buuuummmmm

evo na Limunov rođendan sam otrčao neku poluDužinu i tako sam i prošao, ko mi je kriv, kao da sam naručio kilo piva a dobio kilo limuna pa izvolte žvaćite. plan je bio da nema plana nego da izađem iz grada i odem u pravcu najtanje magle, pa sam nekako tako i uradio. obzirom da nije bilo plana mogao sam da završim na svakoj od strana sveta, a opet sam na kraju otrčao sve po planu jer sam ubo ćošak sa najmanje magle. moguće i nemoguće, dva u jedan. 

još jedno dva-u-jedan je naravno ono da sam istovremeno i umoran i neumoran, i to je jedna od dva-u-jedan konstanti koje se provlače kroz dnevnik treninga već desetinama godina a ne samo od početka decembra ili čelindža ili čega već. 

recimo juče sam imao jedan, kako ga nazvati, napad bola u leđima, negde kada sam nakon približno 8-9km uspona krenuo nizbrdo, i učinilo mi se da ću se prelomiti na pola kao vazdušna puška. ostatak treninga je prošao oke. isto danas, nekako je sve išlo više manje normalno i u jednom trenu sam pomislio da će mi otkazati kičma ili bubrezi ili neki čip kojeg sam neprimećenog uneo u organizam i sada mi se tu usadio i koprca se jer mu treba tišina da bi radio u miru a ja skakućem i remetim mu koncentraciju.

doduše, koncentracija bi trebala da ostane kao naziv za procenat sadržaja jedne tvari u drugoj, tipa visoka koncentracija kancerogenih čestica u zraku, a za ovo na šta sam ja mislio bi trebalo da se uvede izraz skoncentracija. pa da se ta dva razlikuju jelte. izašla mi slika kako neko dvoje gaze jureći neki rezultat vredan sećanja a ja za njima nategao da cirkam neko pićence usred maratona i sad mi je to toliko smešno da moram da podelim ovde.

sviđa mi se i kako su oni ovde lepo utegnuti i zategnuti kao bračna posteljina a ja u nekoj odrpanoj dukserici u kojoj se niko normalan ne bi pojavio u blizini fotoaparata ali, je bi ga šta ćeš, nisam nikada mislio o tim stvarima. za sto godina će neki novi ljudi pregledati slike s početka dvajes prvog veka i govoriti gle bio je neki klošar i trčao maratone uvek u blizini ovih vodećih, nekoliko puta i pobedio, mora da je skraćivao stazu. 

a i ove noosa 10, bukvalno u njima ako istrčiš maraton do kraja već si car sam po sebi, a od svakog rezultata treba oduzeti bar deset minuta, ovo je kao u patofnama da trčiš pa još u nekim sa tvrdim đonom. klompe i patofne dva u jedan, izgleda da je ovaj dan sav u tom znaku.

i tako, nakon jučerašnjeg premiranja pa ipak preživljavanja, danas sam krenuo živahno pa se opet pokolebao da mi ne ispadne predugačko tj prenaporno, pa sam u jednom trenu zaključio da sam definitivno preterao i nakon toga još pola sata sasvim bezbrižno trčkao nazad do mesta gde sam ostavio biciklu. neloše. 

štos tiče čelindža, skrasio sam se oko 150. mesta, dakle na dnu treće strane, sa trenutnih 427km. i od sada ću do kraja meseca uvesti novi reper a to je koliko sam udaljen od top 100, pa evo, na današnji dan mi begaju za 28km. i taj podatak će biti najlakše pratiti do nove godine, u paketu sa plasmanom.