispod 6'/km, DOBRO pre desetak godina je to bilo 5'/km a sad je šestica postala zamalo uspeh, još malo ću slaviti što sam se popeo četvoronoške stotinak metara nadmorske a gde je tek everest aman

i nizbrdo sam se kao malo sjurio onako bez zapinjanja ali pustio korak, i kad sam došao u grad na ravno rekoh ajd da još malo "nabijam prosek" i tako sam dodao možda 2.5km po ravnom i spustio ga na 5'30''/km sveukupno, pa dobro, prećerah malopre sa depresijom jer bi uz ovaj napor u onoj naj formi to bilo oko nekih 5' ili 5'10'' po km, dakle nisam baš skroz prop'o

negde posle večere sam video da novosađani dogovaraju Dužinu za sutra ali 9h mi je zaista prepreprerano da se ikako organizujem, da sam dan ranije saznao to bi bila savršena ideja za još savršeniji dan ali ovako, šta da kažem, šteta štetica, tih laganih 36km po Fruškoj u dobrom društvu bi mi baš legli ko tiganju palačinka

Nema komentara:

Objavi komentar