ah kakav kiks

rešen da ispravim sve životne greške strčao sam u ranu zoru da napravim prženice, to je ono kad umutite nekoliko jaja i dodate malo mleka, onda u to umačete bajat hleb (svež neće dobro da upije) i pržite u tiganju na ekstraverđine olio.

taj doručak je trebao da ide brže od onog razvlačenja sa tosterom a istraživanje je propalo jer sam zaboravio da uključim štopericu, pih.

tako da nemam razliku između brzog i sporog doručka. 

kontam da bi najbrži bio da odmah istrčim iz kuće i na prvom uglu kupim neku kiflu, eh da i da u flašici ponesem neki jogurt ili bijelu kafu.

...

(dan kasnije pronalazim ovaj draft iliti ovu skicu napola započetu i pitam se gde sam to odjurio i kada, te skroz smetnuo sa uma da sam bio na pola pisanja)

...

i tako sam istrčao i pojurio i još dugo dugo imao utisak kako trčim bogzna kako jer percepcija ume da prevari, pa ako se puno trudiš verovatno podrazumevaš da puno i postižeš, no meni je posle 3-4 ulice još uvek pokazivalo 6'02''/km prosek od početka treninga pa sam se tešio kako su to neke greške.

i bio sam u pravu, do kilometra se to vratilo na 5'31'', uz malo penjanja kroz grad, podnošljivo.

i tu sam napravio grešku, onu iz imena bloga.

starogrčko hamartia je onaj usud koji junaka natera da načini bespotreban previd i od gotovog napravi veresiju, to je moja sudba, ti si moj broj, apsolutno moj sam tvoj.

A EVO I KAKO:

krenuo sam odozdo prema levo putem broj 1, magistralnim kojim bi mi verovatno bilo najbrže jer je najravnomerniji uspon.

iz neke ničim izazvane anksioznosti da li ću stići na vreme da se vratim, skrenuo sam na put broj 2 kojim bih možda uštedeo pola kilometra a možda i ne, nisam nikada tačno zapamtio.

gore ispod broja 2 gde taj put ulazi u sve veće blato, setio sam se da dole pa preko potoka pa gore kroz livade mogu da izađem na put broj 3, tuda sam par puta protrčao leti kada je suvo a ni tada nije bilo skroz suvo.

plan je bio da odem dalje LEVO po vrhu brda, no kao što se na slici vidi ipak sam okrenuo DESNO i vratio se nizbrdo kroz predgrađa.

na toj prečici od 2 do 3 sam šlajfovao do gležnjeva u blatu jer sam uzeo ćelave asics noosa ff misleći da ću zbrziti asfaltni krug.

čak ni taj čija je prečica nije zimus nijednom proterao traktor pa sam morao da preskačem 3-4 oborena bagrema koji su se srušili pod snegom, naravno svo vreme buć buć kao da idem kroz močvaru.

izgleda da moram proširiti RAM, jer ako se skoncentrišem na vreme (time, not weather) zaboravim na patike i podlogu, i obratno.