kakav radostan dan

kakav radostan dan

ptice pevaju ja lelujam

juče je bio stvarno divan dan divan dan

znao sam da TREBA DA BUDEM odmoran, što često bude i slabašna uteha ali hajd da kažem onda da nisam znao nego sam mogao da pretpostavim, e to već bolje zvuči, samopouzdanje na staklenim nogama hah

i sad ima tu ta caka

postoji nekoliko varijanti kada krenem na turbo turu koja podrazumeva 24km bicikle blago uzvodno plus par sati trčanja plus povratak biciklom u grad

1) savršena varijanta, lepršavo na bicikli, ugodno na planinskom trčanju uprkos +1000/-1000m visinske razlike, jako u povratku i pun gas na bicikli

2) polusavršena varijanta, takvih bude 90%, ili me vetar sahrani na bicikli pa na trčanje dođem bezvoljan i polu-umoran (zato sam razmišljao o motociklu), ili nenadani manjak snage na trčanju, ili nedostatak energije da se vratim biciklom pa se smrznem i krenem da guglam ima li na bukingu neka vikendica da prespavam usput

3) nikakva varijanta, odem biciklom, shvatim da sam premoren, pokušam da otplaninarim koji kilometar pa i od toga odustanem, u pokušaju spašavanja dana napravim neki polukrug biciklom tek da se ne vraćam istim putem nazad

i sve moguće podvarijante jer očigledno ima puno faktora, događalo se i da sve bude više-manje po planu s tim da trčanje skratim sa default 22km (to je neki osnovni krug koji prolazi pored planinarskog doma i prevoja prema Drini) na 12-15-17km, bilo kojom prečicom kroz šumu i podplaninska sela

a ima i ta podvarijanta kada baš sve štima pa i produžim tih 22km, i desila se evo treći put u životu

- jednom sam napravio skretanje dalje ka vrhu, izbio kod nekog izvora, tu mi je zemljak objasnio kuda mogu da zatvorim krug a da se ne vraćam nazad i tako sam otkrio tu prečicu kroz bukova stabla metar prečnika gde se osećaš kao patuljak u zemlji čuda

- drugi put sam krenuo kontra smerom iz potoka da bih "utvrdio gradivo" i popeo se istom prečicom, pa od izvora otišao preko samog vrha 1274m i spustio se poznatom stazom nazad na svoj krug

- juče sam pak sve napravio kao i onaj prvi put kada sam sreo planinara iz okoline Valjeva, s tim da sam ovaj put imao na Strava mapsima i mogućnost Heatmap pa sam spazio da vidikovac ka kojem upućuju planinarske oznake uopšte nije predaleko na drugoj strani planine nego odmah tu blizu, pa sam dodao i taj kilometar do tamo i nazad

početni osećaj u nogama je bio nit-nit (ni tamo ni 'vamo) pa sam krenuo lagano, balegarskom tehnikom. spori ritam se isplatio jer sam nakon prvog uspona počeo da ulazim u neko dugotrajno (bolje) raspoloženje, i postalo je očigledno da ću moći da završim krug, pa makar i sporo, ali bez dvoumljenja, skraćivanja, odustajanja, oplakivanja proćerdanog dana.

na puno mesta je pedalj duboko lišće pokrilo kolotrage pune vode i mulja koje su napravili kamioni natovareni balvanima a u svakoj serpentini je trebalo pregacati preko potočića pa sam na svakom kilometru imao po barem desetak sekundi stajanja i preskakanja vode, što se do kraja ipak isplatilo jer je puno ugodnije trčati bez patika punih vode i kamenčića.

kada sam napokon strčao iz prašume na veliki put, ostalo mi je još 11km do starta/cilja od čega pola po širokom makadamu a pola po asfaltu, pa sam taj deo iskoristio za "trening" tj prešao sam u tempo-trčanje jer mi je opet pretio sumrak u koaliciji sa vetrom i hladnoćom.

nekim čudom sam osetio triput više snage od očekivanog, možda zbog gela koji sam popio a možda i zbog placebo efekta, pa sam sa 6'36'' spustio prosek na tačno 6 min/km što je ipak bilo mimo svih očekivanja, više zbog onoliko zastajanja (nisam uvek pipkao pause/resume) nego zbog laganog starta.

još jedan epski izlet checked ✅

smoothie pa prospie

evo nisam pametan, koju mogućnost uspeha odabrati

otići na treking ligu i praviti se važan na Stravi sa naslovom "prvi/drugi/treći apsolutno* na srednjoj stazi" ili skicirati neke lepe routes za obilazak tokom ova najavljena tri prelepa prolećna dana usred jeseni

*naime kao što je poznato ko god je u stanju da pređe srednju stazu otići će i na veliku zbog bodova pa meni hronično ostane da maltene i nemam konkurenciju odnosno društvo nakon razdvajanja srednje od velike

juče sam se zeznuo u samo jednom sitnom detalju koji mi je doneo velike probleme, eto vidite da je i to moguće. nisam zaboravio čarape, nego EVO ŠTA SE DOGODILO

razmišljajući kako da se najpametnije obučem za +12 na mtb-u, uzeo sam dole one nogavice koje podvučeš pod bici gaće, preko toga gaće na tregere, ispod tregera podmajica ona rupičasta, i tu se prevarim pred kraj, u foto finišu

umesto da ispod dugog dresa uzmem bilo koji treći sloj koji će mi držati toplotu na vetru, spustu, i u hladovini, ja uzmem dugi dres sa ljubljanskog maratona, rekoh on je tanak a sintetika i biće mi topao

right? 

mućak!

taj dres je toliko vlage zadržao u sebi bez ikakve namere da je pusti iz zagrljaja, da je to bilo katastrofalno

prosto kao da sam ceo dan nosio na sebi neku hladnu oblogu

šta god da se događalo, uzbrdo, nizbrdo, uz vetar, niz vetar, on je uvek bio onako nežno vlažan i manje nežno hladan

na kraju sam odustao od putovanja dalje u planine jer bih očigledno prodrhtao u povratku sa 1000+ nadmorske, pa sam otišao u niža brda da se podsetim nekih puteljaka kojima odavno nisam prošao

eto tako sam stucao prvi od 4 POSLEDNJA LEPA DANA

s tim da je taj prvi bio malo hladniji, dok ova sledeća tri pet-sub-ned najavljuju čak i do +16 ali sa puno više vetra

šta se radi na +16 sa puno vetra, evo nisam pametan

trči se treking liga?

ali viđu vraga, tu imamo dve začkoljice

1) kad se pređe preko venca planina uglavnom se upadne u tradicionalnu gustu maglu kroz koju voziš 25 na sat a ni pri toj "brzini" se ne osećaš sigurno, posebno ako stigneš neku tetku koja ide 20 km/h pa čik je pretiči ako je vidljivost deset metara i farovi iz onog smera iskaču kao duhovi u par stotinki

2) kad izađeš iz magle i odstojiš pola sata u redu za startne brojeve JER SE NIKO NIJE SETIO MAGLE I SVI SU ZAKASNILI, dalje trčiš tri sata kroz šumu i ne vidiš ništa od te lepe prirode i planine

a sve zarad onih deset kudosa na Stravi!

jesmo li zaista toliko nisko pali?

ako nekom ne fali medalja, taj sam.

ili sve to ima nekog višeg smisla jer trku otrčiš na 30% većem intenzitetu od najbržeg treninga pa onda dalje nastaviš da treniraš sa više elana i snage, i to se na neki neočekivan način ipak isplati na drugom polju?

hmm

PS

kaže strava emajl da sam se od početka godine 13.5 puta popeo sa nivoa mora na everest

šta i kako

evo crno na belom u čemu je problem:
subota 30. oktobar 2021.godine; Ovčar Banja
start: 9:30
Velika staza: dužina 34.1 km, uspon 1850 m,
vr. limit 8 sati i 45 minuta, 88 bodova.

kada na onih 9:30 na startu dodaš 8h45 limita, dobiješ ciljno vreme od 18:15 što je već pola sata posle mraka obzirom da se banja nalazi između dve planine.

u prevodu, zbog onih koji bi pošto-poto da puze šetaju i uzdišu da bi skupili najveći broj bodova (koji nosi VELIKA staza) i kojima ego ne dozvoljava da se zaboga prijave na srednju, zbog njih svi moraju da startuju tako rano.

kako će neko iz Vršca ili Pirota da stigne u Ovčar banju do 8:30 ujutru, baš ne znam, ali dani su se već definitivno previše skratili za ovakve egzibicije.

uostalom, zašto bi svi ispaštali zbog par šetača?
šta falu startu u uobičajenih 10, a gusenice nek ponesu čeone lampe koje valjda upravo tome i služe, da pronađeš cilj ako te uhvati mrak?

juče(r) sam uspeo da se smrznem jer sam se malo neozbiljno obukao za vožnju iako je bilo najavljeno oblačno i vetrovito, pa sam skratio drhtanje na pola i prebacio se na pešačenje na kojem sam napokon uspeo da se zagrejem.

anegdota je ovaj put pripala čoveku koji je šetao nemačkog ovčara od dve godine, pohitao da mu stavi povodac kada me ugledao na livadi na nekih 100m daljine, na šta sam povikao da ne mora mučiti psa obzirom da se ne plašim domaćih životinja.

nakon minut smo se i sreli i tu je krenula čitava ispovest kako je psa uzela ćerka a on ga šeta, kolika je to obaveza, ali i to je bolje nego da legne posle ručka i predrema popodne, pa je na kraju ispalo i da se ne žali baš previše, a jedino ga još muči duvan jer dosta puši a kad je pre par godina prestao odmah se ugojio 7kg.

pričao bi on još pola sata nego je u daljini ovčar naišao na neka dva lutajuća kerića koje sam sreo nešto ranije, i kad su oni od straha krenuli da laju ciče i zapomažu čovek je otrčao da izgladi stvar, naravno da niko nije stradao samo su se onih dvojica usrali od straha kad su ugledali čupavu mečku od 60 kila.

odoh još jednom da pregledam trekove srednje kratke i duge staze pa da smislim da li me to uopšte zanima jer je najavljeno nekoliko lepih i sunčanih (doduše vetrovitih) dana pa ne bih previše da izgubim na odmaranje i čekanje trke, radije bih to drukčije iskoristio.
kako drukčije?

pa isto kao i uvek kad najave NEKOLIKO POSLEDNJIH LEPIH DANA!

sažetak

ček da malo razmislim, da ne kažem "stanem na loptu".

dakle nakon polumaratona u Apatinu sam pet dana vozio MTB, s tim da sam ponedeljak-sreda-petak išao po brdašcima do onih pasa 25km od grada ne bih li ih nahranio i možda malo pripitomio, a utorak i četvrtak sam potrošio na manje vožnje istraživačkog tipa.

e onda sam u subotu udario dva trčanja 10 + 13km, u nedelju trčanje 10km plus mtb izlet po Srijemu, u ponedeljak opet dva trčanja od po 10km s tim da sam na jedno otišao biciklom pa sam tako popodne uknjižio i sat i po mtb-a, a u utorak sam "samo" ujutru otrčao 11km i popodne otišao mtb-om u istraživačku turu.

