pa da svedemo podatci

podatci, podatci moji bratci.

pa da vidimo tojes podvučemo CRTU.
nisam rekao da povučemo crtu, za to je zaduženo neki drugi Klub.

klub ljubitelja belog, celo selo čisti belo.

a ne, to je treći klub, imaš one što vole i što ne vole belo.

vikendom igraju fudbal, jedni obuku bele dresove a drugi bele gaće.

a sudija kao iz one pesme ti si noćas sva u belom.

danas sam se čuo s majstorom za auto i oterao mu ujutru na mali servis, ulje filteri i eventualno još ponešto, verovatno ulje u menjaču jer se malo "opire" kad treba u prvu.

i odatle nastavim da trčim polukružno i dotrčim tu do škole, pa da bih zaokružio kilometražu uradim nekoliko ubrzanjaca.

zaletim se na pravcu i protrčim usporavajući do pola krivine, pa prošetam do pravca, a krug je negde oko 270m jer ne trčim prvom stazom po kojoj ima nešto korova.

ionako je sve beton.

i tako namaknem na sedam kilometara.

onda na posao pa onda rokne pljusak pa opet izađe sunce pa odem još malo uz reku, pa odatle lagano pjehe izađem na brdo pa strčim nazad i tako mic po mic nakupim još 5km.

i to je bilo to za maj!

193km.
negde između 1/2 i 1/3 od potrebnog za prosečnog maratonca rekreativca.

i dobro svakog meseca sam imao 600-tinjak km na bicikli, gde se naravno ne računa ovo po gradu nego samo road i mtb.

off topic:
večeras sam se oprostio od dvojca "mlađa & luđa".

znate onu moju foru kad kažem - nisam ja bacio kamen u vodu da bih isterao žabe, nego da vidim da li ih uopšte ima.
pa kad iskoče, ja ih samo prebrojim.

dakle dve žabe.

luđa je iskočila odavno a eto večeras i mlađa.

pomalo sam razočaran ali šta ćeš, s kim si taki si, pa umesto starijih i mudrijih biraj mlađe, a umesto pametnih i normalnih biraj luđe u životu, samo nemoj posle da se žališ nego plači u svoja 4 zida.

još 14 dana

još dve nedelje i šta šta šta?
imaću 3000 blogova na ovoj adresi.

i ne zna se koliko hiljada pre toga.

evo lepo mi piše gore 2986. po redu, to je osam godina da čitaš svakog dana po jedan unazad.

može i osam meseci ako svakog dana čitaš po 12 komada.

hehe.

ne dao bog da mi zatvorsku kaznu zamene čitanjem sopstvenih blogova, mislim da bi mi se mozak dezintegrisao u Gospodu.

nakon trke sam nekada uvek trenirao jer me je držao aNdrenalin ali sada nakon trke odmaram jer me bole noge.

iliti bolu me noge kako kažu po selima.

posle trke nisam padao po cesti i peglao kičmu niti sam dobio proliv od dehidracije što je očigledan znak da I NIJE BILA NEKA TRKA.

štaćeš.

imao sam onaj lep osećaj tačno kakav treba da imam, iako sam se plašio da sam pomalo preterao na početku, ali biće da ipak nisam.

vrlo brzo sam "smanjio doživljaj" odnosno smirio ritam taman onako kako su drugi počeli da polako usporavaju nakon adrenalinskog naleta u prvom kilometru, tako sam i ja malo popustio ali jer sam tako hteo, a ne jer sam morao.

što je puno bolje naravno.

onda sam dalje bio zadovoljan što sam mogao da trčim na drugom i trećem brdu koja su bila puno lakša od prvog, a bio sam zadovoljan i što se drugi raspadaju pa hodaju svuda bez obzira što više nije tako strmo.

jednom kad pukneš samo bi hodao, znam taj osećaj.

i kada je došao poslednji deo, zadnja četvrtina trke, tada sam imao osećaj kao na onim valovitim polumaratonima po hrvatskoj koje sam uvek dobro trčao.

kad vidim kupser a ja više ne skraćujem korak kao na početku, nego dodam gaščinu i maltene presprintam brdo da bih se odmorio kasnije nizbrdo.

to je ono kada ti baš ostane snage, za taj deo gde ti je najpotrebnija da se ne osećaš kao glista.

tako sam i u nedelju tokom tog poslednjeg spusta od 5km sve delove gde staza ode kontra gravitacije pa malo poskoči u vis, dodavao gas i radio male promene, ubrzanja, na kratkim uzbrdičicama, da bih posle toga nastavio nizbrdo kao da se ništa nije dogodilo.

tako sam valjda i skinuo dva minuta onima ispred, i uspeo da uđem minut iza prvih 10 iako su mi gore na zadnjoj kontroli rekli da imam tri minuta zaostatka.

pa eto, i to je nešto, za početak.

bože sačuvaj

guglajući po stoti put vreme podele brojeva i vreme starta, naleteo sam na stranicu koja je unela zabunu. 

naime na sajtu trčanje tačka rs lepo piše dođite da istrčite polumaratonsku distancu, i tu sam ja skontao da se radi o polumaratonu.

s tim da, dobro, nije klasičan polumaraton nego kao što su polumaratoni poreč umag rovinj imali delove po makadamu, ovde je deo trebao da ide kroz šumu, recimo.

no ispostavilo se šta?

ispostavilo se da smo posle uvodnog kilometra imali par kilometara kroz neviđeno blato sa preskakanjem potoka, pa smo imali uspon od 30% kroz šumu (pa ti samo trči, kontam da posle prve trojice više niko nije ni pokušao da ustrči, a ni ja nisam ni blizu onaj od pre deset godina) pa smo imali lep pitak spust pa smo imali lep pitak uspon pa je bio deo po teoretski lepom makadamu ali uz koji je kiša povila granje pa nas je šamaralo po glavi i stomaku, pa smo imali još jedan uspon, relativno pitak...

tu sam shvatio da su mi prvih 10 odmakli i da moram da se pomirim sa 11. mestom apsolutno obzirom da sam ove iza debelo ostavio kako sam ih preticao na drugom i trećem brdu.

