subota, 19. prosinca 2020.

jer ja sam skitnica, planine me vuku

odmah dok ne zaboravim brojeve, u istom trenutku (kao i juče, posle večere) kada svodim rang liste, danas mi fali 488-457=32km da uđem u top stotinu.
to je taj broj koji sam rekao da ćemo pratiti do kraja godine.
e sad koliko mi je falilo juče nemam pojma ali još sutra je vikend pa će mnogi divljati glede kilometraže a nakon toga ćemo mi što divljamo svakog dana da im opalimo kontru.
jao koliko me sad svrbi da proverim blog od juče ali ne mogu da izađem iz ovog windouwa i moram da ispišem sve do kraja pa će to mikro-saznanje da sačeka još desetak minuta.

elem(čić), to je mali elem, jutros nisam imao ni najmutniju predstavu kako bi dan mogao da mi izgleda, obzirom da su nam zatvorili biznis preko vikenda pa se pojavila i ova subota "viška".
ujutru sam otrčkarao nekih 15-ak km i vratio se kući da na neki simboličan način obeležimo onog porodičnog Sveca koji pravoslavci koriste da se ožderu i opiju, s tim da sam se ja samo najeo nakon prvog treninga, sa merkanjem krajičkom oka onog drugog, takođe treninga, ili više manje izleta, to mu dođe ovih dana na isto.

tačnije i najtačnije, glavni izlet bi trebao da se dogodi sutra, ovo je bila samo generalna proba. recimo. i zaista je mnogo toga prošlo idealno. na Stravi imate tuce slika, prvi sat sunčanja, drugi sat istraživačke ekspedicije i lagani ulazak u maglu, treći sat totalnog avanturizma i bauljanja na slepo ali sa upaljenim mapama u telefonu, baš je zabavno kada od magle ne vidiš ni deset metara a karta ti kaže gde treba da dođeš nakon dva kilometra :-) 

ali ne bi mi bili nuklearni junaci ako se ne bi snašli čak i u toj "ni prst pred okom" situaciji, i sve ovo što vidite ovde zapamtite da se u stvarnosti uopšte nije videlo. evo ilustracije:



da, upravo ovako u prirodi izgleda ono lepo divno osunčano drvce na mapsima iznad.
ali prošli smo dalje i opet pronašli sunce, ono je srećom uvek na istom mestu u određeno doba dana, tako da je nemoguće da te iznenadi, ako ga očekuješ sa prave strane, ha.


nakon tog trećeg sata bauljanja nekako smo uspeli da se probijemo do vrha planine i odatle bi trebalo da bude najlakše ali naprotiv, odatle je iz zasede vrebao najgori spust pod ručnom i kroz šipražje i gotovo okomit sve dok se nismo dokopali "one livade" koju sam ja zapamtio kada sam se pre desetak godina tuda spuštao sa sve biciklom na ramenu. kao što se vidi iz Lola Komaneči gimnastičkog položaja na gredi, sišli smo skroz odozgo sleva, a umetnički dojam nam je u rangu nula koma pet :-P





za one koji nemaju Stravu prekopiraću par slika i ovde, a i ne samo za njih, prosto je i meni potrebno da ih pogledam još koji put da bih se uverio da smo zaista ovoliko daleko pobegli od magle i smoga, i da smo se baš ovako dobro proveli. ajd što je Loli sve bilo novo kao da je uplatila safari u podnožju Kilimandžara, nego sam čak i ja po prvi put prošao nekim skroz novim stazama i usput zaključio kako nema lepšeg mesta od ovog, za letnje brdske Dužine.

već godinama me "muči" ovaj deo između dve planine, i nakon što smo u par meseci evo već tri puta tuda prošpartali, polako sam povezao glavne prolaske i otvorio mi se jedan skroz novi mali svet, zovite me Alisa.

Nema komentara:

Objavi komentar