koja zaslužuje mikro blog.

elem pre nekog vremena, pola meseca do mesec, sam negde pred vrh jednog brda pitao ljude da li se može spustiti sa druge strane brda na glavni put, pa su mi rekli da može, AJDE SAMO ZA NAMA. 

kako su mislili da ja na mtb-u pratim auto uzbrdo po kamenjaru nije mi bilo najjasnije pa sam se samo zahvalio na podacima i rešio da to ispitam nekom drugom prilikom, uz mnogo manje žurbe.

i tako je došao taj dan, s tim da Baja ima kefalo pa je krenuo odozdo. jer ako krenem odozgo i kod svake njive naiđem na skretanje ajd pogodi kuda ići da se spustiš na pravo mesto, a ako krenem odozdo lakše mi je jer bih trebao da izlazim na sve širi i širi put, kakav je po vrhu brda izgledao.

nakon par kilometara sam došao do raskrsnice na kojoj su pekli rakiju, izneli kazan u travu preko puta a po putu i po onim kanalima koje izloču kiše se slivaju neke samlevene natrule šljive, hik!

gledam u onaj oblak pare pa računam da nisu morali ni kap popiti, već bi ih toliko višesatno isparenje naveliko omamilo.

no svejedno pokušavaju da mi objasne uz hiljadu skretanja sa teme i bulažnjenja o raznoraznim glupostima, ali daj šta daš, nisam mogao baš da biram sagovornike u toj vukoledini. 

i tako su mi rekli da kad dođem ispod neke kuće, da samo pratim tragove traktora i izbijam tamo gde sam hteo.

i da nikako ne odem dalje u brdo.

i došao ja do te kuće i pratio tragove traktora i kravljih papaka i ovčijih brabonjaka i tako iz jedne livade u drugu i došao do poslednje i svi putevi mi ostali nebu pod oblacima a ja završio u potoku i šiblju.

kasnije sam skontao da sam upravo trebao od kuće uzbrdo jer tu negde siđe TAJ PUT koji sam tražio, no to sam skontao tek kada sam se gore popeo, dupke i vertikalno kroz nekoliko livada preskačući žive ograde i šiblje i krčeći prolaz za biciklu koju sam morao da prenosim preko trnja.

da stvar bude gora nisam imao mobilni signal pa nisam video mapse, a možda mi ne bi puno pomoglo ni da sam imao uvid u zemljovid jer se putevi uz/kroz šumu ne vide.

nastavak preterivanja

udri pa udri, nekad se moglo a sad se ne može osim kad odlučiš da hoćeš i onda gle opet može. nekad eh nekad, sam trčao tako redovno i jako i ništa mi nije falilo, i onda zapadneš u tu iluziju da je samo na bicikli potrebno "trenirati" (jer vozikanje vrlo brzo i strmo obara formu dok je na trčanju svaki korak "trening" i ne moraš ništa nešto ovo-ono nego je dovoljno samo lupati kilometre i everything's gonna be olrajt. bila neka političarka medlen olrajt se zvala, ta nije imala većih problema s trčanjem poput murakamija.

akutno preterivanje mi se isplatilo pa sam nakon onog mikro-ciklusa od nekoliko ujutru-uveče duplih trčanja dnevno nakon par dana odmorića relativno korektno otrčao polumaraton, za ovu formu i evo treću godinu netreniranja je to štaviše možda i odlično. 

sad sam naravno u leru jer nemam pojma zbog čega i kako "trenirati" pošto čisto sumnjam da od tih 1h36 mogu nešto bitno da se odmaknem, posebno zato što dolaze sve hladniji dani i ono što prosečan maratonac zove "idealni uvjeti" a meni je sve ispod +15° hladno i trčim sporije i kruće nego po toplom vremenu. baš danas pročitah Jankovićev status kako svaki stupanj preko +10 donosi sekundu po kilometru na maratonu što mi zvuči poprilično preterano obzirom da sam lični istrčao u Podgorici na +24° i siguran sam da sam bio u špicu forme i da sam mogao da otrčim prvi put u životu maraton po 4'/km a ja sam eto po toj "vrućini" otrčao po 4'01''/km što morate priznati i nije neka razlika, tako da je sva ta priča o idealnim uvjetima ipak individualna, tačnije visoko individualna. no u svakom slučaju eto materijala za fantaziranje pa tako sad mogu srat da sam bio u formi za maraton po 3'47''/km no eto zajebala me vrućina i južina.

kad pomenuh "srat", da mi garmin ne bi srao kako trčim ovoliko ili onoliko i kako imam previše ovoga a premalo onoga, krenuo sam sa nastavkom paklenog plana da ujutru snimim trčanje garminom a popodne telefonom i izgleda da sam uspeo da ga prevarim pa mi je nakon par godina opet vratio procenjeni vo2max na 56, prošle godine i letos mi ja maksimalno darivao po 55 a zimi se srozavao i do 52 kad sam nosio sat bez HRM trake pa mi je svako drugo trčanje bilo sa pulsom oko 190, zbog grešaka.

za vikend je u najavi treking liga sa čudnim izborom između 18 - 26 - 34km sve sa dosta velikim prosečnim nagibom pa baš i ne znam šta da radim, ili da odaberem neku kraću uličnu trku, imam izbor između 5km i 10km.

plan naspram realizacije

kad sam otvorio blog imam šta i da vidim, jučerašnji post (završen pred polazak) mi stoji kao DRAFT i strpljivo me čeka, tako da se izvinjavam, evo objavljujem ga naknadno, klik, gotovo.
eno ga odmah ispod ovog.

i odmah mogu da nastavim da pišem današnji:

a evo sad ću da pokušam da rekonstruišem kako je nedelja izgledala, prema ili unatoč planu:

9:30-10 prvi deo odlaska
krenuli smo u 9:40 i svejedno stigli u 10 jer sam malo brže vozio jelte ;-)

10-11 trčanje negde usput
ovo je ispalo cakum-pakum, ostavio sam sat vremena za 10km s tim da sam u startu potrošio 5 minuta na izlazak iz auta, promenu trenerke, hvatanje gps-a i tako to, ali sam zato trčanje završio za 54 minuta i to je bilo savršeno

11-12 drugi deo odlaska
ovde kreće štucanje plana, jer je trebalo 20 minuta od mog dolaska do auta, pre nego što smo nastavili nazad, pa smo na mesto glavnog izleta stigli u 12:25

12-16 vožnja (plus raspak/upak bicikli u auto)
raspak bicikli je bio expressan no svejedno smo na vožnju krenuli u 12:40, sa namerom da umesto gore-doliranja po fruškoj gori ispitamo donji pod-brdski deo gde nismo nikada bili, za razliku od štrafte po vrhu koju znamo napamet

to je sve ispalo čak i bolje od zamisli, od 63km smo poznavali samo prvih 13 ali u kontra smeru, i poslednja 3km. sve ostalo je bio nov teren.

i to sve za samo 3h20' iako smo zbog cik-cak terena ustvari napravili više km nego što je predviđao obračun po brdu

16-18 povratak kući sa svraćanjem u lidl

krenuli smo sa minimalnim zaostatkom, izbacili lidl iz satnice jer nam ionako ništa nije trebalo i stigli kući tačno u 18h

da mi se dodeli nobelova nagrada za planiranje, odnosno za sitne prevare koje nadomeste nešto_manje_sitne greške u tom istom pomenutom planiranju

na jedvite jade

nekako uspeh da se živ prekotrljam preko brda juče, i da završim oba trčanja (ajd da kažem) zadovoljan. nije mi se nešto naročito trčalo, tj mislio sam da mi se trčalo ali su noge mislile suprotno. naravno da sam već pri polasku smislio (kao da tu ima šta da se smišlja) podmukli plan da ću otrčati uz rečicu do kraja asfalta, zatim uspešačiti na brdo po makadamu i kroz livade, te da ću s vrha brda strčkarati nazad u grad. kad iz snimanja izuzmeš najveći uspon, naravno da ćeš na ostatku imati i dobar prosek, hehe, koliko god 10 km/h moglo da se nazove "dobro".

na istoj velikoj livadi gde sam prošli put video srnu sa lanetom, sreo sam ovaj put samo jednu srnu, koja me je gledala tačno do trenutka kad sam stigao da izvadim telefon, upalim kameru i počnem da zumiram, da bi savršenom sinhronizacijom sa mojim okom i prstom jurnula poput rakete preko livade taman potrebnom brzinom da se na slici ništa ne vidi.

jutros sam se pak malo uspavao ali nisam ništa naročito propustio obzirom da su mi se prilikom povratka sa pijace smrzli prsti na bicikli, pored reke je bilo možda 4-5 stupnjeva čemu sunce nije ništa pomoglo. sada pravim plan za povratak, unatraške, jer bih na neki izletić.

16-18 povratak kući sa svraćanjem u lidl
12-16 vožnja (plus raspak/upak bicikli u auto)

11-12 drugi deo odlaska

10-11 trčanje negde usput

9:30-10 prvi deo odlaska

što znači da za pola sata već treba da se krene

što znači da za pola sata već treba da sam spakovan
tj ne ja nego sve od opreme što može zatrebati

biće napeto

gledam gde može da se uštine pola sata, možda recimo ne treba baš 2h za autom do/od tamo odakle sam krenuo da crtam izlet u mapsima

škorpijonsi

juče sam izbegao kišu na bicikli, prošao novim asfaltom tu nadomak grada da vidim kako je to ispalo i mogu reći da dosta znači, sada kad odem bajsom do Lidla i tamo ga zaključam imam taj krug od 15-ak km sav asfaltiran bez gornjeg spoja od kilometar zemlje i baruština, za zimu bombonica.

pa kaže

"23.oktobar 06:51 Sunce ulazi u Škorpiju"

ima neki blog koji se zove zvezdani(n) dnevnik jer je autorica sebe nazvala Zvezdana, e sad da li se tako zove nemam pojma a nije ni važno

i ona mi uštedi vreme da pogledam ove horoskopske znakove jer mi na tu temu guglanje slabo ide i uvek nađem neke nerelevantne gluposti 

dakle jutros kad sam nakon pet dana bicikle napokon zapucao na kišno trčanje, već smo bili da tako kažem U ŠKORPIJI, što će reći da sam trčao uškorpljen

pisalo je da je +13 pa sam dole uzeo tzv bicke a gore takođe biciklistički šuškavac pa je moglo delovati da mi je neko ukrao biciklu pa trčim gradom i tražim lopova

elem krenuo sam na neki krug od 7-8km pa ga malo "na mišiće" na dva mesta malo razvukao i izašlo mi je 10km, nije loše.

osećaj onako nikakav, trup trup trup bez neke silne želje da merim brzinu a pulsevi su bili oko 125 kad god sam ih pogledao.

traka je radila kako treba, vratili su je iz servisa nakon samo par dana i rekli da se sa njihovim satovima uparuje te da probam da update-ujem garmin express app i da probam opet

čim sam uključio sat i stisnuo search for sensors odmah mi se pojavio hrm i upario, a čim sam krenuo na trčanje odmah mi je sat napisao ext. hrm. connected.

e sad da li su oni ipak nešto popravljali pa neće da kažu, ili su nekom vradžbinom postigli da sve odjednom radi a pre toga nije htelo iz 20 pokušaja resetovanja i koječega, ne mrem znati.

naravno da zbog kiše nisam hteo da pipkam po telefonu i da pravim sebi mučenje nego sam poneo gopro i opalio par mutnih kišnih usputnjača

dok ovo pišem odnekud je provirilo sunce iako je u najavi ceo dan kiše, i sad razmišljam da li ono drugo trčanje koje sam planirao kasnije u toku dana, da odvalim odmah sad nakon što sam se najeo grožđa i refuel-ovao se sa tri ferero rošera, ili da ipak čekam da prođe još malo vremena

u aksljeme su imali teoriju da ako između dva treninga ne prođe minimum 6 sati, da se to računa kao jedan trening, dakle ja bih trebao da trčim tek od 15h pa nadaljeI TU MI JE SINULA IDEJA

pošto sam se prijavio na virtuelni NYCM, ko kaže da ja to moram odjednom?

mogu da odem triput po 14km (recimo, nebitno je kako rasporediti) i da između tri trčanja napravim pauze od po sat-dva, ali da ne završavam activity nego da stisnem "resume later" id a tako u vremenskom prozoru od nekih 6-7 sati završim ceo maraton.

tj moram videti postoji li "rampa" i kolika je.