i onda je došao zadnji dugačak spust koji je bio iseckan sa par kupsera, i koji se završio strmoglavim delom od nekoliko stotina metara toliko klizavim i strmim da su tu gotovo svi seli na dupe ili se dočekali na lakat ili dlan.

ja nekako preživeh bez havarije, hvala asics fuji lite na svakom gramu svoje lakoće i na svakom krampončiću.

ispalo je da sam se malo zaleteo, ili mi je samo adrenalin narokao puls u nebesa, nakon par kilometara sam ušao u normalan ritam i tako otrčao celu trku do kraja, uz planirano pojačanje na tom zadnjem spustu gde sam se desetom primakao na minut zaostatka u cilju, iako sam na polovini staze imao 3' zaostatka.

dakle natočio zadnji deo prema planu i programu.

obzirom na sve nedaće i haos ove godine, lenjost glede treninga i uživanje u laganim hajkovima i bajkovima, još sam i pristojno otrčao.

ispao mi je prosek 5'39''/km što je gotovo isto kao onomad ispod Medvednika a i dužina je bila ista. 

na stranici sa rezultatima su umesto sa 19.6km svima podelili ciljno vreme sa 21.1km koliko nismo pretrčali, pa mi se pojavio prosek od 5'14''/km, woohoooo mogu na svetsko :-)

pre race routine

lep hajk po kišici

lepši bi bio bez kišice ali hajd

hajd park

to je ono kad razgovaraš

gde trčimo?

gde god oćeš.
park, stadion, šuma?
hajd park.

šta ćeš da jedeš?
ajd sendvič.

sutra trka.

na koju nisam hteo.

mislio sam da je polumaraton.

kad ono trail.

nisam trenirao i baš mi je to bljakenzi.

poneću makaze za voćnjak, da odsečem dva štapa za uspon.

to jedino mogu da ostavim na vrhu u šumi jer je eco friendly.

a i nekim sledećim planinarima će poslužiti.

moram još jednom proučiti stazu.

da vidim isplati li se nositi ih do drugog brda, ili samo na prvom.

ekskluzivne fotografije!

nemam fotografija ali imam bombastičan naslov.

malo je opala poseta blogu, pa da mu dunem vetra u kičmu.

lepo sam rekao pre 16 godina da ću pobediti, kada me je Melez pitao dokle mislim tako ozbiljno pisati.

rekoh, uvek mogu više na napišem nego što vi možete da pročitate.

nažalost Melez više nije među nama, iako nisam baš na to mislio, radije bih da i dalje čita.

još uvek sam zbunjen što nisam ništa posebno otrčao nakon onog mnogo dobrog treninga u utorak.

naravno da nisam nikada mogao da treniram tako svakodnevno pa samo udri udri, to je možda moglo na bicikli koja ipak manje zamara od trčanja.

a svako zaista treniranje na trčanju me je pre ili kasnije dovodilo do pretreniranja i periodâ oporavka sa minimalnim kilometražama.

valjda zato jer sam uvek pokušavao previše.

kad mi ide, ja bih da mi ide još bolje i nikako da shvatim da postoji izvesna zlatna tačka kojom treba biti zadovoljan.

ali ja bih iza svake tačke najradije dodao dve i napravio tri tačke...

u nedelju postoji izbor više trkâ a za jednu sam čak i prijavljen no ta mi se najmanje sviđa.

kada znaš da nisi trenirao, onda biraš lakše trke gde možeš prosto da se umešaš u masu i posmatraš zbivanja tako insajderski, nikada nisam trčao sa sporim ljudima pa se tu može svega nagledati.

a kada je staza preteška, onda mi tu prestaje uživanje, to sam i u utorak shvatio jer sam na dugim usponima imao vremena za kontemplaciju.

nekada sam mogao da trčim uz SVE nagibe, i prijalo mi je, i imao sam taj osećaj zadovoljstva što MOGU.

sada negde trokiram oko 17-18% i deluje da nema šanse da ustrčavam nekoliko puta uz 25% i pravim krugove na takvom krvoločnom terenu.

a teško je i nizbrdo, jer kao što sam odavno otkrio, kada skineš nekoliko kg to se više oseća na nizbrdicama, jer je sama biomehanika trčanja takva.

sa pet kila na leđima biće ti 10% teže da ustrčiš i 30% teže da strčiš svaki jače nagnut segment.

agonija se nastavlja

moram proguglati to agonija šta izvorno znači jer nešto znam iz talijanskog da se ne poklapa baš sa našim značenjem.

u serijalima mi se smenjuju periodi aktivnosti koje samo nalepim jednu na drugu pa se onda učaurim u nekakvim hajkovima i laganim bajkovima dok mi ne naiđe faza juriša, i to je sada postalo uobičajeno, taj ritam.

nekako su mi odjednom odlakavile ruke, već sam se bio maltene navikao na onu goluždravu smejuriju kad sam celog aprila bio ćosav, nakon što sam morao da ih izdepiliram radi terapije kremama protiv onog alergijskog dermatitisa.

sad je sve u lepoj osunčanoj boji i sve je opet dlakavo, prihvatiće me psi nazad u čopor među svoje.

dan je prošao kao i mnogi drugi, ujutru ambiciozan pokušaj trčanja koji je propao zbog bola u leđima pa sam otišao "do gore" i tamo odradio vežbice sa pogledom na grad, i strčao nazad do bicikle koja je ostala uz reku.

pa onda do lidla obzirom da se pojavio sat viška.

stigle su male patrone ali nije stigao mali aku pištolj za lepljenje, a taman sam se nameračio da ga kupim jer se i veliki lepo pokazao.

pa rekoh da imam i ovaj koji je zgodniji za sitne stvari, patike gume i slično.

popodne sam krenuo bajkom sa idejom da od nekud još malo otrčim no usput sam naišao na malog kerića, pa sam ga utrpao u nekakav džak i spustio ga do grada da ne sedi gore sâm u šumi, sipao mu vode i kupio neko pecivo, pa krenuo bajkom opet nazad u brdo.

no dok sam stigao gore više mi se baš i nije trčalo pa sam samo dodao još jedan krug i vratio se kući.

