nedjelja, 10. listopada 2021.

štetica

često se dogodi da vikend-blogovi imaju najmanje čitanja pa onda u ponedeljak i utorak to dođe na svoje, valjda ljudi imaju pametnija posla subotom i nedeljom, tipa utakmice i svadbe, ko će čitati blogove.
no nema veze, juče sam se natrabunjao za medalju a mislim i da je zanimljivo, s tim da postoji i drugi problemčić a to je da će mnogi radije čitati kratak nezanimljiv blog sa dve sličice nego neki ultrazabavan blog na pet kucanih strana, jer volumen u startu odbija.
odbija prosečnog čitatelja bloga koji preleće preko sadržaja pokušavajući da u ovom modernom brzom vremenu i svetu onako u trku posrče svu esenciju mudrosti i duhovitosti, svako bi da dođe do ekstrakta i da ga proguta nerazređenog poput pilule.

tako sam nekim čudom odlučio da ni u nedelju ništa ne treniram pa mi se dan odmora pretvorio u godišnji odmor, da sam znao koliko ću se zaljubiti u šetnje i penzionersko odmaranje ne bih ni trčao onog dana dvaput, ovako ispade da sam ta dva trčanja rastegao na pet dana što opet ispadne jako mršav prosek.
uvek sam težio nekom zlatnom preseku između cvrčka i mrava no uglavnom ispadnem jedno ili drugo, nikako da pronađem neku meru, život mi je što bi Đoni Štulić rekao "između krajnosti".
opet kad razmisliš beba i starac su dve krajnosti, tako da to važi za svaki život a ne samo moj, i dobro njegov, mislim Đonijev.

da ne bih drobio o trećem danu brdskih šetnji zaredom, nastaviću pričicu o drugoj godini maratonisanja. dakle imali smo beogradski 3h25, cerski 3h14, novosadski 3h10, podgorički 3h13, i podosta polumaratona između. i onda je došla zima i treninzi na stadionu sa dve odlične atletičarke, tamara je imala najbolji svetski rezultat na 800m za svoje godište a ana se vraćala sa porodiljskog u velikom stilu i nastavila tamo gde je stala godinu ranije kao (pre)mlada mama.

biće da sam imao i sreće jer mi nikada ne bi palo na pamet da radim toliko stotki, dvestotki, hiljadarki, usput smo išli na zimske kroseve, upao sam u neki skroz drugi svet od onog gde sam naizmenično trčao tempo i dužine.
između stadionskih treninga sam povremeno ubacivao bici vožnje ili solo trčanja na kojima sam kombinovao neke onlajn planove treninga za maraton, sa onima na stadionu. 
pratio sam i pulseve, i kad sam jednom shvatio da mi je gotovo pa nikakav napor umornom pretrčati 14km ispod sat vremena, nekako sam skontao da (bih tako trebao da) mogu i tri sata zaredom. 

usput su došli i brži polumaratoni, onih 3h10' na maratonu su u kompletu išli sa 1h31-1h29-1h28, a na proleće sam nanizao 1h27-1h25-1h22, i kada sam po toplom danu uleteo u cilj na ušću save u dunav i video tih za mene tada svemirskih 1h22, ha pa to je to, došao sam i do te tačke.
prvi maraton je opet bio beogradski i totalna rutina, otrčao sam ga kao neko ko po dvadeseti put pejsuje 3h maraton, ravnomerno, bez napora, glatko, možda sa previše brbljanja usput ali treba razumeti početnički zanos.

za razliku od svih koji su u zadnjih nekoliko godina spustili maraton ispod tri sata, govorili kako im se san ostvario, plakali, slavili, pevali, igrali, meni je opet ponavljam to bilo toliko rutinski i podrazumevano da sam prosto samo prošao kroz cilj, kao kad osam sati kopaš i staneš u red i isplate ti dnevnicu i staviš je u džep.
nikakvo iznenađenje, ništa.
došo vido istrčo.
300m pred cilj su stajali svi iz kluba pored staze, ana je vikala ajde sale imaš ispod 3h, na semaforu je pisalo 2h57 i nešto a ja sam kao u onoj priči gde maratonci trče poslednji krug bez ikakvog finiširanja i padanja u trans jednostavno protrčao kroz cilj kao da mi je to stoti jubilarni ispod tri sata a ne prvi.

nakon toga opet par polumaratona pa na plitvice.
imao sam neke nove skylon 2, crveno-sive, mekane, a i inače nisam neko ko trupće pa je delovalo kao da ni ne dodirujem zemlju.
na plitvicama su me izradili da veče pred trku otrčim 13km gore dole da bismo kao videli zadnji deo staze, a ja tada prosto nisam bio taj nivo profesionalnog maratonca kome bi to bila uobičajena rutina pa sam to malo platio u poslednjim kilometrima sutradan.
svejedno sam po velikoj vrućini (čak je i ninković priznao da je zadnje kilometre išao 900m trčanja 100m šetnje) otrčao za početnika nestvarnih 3h07, dobio čuvenu lidiju rajčić i još poneke viđene hrvate koje tada nisam poznavao, a tog dana sam se upoznao i sa našim dragim prijateljem stanićem s kojim smo se narednih godina baš lepo družili.