...

...

...

- Is there a time limit for any Virtual TCS New York City Marathon tier?

- No. However, you must complete the full 26.2-mile distance in a single run activity during one calendar day.

tadaaaaammmmm :-) 
dakle mogu da se odmaram koliko hoću, mogu na trčanje triput ili četir' puta, svejedno, samo da ne stisnem "finish" dok ne pređem 42.2 yikes!

taĆno prema predvidžanju

predviđajnost mi je jača strana, kao i proždrljivost.

tu postoje opet dve stvari
PRVA

lepo sam rekao da će juče biti poslednji lep dan, danas je svanulo oblačno, kiša je malo rosuljala, majci bi bio rođendan pa sam joj otišao u posetu i zatekao gomilu blata jer su odmah do nje nekog sahranjivali pa su za sobom ostavili nešto poput betonske njive

tako mi ništa nije pomoglo što sam planirao da se držim asfalta, ipak zaglavih u blatu

DRUGA STVAR

najavljena kiša je, osim što je nenajavljeno malo namočila jutro, malo pomerena ka mraku, pa bi tako trebalo da paducka celu noć, kako ovde tako i severno što znači da će onaj trail na fruškoj gori da bude još jedan festival blata.

sve nade sam polagao u to što ipak može da se uplati na licu mesta no ovako mi ne pada na pamet da se cimam, posebno jer je start toliko rano da bi trebalo krenuti čak i pre 6!
dovoljno sam istraumiran što mi jutarnji mrak sve više zalazi u doručak, još mi fali da preko toga ustanem još sat i po ranije i da mi pola dana prođe u mraku.

ne znam što se uopšte zove dan, leto je dan a zima je noć, više manje

TREĆA STVAR

juče sam vetrom nošen skroz neplanirano obišao neke stare i neke nove puteljke.

krenuo malo niz vetar pa shvatio da ću tako stići do đerdapa a da svakako moram da se vratim prema svom tom vetru, i onda sam nešto kao malo vijugao i proverio jedan novi asfaltić, shvatio da je ustvari jedan i po, onda sam naišao i na treći no nisam baš sve stigao da ispitam pa mi je ostalo da se jesenas zaputim još jednom na tu stranu dok mi je u glavi sveže sećanje odakle treba krenuti i gde će me to dovesti

imao sam nekoliko zastajanja i buljenja u mapse, čime sam uštedeo dosta vremena i snage na izbegavanje roads to nowhere koji vode u neki zaselak i dalje ni makac osim ako ćeš u kukuruze

tako mi je za danas ipak ostalo da odem da nahranim ona dva kučenceta, ne raduje me povratak u dugi dres ali šta ćeš, trčanje će morati da pričeka još malo

valjda ću se sutra setiti kako to beše izgledalo

stigao mi je mejl gde mi kažu da sa trenutnom pozicijom na skali gugl vodiča mogu da ispravljam mapse, pa sam odmah isprobao mogućnost i poslao im jednu korekciju, kaže da će mi stići email kada razmotre predlog

da ne poveruješ

eto dogodilo se i da prođe jedan dan bez bloga, a mrzi me da naknadno pišem jer i nemam mnogo o čemu. nakon sečenja pola drveća u manjem dvorištu u utorak sam nekako neplanirano odlučio da se malo odmorim iako su mi noge govorile da mi odmor uopšte nije potreban.

ali hajde, rekoh, bolje da me Sutra ne pita gde mi je bilo Juče.

i tako sam nešto zvrnd levo zvrnd gore dole desno napravio par zavijutaka po okolnim brdima i na neku foru ubo sve moguće najstrmije puteljke.

kao da sam sebe hteo da kaznim i da dan odmora zapamtim kao nešto najgore u životu, u nadi da mi takva glupost više neće pasti na pamet. 

zato sam juče (sreda) čvrsto rešen da OPET iskoristim "poslednji ili pretposlednji lep dan" poštujući prognozu zapucao nekim alternativnim putem do ona dva kučenceta na 25km od grada, rekoh da spojim lepo i korisno.

upakovao sam konzervicu pseće hrane na mesto drugog bidona i otisnuo se sa mapsima u džepu i nekom maglovitom idejom da prođem "onuda" jer sam u više navrata gledao kuda vode neke prečice no to su mi sve bila "španska sela" jer nekako slabo u glavi povezujem sela dole u ravnici i sela gore na vencu brdašaca i nisu mi baš svi ti puteljci onako očigledni i utisnuti u mRNK. udarih i na jedan most u izgradnji:

tako je evo svanuo i četvrtak koji je definitivno Poslednji Lep Dan jer je dalje u najavi oblačno i mokro, pa ću svesno žrtvovati još malo trčanja da bih se otisnuo na još jednu mtb vožnju, ovaj put su mi odrešene ruke (noge) jer one psiće mogu da hranim i svaki drugi dan, i dok ovo pišem shvatam da mi taj plan ne valja jer ako će nastupiti loše vreme valjda je jedino logično upravo da danas odem do njih još jednom, nekim trećim alternativnim pravcem, baš zato što zbog lošeg vremena možda narednih dana neću moći da odem? hmm.

a sad nešto skroz drukčije!

(tojest "nešto malo o ponedeljku")

ponedeljak je, biće, dan odmora koji nije uspeo u životu.

nije se ostvario kao majka, moderno rečeno.

nekako ga uvek zloupotrebljavam i kinjim.

ili će me umor stići u utorak, a pošto je utorak već stigao do podne mogu reći da NEĆE, ili je najverovatnije da se na trci nisam previše umorio.
(?)

i tu dođemo do one stare priče, da postoji i dobra strana toga što trku ne otrčiš maksimalno, ne iskidaš se, ne daš 120% kao što to rade fudbaleri, ne ostaviš srce na terenu (pu, pu, ne daj bože) nego iz nekog razloga prosto nisam bio u mogućnosti da se umorim.

i tu dođemo do sledećeg koraka a to je uglavnom ili slabo spavanje ili onaj defaultni nedostatak odmora i laganih activityja.

nakon što sam naučio da slikam ekran i izguglao kako se te slike skidaju, evo i primera, da ne kažem dokaza:

da se vratim na ponedeljak, to je tako bilo da smo u subotu prilikom polaska na trku tu na 25km od grada na divljoj deponiji gde seljani uvek bacaju štence i mačiće, opet pronašli dva komada kerića.

nahranili i otišli dalje, ali za razliku od klasičnog putovanja out and back ovaj put se u nedelju nismo vraćali istim putem da bi ih opet nahranili, nego smo dojurili autoputem jer smo na podugačak put krenuli prekasno.

svakako dva sata nakon zalaska sunca te keriće ne bismo ni našli pa nije bilo poente da zbog njih klackamo 5 sati seoskim putićima u maničnom špicu nedeljne večeri kada se ceo svet odnekle vraća kući, nego smo dojurili autoputem za 3 sata.

a i tako nas je uhvatio mrak.

i onda sam ja ponedeljak iskoristio da se (pre)aktivno (ne) odmorim i odvozao mtb-om 53 km preko brda i manjih brda i čak usput uspeo da osvojim i jedan segment na Stravi, doduše nizbrdo :-) 
ono što me raduje da se danas osećam još odmornije, e sad da li me osećaj vara ili ne tek ću videti, uglavnom već drugi dan sam po 3 sata na 5 metara iznad asfalta i sečem neko granje koje je nabujalo i koje na našem drveću krešem svake godine.

nešto malo i o nedelji

kad reših da pričam o nedelji setih se da u seoskom žargonu postoji taj izraz "o nedelji" kada hoće da kažu da je nešto bilo u nedelju, pa kažu bio je čiča kod nas kotkuće o nedelji, sekao drva i pomagao oko odžaka.

ja sam o nedelji malo trčao trku pa ću ukratko da saberem sve dubioze na jednom mestu, ako je to uopšte moguće.

elem plan je bio da se ode biciklama na start iz dva razloga, u banji je uvek gužva za parking pa bi trebalo otići dosta ranije, bicikle mu dođu i kao neko zagrevanje, a na taj način možeš da ostaneš u apartmanu skroz do 10 jer je start tek u 11, dakle duže jutro i više odmora.