nisam se nešto natrčao ali sam se dosta provozao a eto izbavih još jednu dušu iz gladi i samoće.

dan mladosti

na dan mladosti ostarih sto godina u samo pet minuta ali se nadam da je proces reverzibilan.

kao krenuo sam ujutru na malo ambicioznije trčanje ali sam ga poluskratio, ajd rekoh dosta mi je i toliko, pa sam popodne krenuo na nadoknadu pa opet odustao nakon par minuta pa produžio na hajk i dodatno zagrevanje.

pa rekog da vidim šta nosi dan.

onda sam se u nekom trenu osetio zagrejan pa sam odlučio da uradim deset uzbrdica od otprilike 100m, i to jako oštrih, ko velim da brojim korake pa sto koraka sto metara, ako baš ne usitnim.

i tako sam uradio sedam komada i crkao, te odustao od zaokruživanja na deset.

dakle ni kilometar.

ali sam zato imao nešto preko kilometra onog prvog uvodnog utrčavanja u šumu i ispadoše dva kilometra (iz džepa, ispadoše?) što je uz jutarnjih osam ispalo na kurakamijevih deset, eto.

pljuskovi su me zaobišli, ili ja njih, sutra je najavljeno stabilnije vreme i pristojnije temperature od ovih saharizovanih +34, pa možda sve bude malo lakše, tojest adaptacija će biti postepenija.

i tak...

trčanje, i to kakvo!

eto došlo mi da trčim i rekoh sad il nikad, i odoh na trčanje i vratih se živ i zadovoljan.

biciklom pony (što je Milijana gony) sam otišao do poslednjeg mosta i odatle nadalje kasom prvih 500m po ravnom i dalje ubrdo.

nakon 2.1km uspona sam stigao na raskrsnicu, i od nje napravio dva kruga pored manastira, svaki od 4.2km, i po tome je ovaj trening uvek bio poseban jer uz/niz do te raskrsnice izađe 4.2km, i plus 4 kruga iste dužine sve ispadne polumaraton th 21km.

nažalost nisam nikada trčao više od uz/niz plus pet krugova što je nekih 25.2km, mada sam oduvek fantazirao o tom najtežem od svih treninga koji bi išao uz/niz + 9 krugova i imao 42km okruglo.

no to bi potrajalo blizu 4 sata kada sam bio u formi, odnosno 4.5 sata ovih dana, pa bi trebalo organizovati skrivenu okrepu na nekoj tački itd itd, status veze it's complicated.

sveukupno sam napravio prosek ispod 6'20'' što je više nego zadovoljavajuće za treće brdsko trčanje u godini, nakon toliko godina redovnog treniranja.

dva puta sam išao onaj trening pod Medvednikom, i evo ovo sad.

naravno, pošto sam imao puno uspona (nešto sitno preko 500m) i isto toliko spusta, dosta grbavog makadama sa krupnim kamenjem, garmin app to nije imala pojma pa mi je smanjila procenu vo2max sa već sitnih 53 na 52, hvala app-e nije trebalo.

baš da vidim koliko je moguće utrenirati se (!) ovako u zadnjoj nedelji pred brdsku trku, a i koliko je kilograma moguće skinuti (najverovatnije jedan ili nijedan) u nekoliko dana.

kao što imamo ono "ne goji se prase pred božić" tako valjda treba da postoji i "ne stavlja se prase na dijetu pet dana pred brdsku trku" pa eto.

crkao bojler, zovite policiju

bilo je dosta posla danas, a dan mi je počeo na internetu.

guglao sam kako razlikovati crknuti grejač od crknutog termostata iako sam već pretpostavljao gde je kvar, i na kraju došao do nekakvog termičkog osigurača koji stoji u grejaču i prekida strujno kolo kada temperatura vode pređe 100% jer bi to značilo da je crkao glavni termostat pa bi bojler eksplodirao.

obzirom da sve to rastavljam prvi put, nekoliko puta sam telefonom slikao kako je šta stajalo, da bih mogao isto tako da vratim.

bogme dosta je sve nepristupačno i pola šrafova je na skroz sumanutom mestu pa sam neke morao brusilicom da zarežem da bi mogli da se vrate šrafcigerom jer je pristup cevastim ključem nemoguć a šrafljenje viljuškastim 30 po 30° mi je delovalo sizifov posao za strpljenje.

a nije baš ni da sam imao vremena da pola sata vrtim 4 šrafa.

kad je sve proradilo, nigde veće sreće.

novi bojler je 50€ a ovaj osigurač evro i po pa se eto nešto i uštedelo.

onih tri puta po sat vremena rastavljanja čačkanja i sastavljanja se računaju u školu kućnih majstorija a ne kao izgubljeno vreme.

to je bila prva polovina priče, pa ide trčanje gore-dole od 12km, pa ide druga priča.

otišla Lola kod zubara, ja ostao da se istuširam.

i zapne njena mama kao mutav na telefon, zašto nisam i ja otišao da joj pravim društvo.

evo rekoh, odoh, da ne budeš više dosadna.

mi smo tu u dve kuće ali se viđamo u dvorištu tako da ne živimo zajedno nego dođemo kao neke komšije.

i odšetam tu dva kvarta do zubarke i sednem na stepenište od ulaza u zgradu da mazim neku mačku bez repa.

i mazio mačku i mazio mačku.

pa izvadio ključeve pa se igrao s mačkom.

pogledao bih na sat ali ga nisam poneo, a ni telefon.

samo ključeve.

pa mačka otišla pa se vratila, pa mazio mačku.

pa skidao dlake od mačke sa majice i taman se očistio pa opet mazio mačku.

i dođe policija.

to je bilo dobrih sat vremena nakon što sam seo tamo.

a zubarka buši li buši, kontam da je do kičme stigla.

ličnu kartu.

nemam, šta će mi na dve ulice od kuće.

ime, prezime, šta radite ovde, neko je prijavio da sedite.

druže rekoh počinjem i ja da se pitam šta više radim ovde.

znate vi nas, vozimo bicikle trčimo, vaš kolega s nama trenirao godinama, drugi kolega vodio biciklistički klub, treći kolega atletski klub, ma znamo mi vas...

