ponedjeljak, 13. siječnja 2020.

nastavak od juče



no pošto kučići znaju da trče bolje od mene, a biciklu nikad ne bi naučili da voze koliko god da ih maltretiram, danas sam ipak skratio šetnju s njima i posle posla otišao na trčanje

nisu mi noge bile ni upola raspoložene za trčanje ali rekoh hajd, dosta je bilo ležanja i tovljenja
da je dan bio lepši možda bih opet otišao na pešačenje ali pošto se navukla magluština "prs pred okom" nisam mogao da životu nađem bolji smisao osim da odem uzbrdo i vidim da li joj ima kraja i da li mogu da stignem iza njega

i stigao sam
nakon 5km i nekih 150m visinske razlike se pojavilo žuto dugmence negde kroz oblake, da bi još pola kilometra i 50m iznad to sve preraslo u jedan lep sunčan dan sa plavim nebom koje kao neka morska sirena tiho šapuće ostani sa mnom, ostani sa mnom

e brate sireno ženo druže sestro slatka
negde nakon 1h15' trčkaranja sam našao tačku za okret nazad koja je igrom slučaja bila u zavetrini i kao najortodoksniji izletnik sam lepo skinuo windproof prsluk, prostro ga u neku sasušenu busenovitu prašnjavu travu i seo i posmatrao osunčane planine

sa 50m udaljenosti je iz obližnje kuće odnosno jedinog tu domaćinstva na prevoju jedan pas uporno lajao u pravilnim razmacima, wuff wooff, pa pet sekundi pauze, pa opet
medo, medo, neko ga je zvao pa digao ruke od ćorava posla, meda je lajao još pet minuta dok sam ja na viber svim dragim i poludragim ljudima izaslao sličice osunčanog sebe

povratak je bio prvo trom i nevoljan, pa sam se onda nakon dvadesetak minuta razvezao i počeo normalno da trčim, da bih se nakon ulaska nazad u maglu opet sav skojčanio i ukrutio te sam zadnjih par kilometara bukvalno jedva preživeo, rekoh oduzeće mi se nešto saplešću se pašću poskakaće na mene neke brkate tetke da me oživljavaju to nikako sebi ne smem dozvoliti ionako mi je izašla neka žvala na usni pa nek ostane na jednoj, ne moramo baš da pravimo ekipu

i tako, 24km laganih da sporiji nisu mogli biti, a opet se umorih pred kraj
sećam se one jedne godine kada sam se svakog dana umarao nakon 17km i nikako da shvatim da treba da trčim po 15-16 dnevno nego sve napao po 19-21-23 i stalno se pitam pa kako sam se opet umorio nakon 17, oh kako

ajd šta ćeš, svaka godina donese neki svoj broj, pa ako će ova da zakuca na 22 bože moj, trčaću 22 dnevno ko bela lala, ništa ne smeta, valjda će na bicikli biti bolje stanje samo da doživim te mesece kada dospe pristojno vreme za biciklu

Nema komentara:

Objavi komentar