a sad nešto skroz drukčije!

(tojest "nešto malo o ponedeljku")

ponedeljak je, biće, dan odmora koji nije uspeo u životu.

nije se ostvario kao majka, moderno rečeno.

nekako ga uvek zloupotrebljavam i kinjim.

ili će me umor stići u utorak, a pošto je utorak već stigao do podne mogu reći da NEĆE, ili je najverovatnije da se na trci nisam previše umorio.
(?)

i tu dođemo do one stare priče, da postoji i dobra strana toga što trku ne otrčiš maksimalno, ne iskidaš se, ne daš 120% kao što to rade fudbaleri, ne ostaviš srce na terenu (pu, pu, ne daj bože) nego iz nekog razloga prosto nisam bio u mogućnosti da se umorim.

i tu dođemo do sledećeg koraka a to je uglavnom ili slabo spavanje ili onaj defaultni nedostatak odmora i laganih activityja.

nakon što sam naučio da slikam ekran i izguglao kako se te slike skidaju, evo i primera, da ne kažem dokaza:

da se vratim na ponedeljak, to je tako bilo da smo u subotu prilikom polaska na trku tu na 25km od grada na divljoj deponiji gde seljani uvek bacaju štence i mačiće, opet pronašli dva komada kerića.

nahranili i otišli dalje, ali za razliku od klasičnog putovanja out and back ovaj put se u nedelju nismo vraćali istim putem da bi ih opet nahranili, nego smo dojurili autoputem jer smo na podugačak put krenuli prekasno.

svakako dva sata nakon zalaska sunca te keriće ne bismo ni našli pa nije bilo poente da zbog njih klackamo 5 sati seoskim putićima u maničnom špicu nedeljne večeri kada se ceo svet odnekle vraća kući, nego smo dojurili autoputem za 3 sata.

a i tako nas je uhvatio mrak.

i onda sam ja ponedeljak iskoristio da se (pre)aktivno (ne) odmorim i odvozao mtb-om 53 km preko brda i manjih brda i čak usput uspeo da osvojim i jedan segment na Stravi, doduše nizbrdo :-) 
ono što me raduje da se danas osećam još odmornije, e sad da li me osećaj vara ili ne tek ću videti, uglavnom već drugi dan sam po 3 sata na 5 metara iznad asfalta i sečem neko granje koje je nabujalo i koje na našem drveću krešem svake godine.