MEĐUTIM!

dođemo u Apatin i setimo se da nismo poneli sajle za zaključavanje. pffff, rekoh ima ponekad u Lidlu nešto od bici opreme, rukavice kacige gume, možda ubodemo i neku sajlu. imali smo od osiguravajućih predmetića samo ona dva mini katančića sa šifrom. kad gle čuda, na polici koja sa sportom nema nikakve veze, imaš da biraš kraći metalni ili dugačak plastični lanac za dva evra. kasnije se ispostavilo da je i taj kraći metalni dobra tri metra ako ne i više.

i kupimo mi između tone ostalih trica i taj lanac, odnesemo ga na start i umotamo prednji za zadnji i zadnji za prednji točak, plus provučemo kroz oba rama, plus pre stavljanja katanca provučemo lanac kroz dve dukserice u kojima smo se dovezli i to sve ostane zaključano, mirno spavaj Nano.

tu sam skontao da jesam došao biciklom i da mogu da trčim ali da sam ipak preukočen pa pokušam malo da dotrčavam minute do starta pa sam čak uradio i četiri ubrzanja. no realno mogao sam doći i desetak minuta ranije, al nema veze, nije trka od A značaja, štaviše nije ni C jer bih bar malo trenirao.

da skratim, cela trka mi je protekla u pitanju da li idem prejako, jer nemam pojma kako se to trči sat i po tempa. nisam hteo da pratim zečeve jer nisam ni imao koje, oni 1h45 su ostali iza a onaj 1h30 me je prošao nakon kilometra a meni je dojam bio da i tako kako idem neću moći do kraja a kamoli brže. ponela ga pjesma.

obzirom da smo startovali ispod neke džinovske nadstrešnice nisam imao signal pa sam pokrenuo snimanje tek posle 50m kada mi se pojavilo zeleno svetlo na garminu, otud mi je i polumaraton malo kraći na Stravi plus sam na par mesta pokušao da budem maksimalno bezobrazan gde god sam ugledao sočan trotoar, da ne kažem prečicu.

dalje sam se odmah nakon toga ustalio na nekih 4'35''/km uz isti osećaj pa ne znam da mi možda na startu nije nešto pogrešno snimio, ako tolicna razlika uopšte može da se primeti. do kraja sam više manje držao istih 4'35'' - 4'36'' osim dva kilometra u kojima je bila okrepa na kojoj smo dolazili i mi odavde i oni odande (staza je bila sim tam sa susretanjima) pa sam zbog gužve malo zastao, jednu sam okrepu i preskočio zbog toga.

poslednji kilometar koji odskače po sporoći (4'39'') je bio kada sam pojačao pred kraj i osetio grč/bodac ispod rebara pa sam morao da usporim dok to prođe. tako da sam pola kilometra bio u višoj brzini a onda u drugoj polovini sve to izgubio. kad sam se oporavio opet sam ubrzao i zadnja dva km pretrčao vidno brže, isprolazio sam dosta ljudi kojima je već trke bilo preko glave i ufiniširao kao da sam se tek zagrejao. 

agende radi, zadnja 2km su mi bila 4'26'' i 4'16''.

kad se sve završilo setio sam se (?) da sam treking u Zasavici iste dužine (20.6km) trčao po 4'50''/km pa sam se zapitao - a zašto sam ja mislio da polumaraton po asfaltu neću moći da trčim brže, nego sam očekivao 5'/km? evo da me ubiješ nemam pojma. valjda jer mi je prvi polumaraton pa mi nije palo na pamet. eto vidi se koliko je ova godina drukčija, sve je izvan štima i rutine. skroz je drukčije kad tokom godine svakog drugog vikenda trčiš half.

na kraju sam ipak bio zadovoljan, dobio sam gumu za mtb kao treći u kategoriji a dobila je i Lola na trci na 10km pa se tako vraćamo kući sa kompletom, hehe, preodlično! gume su nam stavljali oko vrata kao one lente za miss, s tim da je njoj nekim žrebom organizatora pripala automatski a ja sam na postolju rekao "oću gumu" pa mi je prijatelj direktor trke rekao "hoćeš gumu, a ja hteo da ti dam kolačić?!", ahahaha ma kakav kolačić daj onu sa kramponima! :-) 

i to vam je bilo to. 

dakle saznao sam koja mi je polazna tačka za neki sledeći polumaraton, no izgleda da ih ove godine više neće biti pa ne znam šta da radim sa tom informacijom...

nešto malo o suboti

lupetao sam svašta ujutru pa se predomslio.

kontam, ko me bije po ušima da moram ujutru da vozim po kiši samo zato jer osećam da tokom dana treba nešto malo aktivnosti da se ubaci, ajd ako je i stala kiša ipak je sve mokro pa bi mi otišlo dosta vremena na montiranje blatobrana, vožnju i tuširanje, bolje je spakovati se i sačekati da otopli pa tamo negde usput nešto izmisliti

i da vidiš čuda, sreća prati hrabre a ponekad i nas neodlučne, kao i po prognozi se razvedrilo i otoplilo i ostalo je jedino da na mapsima odredim savršenu tačku za polazak na vožnju.

lupio sam neko selo na 40-ak km od Apatina i kao naručen se namestio parking pored puta da mogu na miru da namontiram biciklu a da me niko ne pregazi jer između dva sela obično bude dubok kanal pored puta i blatnjavi ulasci u njive bez ikakvog razumnog stajališta.

Lola je otišla dalje autom po startne pakete i da odnese medalje i pehare koje smo preuzeli ovde, veče ranije, a ja uz povremeno proveravanje mapsa (mapasa?) prošao na metar od granice ka Osijeku i zavrnuo dalje ka Apatinu nekim alternativnim pravcem.

tu sam imao jedno sečenje vena uzduž jer mi se ukazala predivna mogućnost koja je nažalost morala da ostane samo mogućnost, A EVO I ZAŠTO.

naime ugledao sam putokaz za biciklističku stazu ka Apatinu koja je vodila nasipom uz Dunav, i čak je na putokazu stajalo i pojašnjenje kako u tih 33km ima samo 7km neasfaltiranog nasipa no predeli su divni i zaslužuju malo više truda.

već sam trčao nasipima uz Savu i Dunav, što na trening/izletima što na treking ligama i znam da i kada nema asfalta to je sasvim fin lep nasut suv zamljano kamenčićasto travnati puteljak, ništa strašno.

no to nije bio problem, nego što sam asfaltom kuda sam i planirao imao samo 25-26km i to doslovno "na knap" da stignem do apartmana 20-ak minuta nakon zalaska sunca, čitaj po prvom mraku.

7-8 kilometara duži put bi trajao taman tih istih 7km po najavljenom ne-asfaltu što može da znači da bi mi trebalo možda i pola sata više ako samo par puta nakratko zastanem zbog provere karte tamo pred kraj jer ne znam s koje strane bih ušao u grad.

tako da sam sa čežnjom i žaljenjem morao da se zadovoljim slikanjem putokaza i nastavkom vožnje po asfaltu, srećom nije bilo skoro uopšte saobraćaja.

no svakako tih 43-44km su mi bili nešto skroz novo i zanimljivo i već mi se putovanje isplatilo, nisam ni morao sutradan da trčim trku :-)

plus sam i tu skratio desetak minuta navigacije po gradu nego smo se ad-hoc dogovorili da se nađemo na parkingu Lidla koji je praktično na glavnom putu/ulici kuda se ulazi u grad.

čak sam uzeo i jedno kraft pivo sa imenom "slepi putnik", doduše samo 0.33.

svađe sa internetom

juče i prekjuče sam previše vremena potrošio na prepirke sa slikama koje su mi iskakale sa svih strana onlajn-ovanja pa da zaključim sa još jednom.

obzirom da imamo naravno dva mobitela svako malo nekom istekne ugovor pa ga treba produžiti a pošto smo u istom provajderskom društvu onda nam svi računi dolaze odjednom.

i sad za koji dan jednom od brojeva opet prolazi godišnjica pa bi trebalo obnoviti i odabrati neku novu tarifu jer stare ionako više ne postoje.

uz razne tarife nude razne uređaje "za dinar" a uz neke (malo bolje od najgorih) nude čak i poklone u vidu kojekakvih pametnih vaga, narukvica, zaključno sa sportskim satom.

i stisnem ja gumbić "pogledaj" da vidim o čemu se radi, otprilike ovaj najbolji je negde na pola između Lolinog suunta i Mog garmina s tim da je sumnjivo lagan obzirom da tvrde da mu baterija može istrajati čitavih 50 sati snimanja aktivnosti. dok recimo moj fenix nakon jučerašnjeg punjenja i samo jedne noći* kaže da je na 98% što je dovoljno za 36h trčanja.

doduše (!) imam i opciju malo ležernijeg snimanja zvanog max battery gde mi je precrtan telefon i srce i tako mogu trčat 72h, s tim da mi ni inače telefon nije povezan tj blokirane su mi sve obavesti pa mi ništa na satu ne iskače tipa pozivi sms i slično.

no ono što je posebno zanimljivo blogovanja je da u opisu uređaja kažu da nas može provesti kroz 20 maratona pa nam dakle za maraton ostavljaju nekih 2h30' vremena. obzirom da sumnjam da će xiaomi satić kupiti ipak rekreativna klijentela, pre će biti da oni taj maraton nameravaju biciklom prekotrljati, nego peške.

nakon jučerašnjeg razvrtavanja na bicikli se jutros već osećam dovoljno ready za polumaraton i sad mi nije jasno zašto sam pre par nedelja onako dobro otrčao treking ligu u planini, nakon čitava 4 dana vozikanja mtb-om i hajkovanja po brdima. znači li to da i danas treba da ubacim neki bajk ili hajk ili kombinaciju, ili da jednostavno u autu odrobijam tih 4-5 sati vijuganja kroz kišu i subotnju gužvu, hmm.

najrealnije mi zvuči da se jutros ipak malo provozam pa makar i po kiši (odaću vam jednu veliku tajnu, imam čak i šuškavac) i da se nakon marende otisnem kolubarom nizvodno ili savom popreko, pa dunavom uzvodno do apatina.

(*) prelistavajući pdf uputstvo skontao sam da postoji opcija "screenshot" na garminu i sad još moram da pronađem gde se to čuva i kako da ga upotrebim za blog, jer sam kao što znate do juče slikao sat pa postavljao fotke.
diži dupe šerloče!

...

...

...

a-haaaa, moraš sat spojit preko kabela na kompjuter i naći folder SCRNSHTS.

pa dobro, sad znam i to.

nekoliko stvari, ali ne i svekoliko

umetnuo sam tri slike koje se naravno nisu učitale željenim redosledom pa sad moram da pišem protivu svoje volje

slika prva, ne znam zašto mi je mejl od strave došao mesec i po kasnije ali tek eto nešto hoće da mi kažu da sam radio nešto a da nisam znao ili da nisam vodio evidenciju i sada oni hoće da im platim usluge sekretarice ili čega god

dalje, na fejsu se drugarica podseća nekog maratona od pre sto godina i zahvaljuje se na druženju, to je ona priča koju stalno pogrešno pričamo kako nam je bilo lepo jer hoćemo da svoj život pamtimo po lepom čak i kada nam se peo na onu stvar, što se očigledno vidi iz stava, drugarice izvolte prokomentariši znam da čitaš blog:

treća slika kada klikneš na training log strava ti ponudi da platiš članarinu da bi mogao da ga vidiš, i onda stisneš unazad pa opet i u toj trećini sekunde dok vidiš taj log a pre nego što ga pokrije skočni prozor sa popunjenom uplatnicom ti uradiš šta, ti brzo stisneš PRINT SCREEN i onda ga kopi-pejstuješ u ms paint i voila' što bi rekli kinezi eto ga

realno me baš zabolucka za ovo ali ako sam već našao način da ga ulovim besplatno nisam mogao da odolim, to je taj štos koji nas je naučio socijalizam, uzmi sve što ti život pruža, a što neće da pruži a ti mu ukradi jelte

dva maratona za tri sata!