i u tom času policajac naglo zastaje i viče ODOSMO MI DA NE ISTRAUMIRAMO GOSPOĐU,

a ja njega za rukav čekaj bre malo da joj kažete da ste zbog mene došli.

i tu se oni ispozdravljaše i sedoše u auto doviđenja doviđenja a mi dalje lagano kući.

i šta je bilo sa zubom?
pa ništa, očistila pa lepila pa odlepila pa opet čistila pa opet lepila i sad lepo stoji.

jebo zub zbog kojeg umalo završiš u zatvoru.

dan posle

pomalo me je zbunilo post-race stanje jer po onoj vrućini nisam dobio ni proliv, niti su me mučila leđa do granice da moram da legnem, niti mi se tražilo pivo jer mi je od svega drugog muka. 

lepo sam hodao, još lepše se osećao, srkutao koktel od kefira i voćnog soka, i to je valjda trebao da bude znak da se ipak nisam preforsirao.

koliko god drugi i treći kilometar trke na to upućivali.

sada bih to otrčao drukčije ali šta ćeš, ni ono nije bilo loše.

tako sam danas krenuo na hajk neodlučan i nesiguran šta da očekujem od nogica svojijeh.

pa sam sasvim živahno odskakutao prva tri kilometra uz rečicu do planinarske staze.

i onda par sati hajka pa strčavanje nazad u grad.

noge sve do kraja okej.

šteta što nisam potrčao malo više.

nekada bih se dan posle kratke trke usudio i na polu-dužinu.

možda treba prihvatiti situaciju da nekad i sad nisu isto.

koliko god mi za tim čeznuli.

forever young.

kros trka u Inđiji, cilj na +28°

ukratko unajkraće, bio na krosu ili trejlu ili čemu već, stigao ukupno valjda sedmi od 500 ljudi a prvi u kategoriji koje su malo sabili pa ih je bilo samo tri.

bio sam srećan prvi kilometar i zadovoljan brzinom dok nisam ugledao puls 160 koji u tom času uopšte nisam primećivao, osećao, ništa nije ukazivalo da je toliko visok.

pa sam malo smanjio doživljaj dok ne bude prekasno, ali je naravno već bilo kasno.

uvek su zez te trke po vrućini.

i do kraja mi je ritam naravno postepeno padao tojest ne do kraja nego negde do 2/3 trke od 9.3km čini mi se da je pokazao sat.

a prosek okruglih 12.0 km/h.

koliko je to sporo a koliko manje sporo po ovoj džombastoj zemlji i travi, nemam ni to pojma.

negde oko petog i osmog kilometra me je hvatao nagoveštaj onoga što zovu bodac, desno na dnu rebara praktično 10cm od želuca, mrzi me da guglam i otvaram slike iz anatomije da bih video šta se tamo nalazi.

srećom nije se pojačalo do granice da moram da stanem nego sam onako na "neće valjda" nekako produžio pa se valjda smirilo.

zadovoljan sam u smislu treninga, svaki se računa, a umesto slika gde trčim ili stojim na proglašenju evo ove s kozama :-)

naime negde već u prvom kilometru kada smo prolazili pored velikog imanja koje se prostire celom dužinom staze trke, dva jareta su potrčala sa trkačima i uz dreku nastavila da jurišaju pored nas. u petom kilometru smo prolazili istim delom treka i nisam znao da je u međuvremenu celo stado koje broji stotine koza i jarića ušlo u trku i pretrčalo par kilometara da bi se zaustavili u šumarku gde je bio okret.

ova slika je mnogo luđa od one kada su pored mene trčala dva jareta, ovo je bukvalno čobanski trejl :-) 

poluodmor

kao u školi kad imaš veliki odmor od 20 minuta i mali odmor između časova od 5 minuta, tako sam i ja napravio mali odmor pred sutrašnji kros.

a odmor je bio u vidu laganog trčanja (8km) jer nisam hteo da ostavim čitav dan odmora, gledano na duži rok važnije mi je da se vraćam u trčanje na bilo koji način, nego da neam pojma istrčim sutrašnji kros po 4'50'' umesto po 5'.

pa će biti šta bude.

ispalo je da sam juče trčao tempo po 5'06'' a imao sam dojam da trčim brže, a danas sam trčkarao neobavezno po 5'40'' i nije mi jasno kako je tako mala razlika, da nemam sat rekao bih da je bilo 4'45'' naspram 5'55'', ali eto NIJE.

nisam hteo (u svkaoj rečenici ponešto nisam hteo) da idem na onu trku gde je prošle godine bilo prvenstvo na 10km, valovita staza ali u laganom spustu od starta do cilja, jer je malo predugo putovanje PLUS je trka kasno popodne pa treba negde spavati, PLUS nisam se nešto lepo proveo prošle godine i jako mi je teško palo tih 45 minuta tempa, pa sam rešio da se ne vraćam na mesto nezgode.

a ovaj kros je u nekom skroz šestom gradu u kojem nikada nisam trčao trku, start i cilj je na zanimljivom mestu, sve je nekako drukčije, i eto razloga da se kroz promenu uvede nešto novo i lepo u život.

već sam unapred zadovoljan iako tek sutra idemo tamo.

