sedim na poslu u zlo doba neradnog dana i isprobavam neku zamenu za Blogger, kontam da će mi i kad budem ležao u sanduku na svakih pola sata izbacivati na unutrašnjoj strani kapaka skočni prozor sa pitanjem želim li da doplatim 24.99 kuna za otključanu full verziju.
vidim da su svi bili vredni od prvog, jok ja. prespavao doček, otaljao doručak, častio šetnjom dva psa pa onda i druga dva, častio sebe leškarenjem i jagnjetinom, pa častio neke pse lutalice novogodišnjim ručkom, i tako.
strava kaže, tojest barem je do nedavno tako tvrdila, da sam ostao 48. na decembarskom Čelindžu, što bi bilo baš tak onak cool.
ne što je meni sad bitno da se kitim plasmanom nego što se moj projekt vrteo oko toga koliko je moguće kontrolisati neku entropiju i na kraju joj nekim polupažljivim osmatranjima i proučavanjima jelte, doskočiti.
naravno da sam mogao da budem i oprezniji, da dodam koji km za svaki slučaj, da eliminišem taj slatkogorki momenat rizika i dremanja, ali šta fali.
bilo bi super kada bih sa takvom strašću pristupio nekom polumaratonu na proleće, i kada bih tako posvećeno izkemijao neki prosek i neku tehniku koja bi me ovako zadovoljila.
ali ipak, nekako više volimo lakše ciljeve. ono što osećamo da ćemo skockati s rukama u džepovima i sa četvrt kapi znoja. lakše je vucarati se kao crevo dvaput dnevno po 15km, nego se mrcvariti na stadionu 20x400 sa sve zagrevanjima istezanjima ubrzanjimaaaaa aaaaaa kukuuuu
Nema komentara:
Objavi komentar