krajem avgusta sam neiskusan popušio još jedan jako loš maraton, i dotadašnji bilans mi je uprkos finim rezultatima postao podosta neslavan:
2004
beograd - raspad
cerski - pristojan
novi sad - vrlo dobar
podgorica - poluraspad
2005
beograd - solidan
plitvice - poluraspad
sljeme - totalni raspad

nakon celodnevnog klackanja vozom, noći bez sna u nekakvom hostelu sa milion ljudi, dolaska na start u zadnji čas jer su mi rekli da ide bus tamo gde ga nema pa sam sa tramvaja trčao na žičaru, opet u glatkim patikama po blatu do kolena jer mi je selektor za planinsko trčanje rekao da mi ne trebaju patike za trail, totalno nepripremljen i umoran sam mazao prvi krug da ne bih izgubio grupu jer nisam imao pojma kako je i koliko obeležena staza pa sam uvek držao priključak.
koliko god da sam se raspao u toj planinskoj močvari drugi su se raspadali još više pa sam na kraju na skroz ukočenim i oduzetim nogama završio osmi, utešna nagrada je bila da su pehare dobijali prvih 10.
bonus podatak, ne znajući da ću ad hoc otići na sljemenski, otrčao sam kod kuće na treningu 42km za 3h17 samo 7 dana ranije.

kao da godina već nije bila dovoljno neobična, jer ko normalan iz srbije trči plitvice a ko sljeme, a ko oba (?), pronašli smo i neki maraton u poreču koji je pravila turistička org. iz italije. obzirom da dobro znam jezik nekako sam izdejstvovao za plaćanje na licu mesta a obzirom da u poreču imamo tetu to je bila odlična prilika za mini godišnji, sa biciklama naravno.
tu sam pak upoznao mariju tada poznatu kao trošićka, dosta smo trčali i zajedno dok mene nije uhvatio finišerski amok da pretičem ljude pa sam nemajući pojma koliko sam dobro podneo septembarsku vrelinu pored mora na kraju uleteo u cilj deseti i opet izborio novčanu nagradu.
obzirom na gomiletinu kupsera usput i neke makadame kroz autokampove tih 3h09 uopšte nije bio rezultat za podcenjivanje, vrućinu da ne pominjem no obzirom da smo u maraton stigli iz biciklizma gde ti je većina letnjih treninga u podne na +35, biće da smo imali neku trajnu aklimatizaciju.

dalje su se u maratone umešali polumaratoni a evo i kako:
sedam dana pred tradicionalni novosadski, održavale su se dve trke.
a mi smo naravno morali na obe.
u subotu je išla trka od crnog vrha do bora, pretežno nizbrdo ali sa par gadnih uspona pred kraj, nekih 25km, i odmah posle nje u nedelju je bio polumaraton na adi.
meni je osobno bilo jako zanimljivo to istraživanje kako izgleda polumaraton u danu nakon brdske trke od dva sata, i bilo mi je fora da računam te procente koliko me to usporava.
pritom je ta trka u boru uglavnom bila po nekom lošem vremenu, tako se pogodilo, potoci teku putem a ti ih preskačeš na spustu od 12%, pa kad dođe ravno ono ti izgleda kao uspon.

i tako polomljen nakon opisanog vikenda sam se pride razboleo/prehladio, odležao par dana, i na kraju na klecavim nogama i pomalo bled u licu završio nekako taj novosadski za 3h07 u savršeno ravnomernom ritmu preživljavanja. nisam gajio nikakve iluzije da u tom stanju mogu brže bez nekog mega mučenja.

u ustaljenoj šemi druga-zadnja nedelja oktobra smo na onaj dan kad se pomeraju satovi i spava sat duže opet trčali u podgorici. bio sam zadovoljan da ponovim onih 2h58 eto da se uverim da to uvek imam u džepu, što sam i uradio, opet bez nekog velikog "cimanja".
uhvatiš ritam a uvek je velika grupa pretendenata za 2h59, pa ih gubiš jednog po jednog, a u zadnjoj trećini loviš one koji su mislili da mogu i brže ili su pokušali da "naprave zalihu", e takvih sam se tek nagledao u podgorici na onim dugačkim pravcima kad užari sunce od 28-38km.
tako da je i ta podgorica ispala istih 2h58, opet nisam plako opet nisam pevo opet nisam pisao statuse kako mi se san ostvario jer tada statusa nije ni bilo, ispričaš se sa ljudima u cilju dok pijete cedevitu i ajd zdravo.

tako sam u prve dve godine pretrčao 10 maratona,
oborio oba lična tojest i donji i gornji (2h58 dvaput i 3h34 na sljemenu)
a nakon onih prolećnih 1h22 u beogradu nisam nešto bitno popravljao i vremena na 21km, imao sam 1h21 na cerskom brdskom polumaratonu i 1h21 u varaždinu gde sam dobio temperaturu dan pred trku i probudio se na jastuku natopljenom znojem, a kada mi se krajem septembra namestio špic forme na balkanijadi u novom sadu, budale su skratile stazu za 700m i tako tih 1:16:39 nisam mogao da računam kao lični koliko god da sam odlično istrčao, imao sam u nogama ispod 1h20 očigledno.

Nema komentara:

Objavi komentar