čudno je vreme za zahuktavanje sezone i trkâ, obično to prođe s majem a sada krajem maja tek počinjem da se budim, cela godina mi je nekako šlogirana jer sam 3 meseca bio okupiran onim renoviranjem kuće.

vratio sam se na onih 68kg što znači da opet imam samo 2kg viška a tih imaginarnih 66kg ako ikada opet budem imao deliće me samo 3kg od savršenstva za maratone, no mislim da su ova prva dva na vrhu neuporedivo važnija od onog posle tesanja.

pivo sam odavno smanjio ali moram malo i obroke, sad ide onaj tužić iz kojeg prskaju suze.

generalno kada si prezadovoljan životom apetit ti se smanji sâm od sebe, a ja budem zadovoljan dan-dva-tri i onda dođe dan odmora i bole me noge i ne mogu da treniram i onda krenem da se utešno najedem kao bajagi to mi je pasta party pred sutrašnji povratak treniranju i onda se taj mali odmor pretvori u veliki odmor i dopadne mi se bajk & hajk i zaboravim na treniranje i opet sam zadovoljan što blejim po šumama i klisurama no to je utrošnja energije gotovo pa zanemarljiva a obroci kao posle maratona i tako u krug, tri dana sreće pa tri dana tuge barem što se tiče raspoloženja moje kućne vage.

juriš

eto potrčah i ja na treningu!

da ne poveruješ!

kao imao sam sat vremena pre posla pa da uknapim.

rekoh da odem ponikom do stadiona, pa ako neko trenira na pomoćnom onda ću na glavnom na raskopanoj stazi od šljake da uradim 300-tke, a ako je pomoćni pust onda ću tamo dijagonale.

no negde se potrošilo 20-ak minuta pa nisam više imao vremena za biciklu, rekoh trčaću od kuće.

tako ću do stadiona (nepuna 2km) da vidim u kakvom su stanju i šta im se uopšte trči.

(*)

zaključio sam da su nit'-nit' pa sam samo prošao pored stadiona, video sam u daljini nekog rekreativca smešne građe i još smešnije tehnike ali je delovalo da trči istom brzinom kao i ja.

ho ho.

onda sam kao malo pokušao da ubrzam pa sam prešao u tempo, blago uzvodno.

gore pred okret sam zastao na maloj brani da se istegnem, malo većao da li da okrenem nazad za total od 7km ili da produžim preko kupsera, pa sam ipak odabrao ovo drugo.

lagano do kratke uzbrdičice, 30 trokoraka do gore što je recimo 30'', pa lagani strč na drugu stranu i još koji metar po makadamu da dopunim do 4.5km, onda opet 30 trokoraka pun gas do vrha i dalje kući u opet onom Tempu koji mi je nekada bio oko 4' a sada je oko 5' po kilometru :-(
sećam se da sam pre nekoliko godina tugovao što sam u Ljubljani na maratonu imao JEDAN KILOMETAR preko pet minuta, a sada mi je teško da pretrčim kilometar tom brzinom bilo kada i bilo gde.

a sad o onoj (*) gore.

negde sam pročitao da nikada ne treba unapred odustati od treninga.

kažu da ako ti se čini da ti "neće ići", otiđi na zagrevanje i sve odradi po pe-esu, malo lagano malo tempo malo istezanje malo ubrzanja i probaj ako imaš u planu deset tristotki (kao što sam ja imao) da uradiš prvu, pa ako BAŠ ne ide, e tek onda odustani.

mada uvek postoje šanse da ćeš ipak da uradiš barem pet komada što nije 10 ali je opet više od nijedne.

eto to sam želeo da kažem, hvala na pažnji.

˛˛˛˛˛˛˛˛

e pa sad ovako.

opet pomalo naopako.

a možda i ne skroz.

naime nakon sunca i još sunca i grmljavine, danas je verovatno bio dobar dan za trčanje.

sreda posle maratona nije baš neki termin kada noge plaču za trčanjem, ali od sutra je opet sve toplije pa je trčanje manje privlačno od bicikle.

danas takođe zbog nekih obaveza nisam mogao na ono pominjano "jutarnje trčanje" koje bi preko leta trebalo da mi postane redovno.

što kraće i što efektnije, razbuđivanje takoreći.

od sutra verovatno.

danas sam pak morao da odem da proverim gde su i šta rade one tri male kuce koje nisam našao u ponedeljak a ostavio sam im hranu, tako da mi je vožnja bila neminovna.

pošto nemam skuter jelte.

a i to me nervira, što su uveli obaveznu A kategoriju za skutere, ranije si mogao sa položenim B za auto da ih voziš.

i staviš opremu u ono koferče iza sedišta, parkiraš se negde, odeš na trčanje, presvučeš se i vratiš očas posla.

bezveze.

a polaganje za motor brate mili skuplje nego motor, to ranije nije tako bilo.

u subotu postoje dve neke trke, jedna tipa kros i druga tipa ulična, obe unutar sat vremena, pa ne znam da li da idem, i na koju.

pre bih na ovaj kros, nekako mi je privlačnije jer je ujutru a ona druga je popodne po vrućini.

jeste da sam adaptiraniji od većine ali to mi više ne igra neku ulogu jer sam spor čak i ovako adaptiran.

pa je bolje videti neke druge predele i trčati nekom novom stazom.

je suis sasha

milion godina pre ovih "je suis" fora, postojao je film Saša o partizanskom diverzantu i u kojem u jednoj sceni neko kaže "svi smo mi Saša".

lako je njima da svi hoće da budu saše kada sam ja ovako lep i pametan ali ko kaže da ja hoću da budem kurta i murta, za ljubav je potrebno više učesnika.

čak i narcis koji voli sebe nije jedna ličnost nego onaj koji je zaljubljen vidi neku lepšu verziju sebe i skroz drugog čoveka, jer kada bi se iskreno pogledao nijedan čovek ne bi mogao u sebe da se zaljubi.

tako da i njega ima dvojica, barem, kao što je čest slučaj sa sličnim poremećajima.

tako u meni čuči onaj što bi trčao i onaj što ne bi, onaj što bi samo džogirao i onaj što bi samo išao na trke i peglao deonice na stadionu, ima ih burazeru čitav tim.

večeras sam pisao mejl onom frendu iz italije pa sam se dosta nakucao na tastaturi, obično jednom u nekoliko nedelja to dođe na red pa onda skratim blog, da ne bih iste stvari pisao dvaput, a njemu sam ionako drobio o iznenadnom maratonu koji sam već opisao.

danas je bio dan odmora sa nešto malo grmljavine i pljuskova, tako da nemam ništa dramatičnije da prijavim od jednog praska 300m od šume u kojoj sam bio. 

nijedno drvo mi nije palo na glavu kao što je očito iz ovoga što sam još uvek živ, mada kakve sam kurate sreće na neku foru bih verovatno istovremeno ostao i živ i bez glave.

dan posle

Dan Posle nikad nije najteži, najgori je dan nakon Dana Posle.