Abdul Kalam, jedanaesti predsednik Indije:
"the best way to win was to not need to win.
the best performances are accomplished
when you are relaxed and free of doubt"
eto sad znate i to.
a sada mogu da vam ispričam i
"basnu o dva Hrvoja"

dok sam gledao spisak prijavljenih za Zg Maraton, primetio sam jednu dvostruku prijavu, što inače nije ništa neuobičajeno.
naime ljudi često ne ugledaju svoje ime na spisku jer nisu stisnuli "refresh" pa onda popune još jednu, pa još jednu, i onda odjednom shvate da su se prijavili nekoliko puta
događalo se često, i događaće se.
međutim, na spisku prijavljenih je postojao izvesni Hrvoje, istog prezimena i istog godišta, iz istog grada i kluba, koji je osim dvostruke prijave imao i dvostruku uplatu (???).
hah, rekoh, tip je zaboravio da mu važi prijava od prethodne godine kada je maraton odložen, pa je opet uplatio?
to sam naravno zaboravio, sve dok nisam par meseci kasnije video rezultate.
e sad ovde treba neki C.S.I. squad da dešifruje ludilo
ja uspevam da pronađem samo dva objašnjenja
1) Hrvoje je poklonio jedan od dva startna broja nekome ko je od starta do cilja trčao s njim rame uz rame, a šanse za tu mogućnost su praktično nula jer je zaista teško naći nekog ko će startovati rame uz rame pored tebe i kao sijamski blizanac trčati na metar od tebe celu trku
2) hrvoje je zakačio oba broja sebi, sa oba čipa, ne znam da li su čipovi išli ispod broja ili oko članka noge, i tako je obojicu Sebe proveo kroz cilj, jedini problem je što je platio dve startnine a mogao da uzme samo jednu medalju
uglavnom frajer je završio 61. i 62. u plasmanu muškaraca, ne znam koja noga mu je pobedila onu drugu.
3) imate neku ideju?

ne valja ali valja mada i ne valja baš

tu sad ima jedna začkoljica.

znate ono kad krene neko pred ispit (nisam bio od tih) da uči dan i noć i dan i noć, i ujutru ode bez spavanja na ispit i u trenutku sve zaboravi i sve mu se pomeša i odjednom više nema pojma ni o čemu niti ičega može da se seti.

e tako slično glasi i problem sa polumaratonom jer je uopšte sumanut koncept da razmišljaš *kako* da najviše moguće povećaš formu za sedam dana, jer za 7d možeš samo da se dobro odmoriš i razdrmaš (taper) ako si visoko utreniran, odnosno možeš da se poboljšaš za 1% ako si netreniran.

recimo da neko nije nikada trčao, i hoće za sedam dana da pretrči polumaraton, kakav bi mu program napravili?
pa on će od svakog trčanja dobiti upalu i pitanje je da li je bolje da ga istraumiraš i da trči pod upalom ili da mu kažeš "ako do sad nisi trčao, ne moraš ni sad, idi na taj polumaraton za sedam dana i pomoli se bogu".

ili tipa daš mu u ponedeljak minut trčanja minut šetanja pa tako pola sata, pa ga sutra pitaš šta ga i koliko boli, pa ako ga ne boli onda mu udvostručiš a ako ga boli onda mu kažeš da samo prošeta pola sata pa da ponovi u sredu ono od ponedeljka, pa da se opet čujemo :-) 

fakat luda situacija, ideja pripremiti nekog za trku se pretvara u ideju ne povrediti ga i samo ga polu, ma ni polu, samo ga frtalj, ma ni frtalj, samo ga 1/16 pripremiti eto tako nekako.

a gde sam ja, ja sam na pola između ovog netreniranog i onog super-utegnutog.

i sad je pitanje da li mogu u nedelju u Apatinu trčati pola % ili ceo jedan % brže nego da je trka bila sedam dana ranije, ili ne mogu.

i kako doći do tog 1%.

jedan posto na 100 minuta je čitav minut, to zvuči malo ali to je 5 sec/km, hej!!!
kad bi se tako lako pomerale granice i pragovi, život bi bio pesma.

povećati ve-o-dva-maksimalni, okej, to je lepo, ali taj trening neutreniranom ostavlja veliki umor i traži previše oporavka.

a neutreniran ima jako malu kilometražu pa će sa jednim treningom u sedam dana i puno odmora jako malo postići, plus će mu ostati manjak one izdržljivosti da ravnomerno trči 100 minuta, ako se i ne smanji dodatno.

neka zlatna sredina bi bio tempo-tempo-tempo, udri po tempu, to malo ojača noge, malo udari na kisik, malo ubrzanije dišeš, sve-u-jedan a nije neki veliki rizik za povredu.

fakat će na DUŽE PRUGE* bolje trčati onaj koji ima u nogama 500km mesečno u odnosu na onog koji ima 50km pa makar ovaj drugi radio samo najciljanije treninge.

(*) tako kažu, mada jedino sebe poznajem od celog sveta da je zaista *dugoprugaš* jer sam nekoliko puta trčao 21km železničkom prugom preko mostova i kroz tunele uz kanjon reke Gradac, držim i rekord staze od 1h58' pri čemu ukupna dužina tunela iznosi oko 5km a mnogi su u krivini pa ti treba jako osvetljenje kao na noćnom trailu, a trebaju ti i slonovske uši da čuješ ako nailazi vlak, a trebaju ti i noge skakavca da se baciš u stranu ako ga prekasno čuješ.

i tako sam ja rešio da skupim kilometara koliko se može, da vidim oćel pomoći, pa sam nakon jačeg tempa sutradan otišao na brdsko rastrčavanje (?), a sredu i četvrtak odredio za "udri gas na sav glas".
imao sam u dva vikenda dve treking lige 26km plus 21km (bez zagrevanja naravno) pa sam jedan vikend odmorio i sad sam natrpao 13 (pon) 15 (uto) 9+11 (sre) i 9+? danas, biće nešto slično kao juče nadam se.

nakon ovih jutarnjih 9km smo sređivali vinove loze, posekli svo preostalo crno grožđe, i napravili sok. ispalo je 5.5 litara što nakon razređivanja treba da bude dovoljno za 11 litara vrhunskog organskog napitka, što bi pak u prodaji bilo nekih 40€, eto toliko smo uštedeli tojest zaradili za nekih 5 sati u toku kojih smo detaljno orezali sve i očistili i to je bio jedan od većih poslova za jesen. a ima ih desetak, tih poludnevnih poslova jer je poveće dvorište sa puno biljaka voća drveća trave cveća itd. 

nije baš da mi se trči sad ali se nadam da ću za sat - sat i po smoći snage da se otisnem ka pučini neizvesnosti i čudnih ambicija.

nevalja ali štaću

ovo ne valja niti je ikada valjalo kad ovako sednem za kompjuter da se odmorim pa dignem noge na stolicu sa druge strane stola i onda su mi leđa u fleksiji (zvuči kao u saksiji, a i slično je) i sva težina mi je na gluteusima koji počinju da bole, noge počinju da trnu i raste osećaj napuhanosti iako nisu na zemlji, i onda kad ustanem deluje da ne mogu da napravim ni korak a kamoli da potrčim.

eeeeee zato sam ja otrčao 9km* jutros pa ako i puhnem u čabar popodne neće biti velika šteta. 

jučerašnji dan je prošao oke, kiša je zastala, ja izjurio napolje, skontam da mi opet ne radi hrm traka, pokazuju se samo pulsevi sa zgloba sa povremenim greškama. 

okončam activity nakon 2.3km i sednem na neku žardinjeru, mokru. ugasim pa upalim sat, pokrenem activity opet ništa, skinem traku sa grudi i ubacim Loli u ranac te ona ode dalje u šoping a ja u brda.

pokušavao sam da ne gledam u pulseve da se džabe ne nerviram, no ispalo je da je manje grešio od uobičajenog. kiša više nije počinjala, a na vrhu brda naiđu dva "ludaka" na biciklama, lokalni rekreativci entuzijasti veterani 60+.

jedan ode malo dalje do prve kafane, drugi okrene sa mnom pa smo se zajedno spustili nekih 5-6km uz njegovo naizmenično škripanje vlažnih kočnica i dahtanje na par uspona jer to što je zvanično spust ne znači da teren nije bipolaran i pomalo neuračunljiv.

još par zadnjih km kroz grad u solo trčanju pa sam tako dobio activity od 12.7km što je sa onih prvih 2.3 izašlo ravno na 15km, neloše za dan odmora uz +300/-300m nadmorske.

jutros resetujem garmina na fabričke postavke, ponovo ga povežem sa telefonom (tj dva) i izgleda da satu ne fali ništa, pa traku sa baterijom koja pokazuje 3.2V spakujem i pošaljem brzom poštom u servis u бели grad.

što znači da ću apatin trčati bez trake, ФУЦК!

*nakon svih zezancija sa satovima i telefonima sam na kraju upalio suunto app (mogao sam i sat ali on je povezan sa Lolinim nalogom pa bi to bilo još extra zazancije) i upario suunto hrm traku i tako otkaskao nepun sat futingića, nisam ni morao da gledam pulseve ali baš zato što na garminu nisam mogao, MORAO SAM :-D 

a sad na to famozno drugo trčanje, opet se naoblačilo, držte mi palčeve.

od tempić do nije više tempić

Kao što sam već ukratko napisao na Stravi, nisam ni morao preterano da mozgam i da izmišljam neizmišljive kombinacije jer mi je prilikom (na wc šolji) provere koliko imam % baterije Garmin preporučio tempo trčanje, i rekoh ajd baš da vidim kako bi to izgledalo.

10 minuta zagrevanja po 5'35''/km, to sam morao malo brže da bih se zagrejao jer ako se već zove zagrevanje a istrčiš u kišnih vetrovitih +9 nije baš da ćeš se od kaskanja zagrejati.

No posle prvog kilometra sam ipak malo popustio i približio se suregiranoj brzini.

Onda me je prebacio na 45 minuta tempa po 4'50'', to mi je bilo i smešno i jadno jer sam nekada maltene spavao na toj brzini a sada nakon nekoliko godina bez treninga ne znam ni da li mogu polumaraton tako izdržati a kamoli maraton.
Takav mi je bio i osećaj, tačno onako kako sam nekada trčao 4'/km juče sam trčao skoro 5'/km, rekao bi čovek da to nikada neće biti moguće ali eto itekako je moguće.

Ne verujem da je tu kiša i hladnoća nešto *mnogo* smetala, svakako jeste ali ne dramatično.
Nit da trčiš većim ulicama i putevima jer je gužva, ovo nije velegrad gde imaš neke avenije po periferiji sa izolovanim trotoarima, u parku imam uspon od 15% pa bih teško zadovoljio garminove preporuke brzine, i ostalo mi je da biram manje puteljke.

Tako sam zakačio i jedan kupserčić i pola kilometra barskog makadama i kojekakve baruštine i potoke koji teku popreko po cesti i negde pred pola tog tempo isečka mi je prosek sišao na 4'54''/km, no srećom je usledio i spust kolicno god bio blag pa sam se vratio na željenih 4'50'' proseka za taj srednji deo treninga.

