subota, 12. prosinca 2020.

dnevni avaz

 današnji dan ću zapamtiti po jednom smehu i jednoj grimasi.
negde u drugoj polovini trčanja, nailazimo na nekog psića.
stoji ispred svoje kuće, kapije, na putu.
kako ja dotrčavam on se malo pomera, ali ne deluje da hvata zalet da bi lajao ili kidisao, više se onako, sklanja.
što smo mu bliže, sve je jasnije da je jako čupav, raščupan.
ne znam otkud mi dođu razni izrazi za nešto, ovaj put mi je tema bila "strš".
da li što recimo u hrvatskoj za štrči kažu da nešto strši, ili nešto drugo, nemam pojma.
sa stršljenom nema nikakve veze mada mi je i u podsvesti stršljen nešto čupavo.
na par koraka od psića shvatam da je još triput raščupaniji nego na prvi pogled iz daljine, glava mu je duplo manja a sve okolo je neka raščupana dlaka.
u trenu mi je izletelo - GDE SI STRŠU, LJUTI KRŠU!!!!!
momentalno je i Lola prasnula u smeh vozeći biciklu pored, a psić nas je pogledao na tako smešan način da ne znam ni da li da počnem da to opisujem.
neka kombinacija zapitanosti, zbunjenosti, kao da samo što nije progovorio i pitao nas zašto mu se tačno smejemo i šta je to baš toliko urnebesno u njegovoj pojavi.
ostao je tako začuđen, a mi smo otišli dalje ponavljajući ahahaha, ljuti kršu, ahaha, gde si stršu, kakav je to bio strš, ahahahah, ljuti krš.
naime jedan od vidikovaca iliti kamenjara na Divčibarama se zove ljuti krš i to ne znači da je besan ni nervozan nego ljut kao kada zanatlija za neki teško obradiv čelik kaže da je "ljut materijal".
e pa tako je i ona kudrava dlaka na psićevoj glavi bila ljuta, a ujedno i krš. 
a i strš.



Nema komentara:

Objavi komentar