tako je bilo i danas, pod utiskom onih lekova koje mi je frendica preporučila probudio sam se svež kao rosna trava i odjurio biciklom da počistim na groblju jer bi danas babi bio 101. rođendan.

nakon posla sam opet skočio na biciklu ali druge vrste i pojurio ne baš na trening ali eto na rikaveri vožnjicu, pod uslovom da se rikaveri može zvati išta na plus trideset.

malo vožnje malo odmora po raskrsnicama i analiziranja mapsova, ovaj put se nisam s mapsima posvađao nego smo lepo sarađivali i pronašli par zanimljivih prečica.

kao što rekoh, glavna muka će da bude šta raditi sutra kada me stigne zamor od maratona a možda i neće, to niko ne može znati ovako rano.

obzirom da sam zbog netreniranja, povrede, vrućine, trčao jako lagano i u prvom satu gledao pulseve tek iznad 130, možda se nisam previše ni umorio.

kako bih rekao, nisam ni bio u stanju odnosno dovoljno utreniran da bih toliko zagrizao i iscrpeo se.

a kad se trkaš u nižim brzinama, to i nije neka trka.

barem sam imao dovoljno vode, za razliku od neke zamišljene Dužine koju bih otrčao kod kuće.

eh da, jednu stvar nisam pomenuo uz vezi maratona.

poneo sam one NB evoz patike od dva dinara, i poneo sam uloške koji mi super odgovaraju iz starih asics noosa ff, i šta, zaboravio sam da ih promenim.

pa mi je bilo malo tvrdo ispod prednjeg dela stopala (ball of the foot) pa je počelo da žari od trenja i onda sam od 15-og km pa sve do 30-og stalno kvasio tj prskao noge na svakoj okrepi ne bi li se nešto vode slilo dole u čarape da ohladim i podmažem to mesto trenja, no to sam pokušavao bezuspešno sve negde do 32-33. km gde sam uzeo flašicu i doslovno sipao vodu odozgo u pertle i napokon napunio patike koliko je trebalo, kao da trčim po pljusku.

trenje se smanjilo i do cilja nisam osećao probleme, a na kraju završio sa jednim polu-plihom sa strane, ništa strašno.

danas mi je pred kraj vožnje otpao deo kraste sa rane na potkolenici i istisnuo sam još malo neke limfe i krvi, pa posle tuširanja dobro naprskao antibio sprejem.

bit če bolje.

maraton 8-O

nije rezultat osam naspram nula
nego je neki emođi sa izbečenim očima i razjapljenom čeljusti.

čeljušću?

čeljustima?

juče sam imao napad panike jer bol u kvadrima nikako nije hteo da se metabolizuje u nešto prijatnije, pa sam pozvao drugaricu farmaceuticu koja usput trči i klupska mi je drugarica i zajedno smo pretrčali poslednji polumaraton.

izložio svoje probleme, rekao da bih zbog bolova u mišićima i visoke temperature u najavi odabrao nešto ali šta.

onda mi je ona sistemom eliminacije preporučila neki nikad_čuo prašak i neki nikad_čuo gel, nema teorije da bih to mogao da primenim eto bez njene pomoći, rekoh joj dugujem ti neko čašćavanje ako to upali a i ako ne upali, zbog truda i poklonjenog vremena.

no na kraju razgovora je usledio mlako-hladan tuš, reče mi - ali znaš, to će te držati donekle, no teško da će baš ceo maraton.

pa brate mili šta mi znači i 35km da me drži ako ću zadnji sat da hodam?!

no eto, na neku foru je držalo sve do 40-og km.

već oko 30-og sam iz "okej" u "hmm" status, onda sam nekako klimao do 33-34, onda sam počeo da razmišljam koliko usporiti a to je ujedno taj famozni deo gde je uvek povetarac u leđa i bez ijedne senke i kao da trčiš u sopstvenom dahu, znoju, nešto poput ovog modernog kuvanja na pari.

da su me uhvatili ljudožderi (ili bilo kog drugog pored mene) dobili bi najzdravije pripremljen obrok.

negde sam čitao da gazela može da beži toliko brzo da joj se od toplote koju oslobađaju mišići praktično skuva telo, eto dokaza da pripadam gazelama iako sam tu ozbiljno usporavao sa 11 na 10 km/h.

možda sam trebao da roknem po dva ta praška ujutru u 04:30 kada je odsvirao alarm i u 07:45 u startnoj zoni, ko zna.

ili da sam negde pred zadnji sat popio nešto na bazi kofeina, neku red bullčinu, možda bi mi nateralo rumenilo u obraze i poguralo temperaturu iznad zone ježenja pa bih otkaskao sve do cilja ali eto, što je bilo bilo je.

predzadnji pravac nikako da se završi, prešao sam sa avenije na trotoar koji je bio pod drvećem i tuda trčao između šetača, i čak sam izgurao i ceo pravac do uspona na most što je dobrih 3km nakon prve pomisli da došetam do cilja.

prosto sam se napola ugasio u tom času.

satnica me je toliko poremetila da mi je doručak prošao prerano i već od 20-og kilometra sam bio mrtav gladan, i tako sve do cilja, koliko god puta da sam uzeo četvrt banane ili popio ponuđeni izotonik. 

i tako sam napravio sendvič od kratke šetnje, 100m na najstrmijem delu uspona na most, pa 500-tinak metara trčanja do okrepe, pa malo iza toga 50m metara šetnje uz drugi uspon, pa kilometar mrtvačkog kaskanja po ravnom, i na kraju 50m šetnje uz onu strmu ulicu gde vrište navijači s tim da sam i tuda prošao trotoarom jer je hladovina a ne kroz špalir mahnitih fensera ogrnutih klupskim zastavama.

gadim se od tog nagona za pripadanjem nečemu, klubu, pokretu, stranci, trčanje je ipak jedan strogo individualan sport.

i naravno zadnjim pravcem sam opet otkaskao zadnjih 500m, to je već lako.

tako ispade sam ipak pretrčao ceo maraton jer sam nakupio oko 200m šetnje a sat mi je prešao 42.4 km i eto ipak pobedice.