Kad sam izašao na malo veći put opet me je opalio bočni vetar samo zdesna umesto sleva, džabe sam se nadao leđnom. Tu sam iako je povratak bio blago uzvodno počeo još malo da pojačavam da mi ne postane hladno i to je lepo funkcionisalo s tim da sam ipak izašao iz neke zone komfora i bio svestan da ne trčim lagani tempo nego sasvim onako solidan napor.

Zbog toga su zadnji kilometri krenuli preko 4'40'' do 4'30'' a ukupan prosek tempo dela se spustio na 4'46''/km, i jedva sam dočekao da me prebaci na treći deo rastrčavanja koji sam opet išao brže od preporučenih 5'35''/km jer mi je nakon one jurnjave svaka brzina delovala mala.
Napravio sam zavijutak oko tržnog centra po onim putevima za dostavu kuda sam nekada trčao tempo po snegu jer je to bio jedini očišćeni krug u celom gradu, pun je tačno 500m.
I još malo u krug oko kuće jer ako završiš pre predviđenih 1h05' ili stisneš lap, garmin automatski zaključi "workout ended" i računa da nisi izdržao (!) do kraja.

Tako sam dotrčao do ulazne kapije sa ulice i tu stajao još tri sekunde (lol) da mi štoperica odbroji dozvolu da ugasim sat, i eto prođe i ta avantura. Eto opet se pogodilo da sam TRENIRAO a ne samo trčkarao, to se doslovno zove tovljenje praseta pred Božić.
Danas oko podne treba da zastane kiša i to bi mogao da bude neki utorak poluOdmora i nekog malo laganijeg trčanja, da bih u sredu i četvrtak pokušao da izvučem još nešto u minut do dvanaest.

Verovatno nešto poput onih omiljenih 10*300m ali ne verujem da ima šanse da se šljaka na stadionu osuši a ne bih ta pred polumaraton treniram za kros.
A 10km od 100/100m mi deluje malo previše pred trku.
Postoji i nova tartanska staza u parku koju sam izbegavao jer ima nekoliko nenormalno oštrih krivina, kao poligon za dog agility, no ako izbacim dve krivine možda na dva pravca mogu da uhvatim 2x250m deonica po krugu, jer je valjda ceo kružić nekih 650m, trebalo bi to na zagrevanju prvo izmeriti i odrediti start/stop tačke.

Danas su legle i startnine, obezbeđen je i smeštaj u Apatinu, pa pomoz bog.
Računam da će za 1h45' biti obezbeđeni zečevi a to je nekih 4'55''/km ako hoćeš da stigneš oko 1h44' i neka logična polazna nastavljajuća tačka odavde, plus je zanimljivo gledati kako se grupa osipa i analizirati na većem uzorku kako takvi pokušaji izgledaju.
Bumo vidli, lepo je ići na trku ovako nepretenciozno, tek koliko da ispoštuješ Klub i bez ikakvog pritiska.

unaprijed

nekad tako sednem da napišem blog o onome što će se tek dogoditi.
hm.
dakle otići ću na trčanje.
definitivno.
da ne bih razmišljao o kiši valjalo bi skrenuti pažnju na nešto drugo, obično u takvim slučajevima trčim 1km/1km ili 500/500 promene i onda se fokusiram na napor i ignoriram baruštine i blato koje se napravi na nečistim ulicama.
na srpskom se kaže ignorišem ali se ne kaže fokusišem, pa ti budi pametan.
kad već nisu usvojili jugoslovenski i uštedeli na papiru za udžbenike, sad bi u amazoniji još uvek bilo šuma a ne bi bila peščara.
i stepa.
i močvara.
otkud sad močvara?
pa tako počinje serija.
kakva sad serija?
ona iz vikipedije.
otkud serije na vikipediji?
pa evo otkud:

dođe mi daily mail i u njemu na vrhu link koji glasi ovako
"[Daily article] October 11: Home (The X-Files)"
pogledam o čemu se radi kad ono ona poznata serija iks fajls i ono dvoje zgodnih kako se zovu istražitelji policajci naučnici manekeni sve-u-jedan, i radi se o nekim ljudima koji (prvi minut) zakopavaju novorođenu bebu a kasnije ćemo saznati zašto, neka deca igraju bejzbol, klinac ugazi u nešto mekano i pojavi se šaka od bebe.

i tu dođemo do šredingerovog treninga, možda ću ga trčati a možda neću.

i do šredingerove serije, možda ću odustati od treninga odmah ujutru da bih pogledao epizodu do kraja a možda i neću, uglavnom kramer protiv kramera davitelj protiv davitelja šredingder protiv šredingera ili ću na trening ili neću ili ću gledat seriju ili neću, ili ću prvo jedno pa drugo ili ću prvo drugo pa jedno.

pa ti vidi.

i sad sam šutno šredingera u guzicu rekao mi nemoj mi se mešat u poso i sad ću ipak na trčanje a popodne ću odgledat seriju, tako mi je namešteno da kad ugasim i upalim kompjuter opet mi se otvore isti tabovi pa ne moram guglat imam odmah link.

jedino što je ova epizoda očigledno piratski na jutjubu pa je sve kontra, u špici su sva slova kao u ogledalu i svi igraju bejzbol levom rukom a to je da neki algoritam ne bi provalio da je povređen kopirajt i da ne bi uklonio epizodu pre nego je ja pogledam.

obzirom da mi je po ovako teškoj kiši koja bukvalno zasipa negde odozgore svejedno šta ću i kako otrčati, bitno je jedino otrčati, biće da će na kraju ipak ispasti nekakav tempo ili poželjno nešto progresivno ili štagod.

namazat noge kremom za sunčanje da im bude toplije i gore šuškavac onaj biciklistički apsolutno nepromočljiv i udri šljap.

popiću i jedan rapten pre polaska, kao što je asteriks pio čarobni napitak a erik klepton vijagru u danima kad je muvao šeril krou.

štetica

često se dogodi da vikend-blogovi imaju najmanje čitanja pa onda u ponedeljak i utorak to dođe na svoje, valjda ljudi imaju pametnija posla subotom i nedeljom, tipa utakmice i svadbe, ko će čitati blogove.

no nema veze, juče sam se natrabunjao za medalju a mislim i da je zanimljivo, s tim da postoji i drugi problemčić a to je da će mnogi radije čitati kratak nezanimljiv blog sa dve sličice nego neki ultrazabavan blog na pet kucanih strana, jer volumen u startu odbija.

odbija prosečnog čitatelja bloga koji preleće preko sadržaja pokušavajući da u ovom modernom brzom vremenu i svetu onako u trku posrče svu esenciju mudrosti i duhovitosti, svako bi da dođe do ekstrakta i da ga proguta nerazređenog poput pilule.

tako sam nekim čudom odlučio da ni u nedelju ništa ne treniram pa mi se dan odmora pretvorio u godišnji odmor, da sam znao koliko ću se zaljubiti u šetnje i penzionersko odmaranje ne bih ni trčao onog dana dvaput, ovako ispade da sam ta dva trčanja rastegao na pet dana što opet ispadne jako mršav prosek.

uvek sam težio nekom zlatnom preseku između cvrčka i mrava no uglavnom ispadnem jedno ili drugo, nikako da pronađem neku meru, život mi je što bi Đoni Štulić rekao "između krajnosti".

opet kad razmisliš beba i starac su dve krajnosti, tako da to važi za svaki život a ne samo moj, i dobro njegov, mislim Đonijev.

da ne bih drobio o trećem danu brdskih šetnji zaredom, nastaviću pričicu o drugoj godini maratonisanja. dakle imali smo beogradski 3h25, cerski 3h14, novosadski 3h10, podgorički 3h13, i podosta polumaratona između. i onda je došla zima i treninzi na stadionu sa dve odlične atletičarke, tamara je imala najbolji svetski rezultat na 800m za svoje godište a ana se vraćala sa porodiljskog u velikom stilu i nastavila tamo gde je stala godinu ranije kao (pre)mlada mama.

biće da sam imao i sreće jer mi nikada ne bi palo na pamet da radim toliko stotki, dvestotki, hiljadarki, usput smo išli na zimske kroseve, upao sam u neki skroz drugi svet od onog gde sam naizmenično trčao tempo i dužine.

između stadionskih treninga sam povremeno ubacivao bici vožnje ili solo trčanja na kojima sam kombinovao neke onlajn planove treninga za maraton, sa onima na stadionu. 

pratio sam i pulseve, i kad sam jednom shvatio da mi je gotovo pa nikakav napor umornom pretrčati 14km ispod sat vremena, nekako sam skontao da (bih tako trebao da) mogu i tri sata zaredom. 

usput su došli i brži polumaratoni, onih 3h10' na maratonu su u kompletu išli sa 1h31-1h29-1h28, a na proleće sam nanizao 1h27-1h25-1h22, i kada sam po toplom danu uleteo u cilj na ušću save u dunav i video tih za mene tada svemirskih 1h22, ha pa to je to, došao sam i do te tačke.

prvi maraton je opet bio beogradski i totalna rutina, otrčao sam ga kao neko ko po dvadeseti put pejsuje 3h maraton, ravnomerno, bez napora, glatko, možda sa previše brbljanja usput ali treba razumeti početnički zanos.

za razliku od svih koji su u zadnjih nekoliko godina spustili maraton ispod tri sata, govorili kako im se san ostvario, plakali, slavili, pevali, igrali, meni je opet ponavljam to bilo toliko rutinski i podrazumevano da sam prosto samo prošao kroz cilj, kao kad osam sati kopaš i staneš u red i isplate ti dnevnicu i staviš je u džep.

nikakvo iznenađenje, ništa.

došo vido istrčo.

