reset reset ručna ručna ručnaaa

znate onog malog kad u šestom čulu kaže brusu vilisu "vidim mrtve ljude", a ovaj ga ne doživljava kao anđela koji mu pokazuje put nego kao samo još jednog pacijenta. ne shvatajući da, ako ga mali vidi, to podrazumeva da je mrtav. to što si mali i beznačajan i ničiji, ne znači da tvoje reči ne mogu da imaju smisla. upravo tako kako brus vilis gleda nekog smešnog predškolca, gledam i ja ovog garmina koji već mesecima pokušava da mi nešto saopšti, a ja sam uporno u fazonu - ma daaaaajjjj breeee...

doduše ima tu jedna kvaka, a to je da sam ga nekoliko puta nosio bez trake za puls, a očitavanje sa Wočnog zgloba ume da pogreši, i dosta je da na svakih deset minuta imam minut pulseva 170 i on odmah konta da ja radim neke divljačke intervale. u teoriji, mogao bi na osnovu brzine, promene nadmorske, da nekim algoritmom shvati da se radi o greškama. ali nisu se inžinjeri baš toliko trudili. pustili su ga da bude glavni da bude faca, da komanduje. 

i onda kada mi piše aaaaaaaaaaaa faza pretreniranja, aaaaaaaaaaa kukuuuuuu tu mač ludovanja, ja mu kažem iza kuće čeka merry, ja joj kažem ajd ne serry. no izgleda da ipak. šta ipak? pa ipak. možda. nemam pojma. da, možda ne. 

evo priče:

pre puno godina kada smo stigli na kopaonik na zimske pripreme, futing nam je bio 4+4km planinskog trčanja do jednog prevoja, i tu smo uz izlazak sunca radili gimnastiku nekih 15 minuta, pre nego što smo trčali nazad u planinski dom. na doručak. futing je bio samo onaj okidač da ti se prisere pre doručka, da te razbudi kao šamarčina. kada su nakon dve nedelje došli neki fudbaleri i oni što trče na skijama, pitali nas ŠTAAA, TRČITE DO SREBRNCA??? a trener je ponosno izjavio HA! TO NAM JE FUTING!

ono što je drugima bio veoma zahtevan trening, nama je tek bio nadražaj da se proseremo. pa posle doručka na vežbe, pa na prvi trening, pa ručak, pa drugi trening, pa večera, pa u teretanu na valjke i na sprave. e taj trener, zato ovo pišem, umeo je nekima koji su onako malo kilavili i zabušavali, da kaže DOŠAO SI NESPREMAN NA PRIPREME. jer pre priprema moraš da se malo dovedeš u red, ne može svaki dan pečenje torta ležanje spavanje i kao ajd idem na pripreme. jok burazeru, pripreme je trebalo preživeti, nije to bilo predškolsko i vrtić, nego prve dve godine faksa.

e evo sad zašto to pominjem? zato što sam očigledno morao da trčim barem 400km mesečno da bih mogao onako neprimetno i bez ikakvih problema da prođem kroz ovaj Čelindž, naravno pod uslovom da ga shvatim ozbiljno i da zalegnem na tih nekih lupam 800km za mesec dana. a ja sam zaista cele godine zabušavao, luftirao, i sada mi je prosto sva ta ambicioznost na neki način, hm, neću reći previše ali onako, poviše. zahtevna. 

čas sam neispavan, čas su trome noge, čas bole leđa, nekako sve ide previše "na mišiće", nema tog niza, toka, kad prosto trčiš i ne razmišljaš previše o tome da li ti je još par kilometara moguće ili previše. zato sam danas bio pomalo pokoleban, da li da priznam da sam "zinuo više nego što mogu da progutam" ili da ipak samo malo smanjim doživljaj, stanem na loptu, pa nastavim gde sam stao ali sa 85 ili 95 posto ambicija. nemam pojma.

kao i uvek sačekaću sutra, i videti kako se osećam. ako budem JOŠ umorniji verovatno ću povući mrsku mi ručnu, ako mi bude delovalo da sam se na dnevnom nivou oporavio, neću ni razmišljati o mesečnom nivou. tako je prosto, a toliko sam ga zakomplikovao.