plan je bio da preživim i budem zadovoljan, ili da nekom čarolijom stignem ispod 4h i da slavim kao da sam postigao nemoguće, i eto, postigoh nemoguće.

jes bilo potesno, na kraju je na satu ispalo 3h58 a na semaforu 3h59, no imajući u obzir nedelje netrčanja, skoro mesec dana proveden u hajkovima pod flasterima i u nekakvim mlakim vožnjama, i preko svega ono prvo prâvo trčanje na kojem sam iskidao mišiće koji su zaboravili na trčanje, svaka čast Klupskoj što mi je pomogla da ugojim prase pred božić.

lagano u propast

pa imam dve-tri stvari da saopštim.

dan odmora ili recimo_odmora je prošao uspešno, nisam se skuvao na vrućini jer sam vozikao lagano i usput plakao jer me bole noge od onog sumanutog nizbrdo trčanja prilikom povratka s planine, sreća u nesreći je da barem nisam ništa iskrenuo ni slomio.

dan odmora se završio trijumfalno jer mi je drugar pronašao broj za maraton u nedelju.

velika potražnja je za "brojem viška" na 21km a niko nije lud da trči maraton po ovoj vrućini i naravno da sam bio naivan ako sam očekivao da ću bolje proći.

garmin mi je čestitao što sam se aklimatizovao na vrućinu i to celih 13%, alo burazeru rekoh a gde je ostatak???
još možda i najglavnija stvar iliti stavka iz ovog saopštenja je da sam nemajući pojma šta me čeka, načisto upropastio noge u četvrtak.

ovaj osećaj u kvadri(cepsi)ma je poput onog kada nespreman istrčiš neki brdski maraton pa te posle toga nekoliko dana bole noge tojest svi završeci mišića.

onako kad stegneš nogu kao na slici iz anatomije, sva mesta na obe butine gde se završava onaj nabubreni deo mišića, tu je bol i mali kao grčić.

znači užas.

koliko će to da se popravi do nedelje, veliko je pitanje ali neki trag će garantovano ostati.

dobro, zbog vrućine ću morati da trčim bez kofeina pa to eliminiše poznatu grešku da zbog kafe ili energetskih pića ne osećaš napor, kreneš brže jer ti deluje lako, ranije dehidriraš i (ranije) krenu grčevi.

a nisam nikada ni trčao maraton u 8 ujutru, možda neku dužinu na treningu ali u prethodnom životu, već duže vreme imam neki popodnevni ritam nakon posla, ili eventualno podnevni start vikendom.

čak je i NS polumaraton startovao u 11h45 što sa jutrom nema nikakve veze.

dakle haos je u najavi, u nogama je već u poodmakloj fazi, kreće i ovaj u glavi, pa neka se fino druže do nedelje tamo negde oko podne, kontam da nema šanse da ga završim ispod 4 sata.

tojest ima šanse ako shvatim da mi je previše pa negde skratim, ali o tom potom.

mauntin raning

došao je i taj dan 

biciklom 24km do podnožja planine

pa na najlepši krug za trčanje od 22km, koji sam skratio na 19km

naime bila je vrućinčina, mobitel je rekao plus 27 u hladu, a bilo je i žarkog sunca

i vetra u leđa

pa kad sabereš sunce koje te spaljuje uz povetarac koji te prati uzbrdo, eh da prvi deo trčanja je naravno uzbrdo

i kad na to sabrano dodaš vodu, bilo bi podnošljivo ali vode nigde nije bilo

gore na pola kruga je uvek bila neka improvizovana sudopera namontirana uz drvo i do nje cev plus česmica, što su valjda šumari napravili, no ni tu nije bilo vode

i tada je postalo kritično 

odatle postoji prečica koja je dosta urasla a puteljak je da se sav polomiš, pa sam skrenuo na prvu sledeću alternativu

no i ta prečica je u katastrofalnom stanju, voda je izlokala put do te mere da se vidi kako su i traktori jedva prolazili u cik cak

no nekako sam se strmoglavio svo vreme razmišljajući da li mi svo to lomatanje zaista štedi neko silno vreme, obzirom da bih na celom krugu od 22km imao dosta blagog i pitkog spusta pa je trčanje dosta lakše

no već je bilo kasno

i onda sam došao u selo u kojem sam ostavio biciklu i čak ni ta česma nije imala vodu, doduše presušivala je i ranijih godina ali zadnji put kada sam prolazio bilo je vode

i onda biciklom 5km ka kući do izvora, pa još sledećih 6km, pa tu primetim da sam na česmi gde sam se prvi put kupao zaboravio okačen buff na ogradu, pa 6km nazad da ga uzmem i da se još jednom okupam, pa nazad 5km prema kući do škole u kojoj postoji česma da se treći put okupam, poturio kačket i glavu pod vodu i tako stajao ceo minut

i onda još 16km do kuće, i opet sam stigao tri sata pre mraka, baš je lepo ovo leto sa beskrajnim dugim danima

obzirom da sam desetak puta zastao u hladovini da dođem do daha i obrišem glavu dresom koji mi je visio preko kaiša od torbice, napravio sam solidan prosek jer sam naravno pravio pauze na najstrmijim delovima pa sam uvek nastavljao uspone donekle svež

da je bila trka, čip bi mi pokazao puno lošiji prosek, eto prednosti trening-izleta 

nisam očekivao da ću ovako rano u godini doživeti prvi topless trening ali eto

Back to business

napokon lepi dani!
opet na bicikli, krug od 66km ali sa samo 882m ukupnog uspona.

opet sam prošao pored onog kamenoloma u kojem je voda popunila rupe i napravila ova jezera, doduše ono veće su zatrpali pa će možda i ovo uskoro...

i za naredne dane je najavljeno lepo vreme pa sam imao ideju da nastavim sa vožnjama popodne a da počnem da ubacujem trčkaranja ujutru.

s tim da taj plan već u startu neće moći da se ostvari jer sutra ujutru imam neke obaveze druge vrste, a moram i na šišanje čim to prođe.

pa mi je nezgodno da se oznojim pre toga jer bi me pola sata trčanja koštalo sat vremena zbog pripreme i kasnijeg tuširanja.