300m pred cilj su stajali svi iz kluba pored staze, ana je vikala ajde sale imaš ispod 3h, na semaforu je pisalo 2h57 i nešto a ja sam kao u onoj priči gde maratonci trče poslednji krug bez ikakvog finiširanja i padanja u trans jednostavno protrčao kroz cilj kao da mi je to stoti jubilarni ispod tri sata a ne prvi.

nakon toga opet par polumaratona pa na plitvice.

imao sam neke nove skylon 2, crveno-sive, mekane, a i inače nisam neko ko trupće pa je delovalo kao da ni ne dodirujem zemlju.

na plitvicama su me izradili da veče pred trku otrčim 13km gore dole da bismo kao videli zadnji deo staze, a ja tada prosto nisam bio taj nivo profesionalnog maratonca kome bi to bila uobičajena rutina pa sam to malo platio u poslednjim kilometrima sutradan.

svejedno sam po velikoj vrućini (čak je i ninković priznao da je zadnje kilometre išao 900m trčanja 100m šetnje) otrčao za početnika nestvarnih 3h07, dobio čuvenu lidiju rajčić i još poneke viđene hrvate koje tada nisam poznavao, a tog dana sam se upoznao i sa našim dragim prijateljem stanićem s kojim smo se narednih godina baš lepo družili.

krajem avgusta sam neiskusan popušio još jedan jako loš maraton, i dotadašnji bilans mi je uprkos finim rezultatima postao podosta neslavan:

2004

beograd - raspad

cerski - pristojan

novi sad - vrlo dobar

podgorica - poluraspad

2005

beograd - solidan

plitvice - poluraspad

sljeme - totalni raspad

nakon celodnevnog klackanja vozom, noći bez sna u nekakvom hostelu sa milion ljudi, dolaska na start u zadnji čas jer su mi rekli da ide bus tamo gde ga nema pa sam sa tramvaja trčao na žičaru, opet u glatkim patikama po blatu do kolena jer mi je selektor za planinsko trčanje rekao da mi ne trebaju patike za trail, totalno nepripremljen i umoran sam mazao prvi krug da ne bih izgubio grupu jer nisam imao pojma kako je i koliko obeležena staza pa sam uvek držao priključak.

koliko god da sam se raspao u toj planinskoj močvari drugi su se raspadali još više pa sam na kraju na skroz ukočenim i oduzetim nogama završio osmi, utešna nagrada je bila da su pehare dobijali prvih 10.

bonus podatak, ne znajući da ću ad hoc otići na sljemenski, otrčao sam kod kuće na treningu 42km za 3h17 samo 7 dana ranije.

kao da godina već nije bila dovoljno neobična, jer ko normalan iz srbije trči plitvice a ko sljeme, a ko oba (?), pronašli smo i neki maraton u poreču koji je pravila turistička org. iz italije. obzirom da dobro znam jezik nekako sam izdejstvovao za plaćanje na licu mesta a obzirom da u poreču imamo tetu to je bila odlična prilika za mini godišnji, sa biciklama naravno.

tu sam pak upoznao mariju tada poznatu kao trošićka, dosta smo trčali i zajedno dok mene nije uhvatio finišerski amok da pretičem ljude pa sam nemajući pojma koliko sam dobro podneo septembarsku vrelinu pored mora na kraju uleteo u cilj deseti i opet izborio novčanu nagradu.

obzirom na gomiletinu kupsera usput i neke makadame kroz autokampove tih 3h09 uopšte nije bio rezultat za podcenjivanje, vrućinu da ne pominjem no obzirom da smo u maraton stigli iz biciklizma gde ti je većina letnjih treninga u podne na +35, biće da smo imali neku trajnu aklimatizaciju.

dalje su se u maratone umešali polumaratoni a evo i kako:
sedam dana pred tradicionalni novosadski, održavale su se dve trke.

a mi smo naravno morali na obe.

u subotu je išla trka od crnog vrha do bora, pretežno nizbrdo ali sa par gadnih uspona pred kraj, nekih 25km, i odmah posle nje u nedelju je bio polumaraton na adi.

meni je osobno bilo jako zanimljivo to istraživanje kako izgleda polumaraton u danu nakon brdske trke od dva sata, i bilo mi je fora da računam te procente koliko me to usporava.

pritom je ta trka u boru uglavnom bila po nekom lošem vremenu, tako se pogodilo, potoci teku putem a ti ih preskačeš na spustu od 12%, pa kad dođe ravno ono ti izgleda kao uspon.

i tako polomljen nakon opisanog vikenda sam se pride razboleo/prehladio, odležao par dana, i na kraju na klecavim nogama i pomalo bled u licu završio nekako taj novosadski za 3h07 u savršeno ravnomernom ritmu preživljavanja. nisam gajio nikakve iluzije da u tom stanju mogu brže bez nekog mega mučenja.

u ustaljenoj šemi druga-zadnja nedelja oktobra smo na onaj dan kad se pomeraju satovi i spava sat duže opet trčali u podgorici. bio sam zadovoljan da ponovim onih 2h58 eto da se uverim da to uvek imam u džepu, što sam i uradio, opet bez nekog velikog "cimanja".

uhvatiš ritam a uvek je velika grupa pretendenata za 2h59, pa ih gubiš jednog po jednog, a u zadnjoj trećini loviš one koji su mislili da mogu i brže ili su pokušali da "naprave zalihu", e takvih sam se tek nagledao u podgorici na onim dugačkim pravcima kad užari sunce od 28-38km.

tako da je i ta podgorica ispala istih 2h58, opet nisam plako opet nisam pevo opet nisam pisao statuse kako mi se san ostvario jer tada statusa nije ni bilo, ispričaš se sa ljudima u cilju dok pijete cedevitu i ajd zdravo.

tako sam u prve dve godine pretrčao 10 maratona,
oborio oba lična tojest i donji i gornji (2h58 dvaput i 3h34 na sljemenu)
a nakon onih prolećnih 1h22 u beogradu nisam nešto bitno popravljao i vremena na 21km, imao sam 1h21 na cerskom brdskom polumaratonu i 1h21 u varaždinu gde sam dobio temperaturu dan pred trku i probudio se na jastuku natopljenom znojem, a kada mi se krajem septembra namestio špic forme na balkanijadi u novom sadu, budale su skratile stazu za 700m i tako tih 1:16:39 nisam mogao da računam kao lični koliko god da sam odlično istrčao, imao sam u nogama ispod 1h20 očigledno.

pada prvi sneg

došlo je dotle da se slike sa trčanja gledaju umesto da se trči, što znači da sam dotakao dno života. zanimljiva mi je jedna druga stvar. kad je lepo vreme, mislim da bukvalno ne postoji dan kada mi se ne ide na vožnju. može zaređati hiljadu lepih sunčanih dana i ja ću hiljadu puta odabrati kojom ću biciklom i negde ću otići, raspoložen bilo gde na skali između (tek) zadovoljnog i (čak) srećnog. za razliku od toga kad je smrdljivo vreme nekad mi se trči a nekad ne, i sad razmišljam zašto je to tako.

kao da je nekada trčanje imalo neki veći smisao, da sam ga doživljavao kao da nečemu služi. ustvari, onih godina kada sam počinjao, bio mi je izazov da trčim što brže, slično počecima biciklizma pa ajmo ovaj prosek ajmo još brže. tačnije i duže i brže, obe su se granice stalno pomerale, pa onda najduže plus najbrže. to što smo išli biciklama da zlatibora i nazad nikako nije značilo da treba da se ide lagano, i tada se itekako gledao prosek i trebalo je preko 2000m uspona savladati ispod deset sati što bi značio prosek 26 a mi smo napravili čak 28.

kad sam počeo da trčim pak nisam toliko gledao u brzine na Dužinama, više sam brojao sekunde kada sam trčao neke tempo krugove od 13 i 20km, a recimo Dužine sam samo gledao da završim ravnomerno, bez pada. izgleda da sam ih trčao lakše nego što sam morao, iz drugog razloga a to je da verovatno nikada na dužinu nisam otišao odmoran koliko na trku. nekoliko puta sam trčao 35 ili 36km dan nakon jakog tempa na bicikli i od početka trčanja sam shvatao da "to neće biti to". 

tako se dogodilo da su mi i prvi maratoni bili poprilično čudna iskustva. na prvoj životnoj dužini od 40km sam se zbog vrućine doslovno raspao i tri kilometra pred kraj morao da zastanem u hladovini da ne bih pao u nesvest. pritom sam trčao u nekim patikama za trail, jako teškim i jako tvrdim, broj većim jer je tako negde pisalo da se na maratonima nose broj veće patike, a taj broj viška sam popunio nekim debelim čarapama koje su se od znoja i trosatnog trčanja zgužvale i napravile mi žuljeve. bio je dogovor da Lola naiđe sa vodom negde pred kraj ali se preračunala pa sam je ugledao tek na kilometar od kuće.

nakon toga sam otrčao nekoliko trening maratona koji su mi svi ostali u groznom sećanju jer je bila zima a ja inače nisam obožavao trčanje na +1°, kamoli trčanje Dužine. nakon onih 40km po vrućini usledila su još dva duga treninga od 42.2km, i svaki put sam trčao na istoj stazi od 10.55km i nazad, pa dvaput. tako sam na istim mestima mogao da poredim osećaj u nogama, uspon na četvrtom kilometru me je čekao na 25-om a u povratku me je uspon na 15-om kilometru u drugom krugu čekao na 36-om i tu sam odlično mogao da shvatim koliko su mi se noge usput potrošile.

prvu tu dužinu sam trčao za 3h21' a drugu za 3h18', i imao sam prolazna vremena koja sam sva lepo beležio i vodio u excel-u, a prolazne tačke sam postavio na svaka 3.5km jer mi je zbog konfiguracije staze tako odgovaralo, a to nije ni premalo ni prečesto. nakon toga sam zakljlučio kako bih prvi maraton mogao da otrčim negde za 3h15', nisam bio preterano ambiciozan nego sam sve to shvatio kao običnu matematiku, ideš koliko možeš i usput očitavaš stanje na štoperici, kako drukčije.

i na tom prvom maratonu je opet bilo vrućina i dosta ranije sam shvatio da od 3h15 neće biti ništa no nisam se potresao, bilo mi je važno da završim bez hodanja koliko god da mi se noge udrvene i tako je i bilo, završio sam iscrpljen za 3h25 u danu u kojem je ogroman broj maratonaca odustao, naime u beogradu se trčalo 7km do ulaska u krug, pa dva kruga po 16-ak km, i zatim 3km iz kruga u cilj, pa su mnogi nakon 23km skrenuli ka cilju i završili nekakav skraćeni maraton od 26km pri čemu su uredno uzimali medalje u cilju pa su meni kada sam utrčao rekli NEMA VIŠE MEDALJA!

kakav način da mi se posere na prvu trku, baš predivno. nekoliko dana kasnije je bio organizovan prijem u sportskom savezu za najbolje veterane, što ja nisam ni znao da postoji, pa su mi pored nekakve medalje dali i finišersku od maratona, lično je Dane Korica izvadio iz ormana šokiran činjenicom da su me u cilju ostavili bez iste. tu na tom prijemu sam čuo da postoji maraton na Plitvicama no bilo je prekasno da mi to dođe do svesti jer nisam ni znao sme li se putovati u hrvatsku tek tako a ionako je za isti vikend već bio najavljen Cerski maraton za par nedelja.

taj drugi brdski sam istrčao za 3h14 iako je takođe bila vrućina, prošlo je čitavih pet nedelja od beograda i smatrao sam da je to više nego dovoljno iako su me isti oni koji su me zeznuli za broj veće patike plašili podacima kako se u godinu dana sme trčati samo jedan maraton, eventualno dva. nisu znali da svakog drugog vikenda idemo na planinske vožnje od 250 i više kilometara. tako je ispalo da sam teži maraton od beogradskog istrčao brže od onih planiranih 3h15, usput sam završio 20-ti u generalnom i dobio novčanu nagradu, danas sa tim rezultatom završiš na podijumu prva tri, eto koliko je nekad bilo teže trkati se.

leto je bilo dugo i rezervisano za bicikle naravno sa povremenim trčanjima, sve do novog sada u oktobru kada sam opet krenuo kao na laganu dužinu u neki ritam oko 3h15, da bi me negde u drugoj polovini pokupio poznanik ironman koji je trčao sa drugom pa sam im se priključio i shvatio da na maratonu mogu da trčim i tempo ritmom a ne samo dužina ritmom. završili smo po kišici za 3h10 i tako sam još jednom popravio ono što zovu lični, iako sam po ulasku u cilj mogao tim Tempom da produžim još nekoliko kilometara, štaviše vratio sam se stazom da sačekam Lolu pa sam tog dana doterao do 50km ukupno i postavio rekord i te vrste.

