došlo je dotle da se slike sa trčanja gledaju umesto da se trči, što znači da sam dotakao dno života. zanimljiva mi je jedna druga stvar. kad je lepo vreme, mislim da bukvalno ne postoji dan kada mi se ne ide na vožnju. može zaređati hiljadu lepih sunčanih dana i ja ću hiljadu puta odabrati kojom ću biciklom i negde ću otići, raspoložen bilo gde na skali između (tek) zadovoljnog i (čak) srećnog. za razliku od toga kad je smrdljivo vreme nekad mi se trči a nekad ne, i sad razmišljam zašto je to tako.
kao da je nekada trčanje imalo neki veći smisao, da sam ga doživljavao kao da nečemu služi. ustvari, onih godina kada sam počinjao, bio mi je izazov da trčim što brže, slično počecima biciklizma pa ajmo ovaj prosek ajmo još brže. tačnije i duže i brže, obe su se granice stalno pomerale, pa onda najduže plus najbrže. to što smo išli biciklama da zlatibora i nazad nikako nije značilo da treba da se ide lagano, i tada se itekako gledao prosek i trebalo je preko 2000m uspona savladati ispod deset sati što bi značio prosek 26 a mi smo napravili čak 28.
kad sam počeo da trčim pak nisam toliko gledao u brzine na Dužinama, više sam brojao sekunde kada sam trčao neke tempo krugove od 13 i 20km, a recimo Dužine sam samo gledao da završim ravnomerno, bez pada. izgleda da sam ih trčao lakše nego što sam morao, iz drugog razloga a to je da verovatno nikada na dužinu nisam otišao odmoran koliko na trku. nekoliko puta sam trčao 35 ili 36km dan nakon jakog tempa na bicikli i od početka trčanja sam shvatao da "to neće biti to".
tako se dogodilo da su mi i prvi maratoni bili poprilično čudna iskustva. na prvoj životnoj dužini od 40km sam se zbog vrućine doslovno raspao i tri kilometra pred kraj morao da zastanem u hladovini da ne bih pao u nesvest. pritom sam trčao u nekim patikama za trail, jako teškim i jako tvrdim, broj većim jer je tako negde pisalo da se na maratonima nose broj veće patike, a taj broj viška sam popunio nekim debelim čarapama koje su se od znoja i trosatnog trčanja zgužvale i napravile mi žuljeve. bio je dogovor da Lola naiđe sa vodom negde pred kraj ali se preračunala pa sam je ugledao tek na kilometar od kuće.
nakon toga sam otrčao nekoliko trening maratona koji su mi svi ostali u groznom sećanju jer je bila zima a ja inače nisam obožavao trčanje na +1°, kamoli trčanje Dužine. nakon onih 40km po vrućini usledila su još dva duga treninga od 42.2km, i svaki put sam trčao na istoj stazi od 10.55km i nazad, pa dvaput. tako sam na istim mestima mogao da poredim osećaj u nogama, uspon na četvrtom kilometru me je čekao na 25-om a u povratku me je uspon na 15-om kilometru u drugom krugu čekao na 36-om i tu sam odlično mogao da shvatim koliko su mi se noge usput potrošile.
prvu tu dužinu sam trčao za 3h21' a drugu za 3h18', i imao sam prolazna vremena koja sam sva lepo beležio i vodio u excel-u, a prolazne tačke sam postavio na svaka 3.5km jer mi je zbog konfiguracije staze tako odgovaralo, a to nije ni premalo ni prečesto. nakon toga sam zakljlučio kako bih prvi maraton mogao da otrčim negde za 3h15', nisam bio preterano ambiciozan nego sam sve to shvatio kao običnu matematiku, ideš koliko možeš i usput očitavaš stanje na štoperici, kako drukčije.
i na tom prvom maratonu je opet bilo vrućina i dosta ranije sam shvatio da od 3h15 neće biti ništa no nisam se potresao, bilo mi je važno da završim bez hodanja koliko god da mi se noge udrvene i tako je i bilo, završio sam iscrpljen za 3h25 u danu u kojem je ogroman broj maratonaca odustao, naime u beogradu se trčalo 7km do ulaska u krug, pa dva kruga po 16-ak km, i zatim 3km iz kruga u cilj, pa su mnogi nakon 23km skrenuli ka cilju i završili nekakav skraćeni maraton od 26km pri čemu su uredno uzimali medalje u cilju pa su meni kada sam utrčao rekli NEMA VIŠE MEDALJA!
kakav način da mi se posere na prvu trku, baš predivno. nekoliko dana kasnije je bio organizovan prijem u sportskom savezu za najbolje veterane, što ja nisam ni znao da postoji, pa su mi pored nekakve medalje dali i finišersku od maratona, lično je Dane Korica izvadio iz ormana šokiran činjenicom da su me u cilju ostavili bez iste. tu na tom prijemu sam čuo da postoji maraton na Plitvicama no bilo je prekasno da mi to dođe do svesti jer nisam ni znao sme li se putovati u hrvatsku tek tako a ionako je za isti vikend već bio najavljen Cerski maraton za par nedelja.
taj drugi brdski sam istrčao za 3h14 iako je takođe bila vrućina, prošlo je čitavih pet nedelja od beograda i smatrao sam da je to više nego dovoljno iako su me isti oni koji su me zeznuli za broj veće patike plašili podacima kako se u godinu dana sme trčati samo jedan maraton, eventualno dva. nisu znali da svakog drugog vikenda idemo na planinske vožnje od 250 i više kilometara. tako je ispalo da sam teži maraton od beogradskog istrčao brže od onih planiranih 3h15, usput sam završio 20-ti u generalnom i dobio novčanu nagradu, danas sa tim rezultatom završiš na podijumu prva tri, eto koliko je nekad bilo teže trkati se.
leto je bilo dugo i rezervisano za bicikle naravno sa povremenim trčanjima, sve do novog sada u oktobru kada sam opet krenuo kao na laganu dužinu u neki ritam oko 3h15, da bi me negde u drugoj polovini pokupio poznanik ironman koji je trčao sa drugom pa sam im se priključio i shvatio da na maratonu mogu da trčim i tempo ritmom a ne samo dužina ritmom. završili smo po kišici za 3h10 i tako sam još jednom popravio ono što zovu lični, iako sam po ulasku u cilj mogao tim Tempom da produžim još nekoliko kilometara, štaviše vratio sam se stazom da sačekam Lolu pa sam tog dana doterao do 50km ukupno i postavio rekord i te vrste.
ta godina se završila maratonom u podgorici koji mi je prošao slično onom prvom ali iz skroz drugog razloga. naime nije mi nešto posebno bilo važno za koliko ću ga istrčati, vremena na polumaratonima su mi se vrtela oko 1h26 a imao sam mnoge one pace kalkulatore i svi su upućivali na to da se još uvek vrtim oko 3h10 - 3h15 tako da nisam imao nikakve neke lude ambicije. zato smo se dva dana pred maraton siti navozali biciklama po okolini i ispustili dušu na brdima oko podgorice, pa sam kao i one dužine posle tempo vožnji i taj maraton malo kilavo završio za 3h13 što i nije bilo tako loše obzirom da sam ga startovao gnjecav.
eto tako je izgledala ta prva godina utrkivanja, 4 maratona nekoliko polumaratona i ne sećam se da li je već bio neki kros ili lokalna trka, moguće ona jedna od pivare koju je trčala i vojska u čizmama a ja kao trećeplasirani dobio tri broja preveliku trenerku sa natpisom valjevsko pivo.
Nema komentara:
Objavi komentar