bliži se dan

 sutra će biti veliki dan jer će na datum 10. i slovima deseti moći da se najlakše izračuna koliko to dnevno trče oni koji su na prvoj strani Čelindža, top50, koliko je dnevno potrebno za top100, top200, top500. trenutno sam nakon odustajanja od Drugog Trčanja na nekom "ni tamo ni vamo" 343. mestu što ne znači gotovo ništa, osim, čekaj da izračunam, u koliko je to promila od cele Stravične planete: 

146,000 ljudi se prijavilo na endurance challenge 
od toga je 122,000 ljudi na rang listama, 

što znači da 24000 njih nije potrčalo ni metra (???)

odavde je prosto, ako su u prvih 1220 onda su u top 1%

ako si kao ja negde oko 366-og mesta (kao što ću se srozati do ujutru) to znači da si u TOP TRI PROMILA
baš me hoće, tri promila hoću jaaaa, neću jedan neću dvaaaaa

trenutno 100-ti ima 230km što je 40 više od mene, što pak dalje znači da za top100 treba trčati samo 26km dnevno, a ja u ovih 9 dana imam u proseku 21.1km na dan 

HEJ TEK SADA SAM SKONTAO, 

21.1 x 9 = 189.9km jeeeeeeee

i eto šta nestrpljenje učini od čoveka, lepo sam najavio da ću sutra sve napisati jer će biti lakše a sve sam ipak napisao danas.

nekad dođem u iskušenje da ovako sačuvam skicu pa da se osiguram da ću imati blog za sutra, ali toliko puta sam tako iznenadio sebe i u međuvremenu napisao 4 skice i na kraju se pitao kog sam đavola išta čuvao kad ovo samo izleće, kao bebina govanca.

u ostatku dana sam nastavio da fantaziram (ili možda ne) o nekim ultra dužinama, prisećajući se one zime od pre 3-4 godine kada sam u januaru pretrčao 1170km i nako par meseci odmora svaki čas trčao na treningu 42-43-44km, i nekoliko puta 56, 59, 54, a ono što je fascinantno je da sam se SKROZ ISTO OSEĆAO na svim tim ultra-dužinama* kao i na svakom drugom trčanju. 

znaš ono, kreneš na 15km, otrčiš 15km, kreneš na 30, otrčiš 30, mislim zašto ne bi, i tako sam jednom krenuo na 27km do jednog prevoja i 27 nazad i bukvalno sam se u povratku osećao kao da mi je to jedini trening u toku dana, da treba da strčim tih 27km u grad i to je sve. 

dotrčao kući, popio litar kefira i seo da pišem blog.

nešto poput onoga kada smo skontali da nakon 100 i 150km na bicikli smemo da se okušamo i na 200, pa smo kod table Čačak igrali kolo i slikali se nekim starim fotoaparatom jer tada nije bilo mobilnih telefona a ja sam u rancu nosio pumpu i flašurinu vode i set za krpljenje gume i nekog Canona sa crno-belim filmom za 36 fotografija.

dobro, par godina kasnije smo postali polu-profiji i imali prave bicikle i svakog meseca išli na Dužinu a to je podrazumevalo svakakve egzibicije sa Zlatiborom i Tarom i pređenih 230, 240, 270km sa samo par kratkih pauza da se kupi kola i keks.
ali je svaki put povratak i dolazak kući bio jednako na kraju snaga, ali ujedno u okviru mogućnosti, baš kao i ova trčanja koja sam pominjao ranije.

najteže je ustvari krenuti, verovati da je to nešto moguće i realno, nakon toga noge same idu.