ta godina se završila maratonom u podgorici koji mi je prošao slično onom prvom ali iz skroz drugog razloga. naime nije mi nešto posebno bilo važno za koliko ću ga istrčati, vremena na polumaratonima su mi se vrtela oko 1h26 a imao sam mnoge one pace kalkulatore i svi su upućivali na to da se još uvek vrtim oko 3h10 - 3h15 tako da nisam imao nikakve neke lude ambicije. zato smo se dva dana pred maraton siti navozali biciklama po okolini i ispustili dušu na brdima oko podgorice, pa sam kao i one dužine posle tempo vožnji i taj maraton malo kilavo završio za 3h13 što i nije bilo tako loše obzirom da sam ga startovao gnjecav.

eto tako je izgledala ta prva godina utrkivanja, 4 maratona nekoliko polumaratona i ne sećam se da li je već bio neki kros ili lokalna trka, moguće ona jedna od pivare koju je trčala i vojska u čizmama a ja kao trećeplasirani dobio tri broja preveliku trenerku sa natpisom valjevsko pivo.

zasluženo & nezasluženo

kad deset puta ponoviš ovaj naslov potpuno ti se izgubi smisao svakog dela od dve reči no ja sam iskusan sa takvim zaverama protiv mozga pa neću nasesti na trik, samo ću nastaviti da kukam kao kalimero što mi se nešto dogodilo zasluženo a nešto nije.

jutros sam se probudio nekako zapet i poluraspoložen za trčanje no trebalo je nešto sitno da se obavi pre ili posle pa mi je delovalo da ću samo malo sačekati sa trčanjem i minut ovamo minut onamo i više mi se naravno nije ni trčalo.

prosto je čudno kako neka ideja i s njom volja mogu tako brzo da ispare, kao da se radi o trenutku inspiracije a ne spremnosti organizma za (nazovi) trening, koji ako si odmoran možeš da obaviš u svakom mogućem satu tog dana, ujutru ili popodne, svejedno.

motivacija je čudo, kao što je čudo i balon od sapunice koji gledamo sa divljenjem dok leti i prkosi gravitaciji, i radujemo se kad ga pipnemo i uništimo, te tako od malih nogu treniramo agresiju i destruktivizam.

nekome to preraste u potrebu da uništava čokolade, neko postane serijski ubica, sve je to jedna ista stvar samo je snaga motivacije različita i drukčije frekvencije, čokoladu možeš da ubijaš svakog dana a serijskog ubicu zatvore na 40 godina i gotovo, što si ubio ubio si, kaputt, sad i ti pređi na čokolade ili na kikiriki ili na sklekove, možeš i na komarce.

ovaj pasus da prebacim u deseterac i mogu da ga prodam džoniju kešu da snimi hit da se obojica obogatimo, ili njegošu, svejedno.

malo me bacilo u depru i što su ukinuli last minute prijave za ljubljanu, baš me briga što su koštale 70 evra ali taj komfor nema cenu, da u petak odlučiš da ti se trči maraton, u subotu otputuješ i prijaviš se, i u nedelju staneš na start.

i još mi napišu hvala na razumevanju, nema šta da mi se zahvaljujete najradije bih vam rekao jedite govna ali sam eto fin pa neću, kakvo crno razumevanje.

i tako sam dan nakon dva trčanja praktično odmarao ako se za organizam dvosatni hajk po kiši može nazvati odmor, to ćemo videti tek sjutra.

opet s druge strane, možda sam nezasluženo bio razočaran jer sam se verovatno zasluženo odmorio, ispalo mi je 11.5 plus 10.5km i time sam takođe bio zadovoljan jer sam i ujutru i popodne trčao u istim patikama pa sam im upisao 22km, bila bi muka da sam morao dva para da pamtim da su "na pola" kilometra pa da to kasnije poravnavam.

a u excelu uvek mora da se poklopi broj pretrčanih kilometara otkako vodim evidenciju, sa brojem kilometara koje su prešle patike, trenutno je taj broj 62600 s tim da tu nema ničeg pre 2004. a nikada se nisam ni potrudio da približno obračunam sve one godine biciklizma kada smo zimi trčali zbog očuvanja kondicije jer u klubu nije bilo moguće voziti valjke više od sat vremena nekoliko puta nedeljno.

eto tako, blog o ničemu.

a stiže i reuma.

besplatne tlapnje

vozim onomad biciklu po županiji i nešto mi padne na pamet (!) i rekoh ovo moram da zapamtim pa da zapišem na blogu. i pomislim kako bi trebalo uplatiti neku odštetu svima koji ovo prate, posebno onima koji prate godinama, jer bi bili puno pametniji da su uzeli neku knjigu i svakog dana pročitali po stranicu-dve. to je 700 stranica godišnje, dakle 2-3 knjige pa puta 15 godina ihaj to su sabrana dela nekog ili nečeg iliti jedna čitava enciklopedija.

jedina je razlika što te knjige odmah zaboraviš a ovo štivo ti oplemenjuje život, otvara nove horizonte i pruža ti neprocenjivu mogućnost da učiš na tuđim greškama.

što reče onaj debeli naučnik svom kolegi dok posmatraju završetak maratonske trke i jadnike koji pešače poslednji kilometar na svakom uglu pitajući prolaznike "još koliko?" - vidiš njih, oni su ti čista praksa bez trunke teorije, a mi smo ti suva teorija bez imalo prakse.

ovaj mali widget levo, ako se to tako zove, kaže da je (u trenutku kada sam juče napravio ovu skicu) na blogu bio posjetitelj iz Moskve na pretraživaču Yandexbot (nikad čuo, moram guglat) i da neko sa špica Istre koristi Windows 7, dok je u Vojvodini najpopularnija Opera sa tri različite lokacije, hm. 

je bi radije u istru nego u vojvodinu ali ko me pita, niko.

malo se promenila prognoza za novosadski vikend/maraton što je naravno i bilo za očekivati, pa su onih polarnih +7 popravili na +9 i čak +10 što je već druga pesma i sasvim prihvatljivo za trčanje, taman da se šake ne ukoče nama sa žabljom cirkulacijom.

promenila se i ovde pa je poslednji pristojan dan produžen i na danas, što sam iskoristio da jutros otrčim "pola treninga" jer sam žurio na posao, ali sam svejedno pretrčao laganih futing alike 11km razdrmavanja radi.

prvi put sam na trčanju gledao u ovaj "heat map" koji pokazuje kuda je bilo ko ikada trčao i "prometnije" putanje kumulativno zadebljava, pa mi je to bio izazov i prošao sam jednom prečicom koja uopšte nije postojala na mapi, mora neko i prvi da prođe ;-)

lepa stvar je što imaš u džepu tih pola treninga a loša je gutanje knedle i razmišljanje ko će još jednom na trčanje i da li će biti tako mekano i lagano kao jutros, i ko će to preživeti ako se pojača severac, ali idemo stoički u nove pobede i poraze ne praveći razliku jer je tako najmudrije.

zima stiže mušmulo moja

imam jednog druga koji mi se javi samo kad ga uhvati šljivovica i dogodi mu se neka tragedija, onda krenu da stižu poruke iza ponoći koje ja naravno primetim tek ujutru kada je on zaspao.

naime nije dovoljno da se samo napije jer se napije svakog dana, ali kad mu neko umre on dođe da mi se žali, evo malopre sam mu odgovorio da mi je baš drago svaki put kad se javi i da bi taj narod trebao malo češće da umire.

kad smo kod umiranja, nakon ovog prelepog trekinga u nedelju i dve jednako prelepe ili još prelepije vožnje, sledi period trčkaranja i one od dve groznije aklimatizacije.

naime svakog proleća kad drmne toplo vreme ja se kao kuče iznova obradujem suncu i ponovim istu rečenicu "kao da sam do juče rasipao silnu energiju na grejanje a sad odjednom kao da od sunca tu istu energiju upijam nazad" i po pravilu dobijem 1km/h na trčanju i 3 km/h na bicikli.

e sad mućak, retrogradna klima vadi nož i kreće direktno na mene pa se valja pomiriti sa činjenicom da se trči u sloju opreme više, i da će sve da bude malo sporije fuj pih bljak.

što se tiče tih brzina, treba imati u vidu (da se držimo Balkana) da recimo na LJubljanskom maratonu za podijum treba istrčati 2h41-2h42 u kategoriji M45, 2h52-2h57 u kategoriji M50, 3h05-3h08 u kategoriji M55 i 3h11 - 3h18 u kategoriji M60!

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

u Ljubljani sa skroz dobrim rezultatom 11. u kategoriji, a sa govno rezultatom nakon istegnuća i bronhitisa i dvomesečne pauze od života - osmi!

plus mi se ubacio neki imenjak iz Beograda u statistike koji je trku građana završio bukvalno zadnji, o živote ptico rugalico.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

od svega ovoga jedino imam 2h56 u Podgorici kada sam ušao u M50, nakon toga sam sve manje trenirao a sve više se lomio i bio u gipsu tako da nisam održao štonobisereklo NIVO nego sam se rezultatski srozao, što naravno nije ni važno jer dođu godine u kojima je pomalo smešno takmičiti se, sve manje vidim sebe u svemu tome.

pišem ovo jer mi od svih mogućih maratona jedino Ljubljana deluje privlačna, bili smo tamo dvaput i skroz je drukčiji osećaj od ovih ostalih balkanskih utrka i nekako je ostao jedini maraton vredan cimanja, što bi rekla ova fejzbuk omladina.
kad smo ono drugi put išli čak je moglo da se prijavi na licu mesta dan pred trku, jeste da je malo skuplje ali ta mogućnost mi uvek više uštedi nego što me košta jer ne moram previše da planiram mesecima unapred niti može šta da se preokrene, ako ti se trči nađeš smeštaj odeš otrčiš ćaozdravo.

sudeći po prognozi niko se neće baš usrećiti na novosadskom maratonu, nemrem baš da zamislim kako trčim 4 sata na kiši i severno-vetrovitih +8° kao pre 4 godine kada sam bio srebrni drugi na Reciklažnom i isfiniširao zadnji krug kao mahnit.

neki okvirni plan je bio da u nedelju trčim besplatnu trku građana na 5.28 km u Svilajncu, u okviru polumaratona, s tim da bih nakon prolaska kroz cilj verovatno produžio u drugi krug (od 4) i nastavio do punih 10km, tj dotrčao bih do nekih 550m ispred ciljne kapije i tu stao taman da ne zbunjujem sudije a i ne bi imalo smisla da trčim ceo Half sa brojem za trku građana.

no osim što ovo najavljeno (ne)vreme nije baš prijatno za trčanje, ne sviđa mi se ni putovanje autom od dva puta 3.5h po takvom vremenu, pa bumo vidli kako će se razvijati sitjuejšn.