pa bumo vidli šta će biti.

trčao sam zadnji put na Đurđevdan što je bio petak a sutra je četvrtak i podosta krajnje vreme za aktivnost sličnog tipa.

hajk mi se smučio.

možda izvedem neku kombinaciju bike-run-bike.

to mi je inače omiljen način da provedem dan, 

naravno nakon neke duge vožnje koja će mi uvek biti na prvom mestu.

a i nisam odavno izveo to sa biciklom, doduše nema nekog paklenog izbora kuda trčati pa uglavnom vrtim onaj planinski krug od 22km, za šta je potreban maltene ceo dan jer je start/cilj udaljen 24km neravnog terena pa dosta izgubim na transportu.

nisam nikada ozbiljno shvatio sebe kada sam pričao kako bih kupio neki motorić za takve akcije, koliko god bi mi to znatno olakšalo stvari.

na trčanje bih došao odmoran, vratio bih se puno lakše, i ostalo bi mi puno više snage za sutra.

za duatlon ionako nikada nisam trenirao tako da specifičnost organizacije ničemu konkretnom ne služi, osim da se umorim više nego kada bih samo vozio ili samo trčao.

bumo vidli.

Title

gledam kako je pomalo patetičan tekst pesme Here I go again:
"... 'cause I know what it means
to walk along the lonely street of dreams"

tinejdžerski jelda, ali dobro, to je i publika, tinejdžeri i oni koji to ostanu do 60-te.

"here I go again on my own
goin' down the only road I've ever known
like a drifter, I was born to walk alone"

ovo je malo bolje, mada su Osvajači bolje sročili u pesmi "lutati je najbolje što znam"

naime neupućeni bi rekli da je najlakše lutati jer ne moraš ni o čemu da misliš ali da bi se kvalitetno lutalo ne bi se smelo zalutati, tako da je umetnost lutanja jedna posebna supermoć, lutati uvek drugim putevima čak i kada ti nisu poznati ali to je poznato okruženje i u svakom trenu otprilike znaš gde si.

ta tema mi se nametnula nakon malo težeg dana u kojem sam što zbog umora što zbog grmljavine odložio "Trening" u korist hajka, a kada se razvedrilo i zaplavilo nebo bio sam već i gladan tako da je dan postao "lep" taman za one koji imaju kasni ritam i ne smeta im vožnja od 18-20 ili trčanje od 20-21 ali vidi vraga, i oni bi pokisli jer je nakon te plavičaste varke nešto kasnije opet počela kiša.

pa je ispalo da sam džabe žalio što nisam "kasni tip rekreativca" jer bih puno više nadrljao kroz pljuskove, ovako sam prošao relativno fino sa dva i po sata hajka dok u daljini grmucka ali mi je barem nad glavom šarenkasto. slikao sam se u travi do kuka, onako raskrečen, pripremajući priču na društvenim mrežama pod naslovom "trava do jaja".

dan pobede

dok proslavljamo po ko zna koji put dan pobede nad fašizmom, evo uživo svedočimo ratu rusije protiv fašista i deluje da se svet resetovao na fabrička podešavanja, da ne kažem genetska.

to jest fašizam uvek iznova stisne reset, to je kao korov koji je nemoguće iskoreniti.

bitno je da ga rasađuje vojna industrija, brale moj možda ajfon košta hiljadu dolara ali neke tamo rakete koštaju milione dolara i nemoš ti tome parirati svojim siromašnim đeparcem.

meni bi bilo bolje da je ovo dan pobede nad probijanjem potkolenice, ali nije.

bio je dan pobede nad pobedom slomljenog drveta, jer sam primetio neke dve čudne tOčkice i nešto sam počeo da istiskujem i izašla su iz okoliša rane još dva trna od po santimetar i malko, da ne kažem centimetar.

u amerikama su centi, u francuskoj su santimi, a ja sam samo bio u francuskoj kod tetke a u amerikama nisam bio nikad niti namerava, ko što reče balašević za viroviticu.

amerike su moja virovitica.

mada sam ustvari bio u virovitici.

ne jebote!
bio sam u koprivnici, ali sam stigao kroz viroviticu.

ima neki bar kugla, i tu je bio koncert tri benda, par dana pred plitvice.

i tako mi skockamo dva u jedan kombinaciju.

koštalo me desetak minuta na maratonu ali ajd sad, koga briga.

i tak.

nosili smo mačora na seču jajaca, pa sam po gradu jurio aku brusilicu aku kosačicu aku poklon za jedan dinar bateriju i punjač uz sekač žive ograde i sad mi je podrum pun litijuma kao rudnik koji će nam tek iskopati tu odmah u predgrađu.

još sam uzeo udarni čekić-bušiilcu da nešto još po dvorištu demoliram i eto sreće.

tako da, nakon svega toga, danas samo zvrjanje po brdima, sutra opet TRENING!

nije sve crno ili belo

ponešto je i sivo!

samo da nije nebo!

danas sam imao nekoliko ometajućih faktora koji su se udružili da mi zeznu dan ali nema veze, i ovako sam recimo zadovoljan.

to što je duvalo, ne smeta.

međutim iznad 600m nadmorske je već postajalo hladno, čak i uzbrdo sa vetrom u leđa, spust je još hladniji a dalje od toga nisam ni putovao prema planiranih 1050m visine.

druga stvar su bili auti jer je nedelja očigledno jako špicasta ka planinama pa je saobraćaja bilo kao u gradu a ne u šumi.

i na kraju se ispostavilo da put uopšte nije završen.

mogao sam običnim mtb-om da prođem makadamom čak i bez kramponki nego sa ovim polućelavim gumama ali je taj deo bio toliko prašnjav od silnog prometa da mi se dalje nije ni išlo, i na kraju je to prevagnulo da okrenem nazad.

dalje sam napravio neku omču da izbijem na stazu mtb biciklijade i sreo nekoliko ljudi, bilo mi je dosta čudno što ih negde na 3/4 staze srećem čitava 4 sata nakon starta što znači da su na tih 35km (približno) imali prosek od 9 km/h, pomalo razočaravajuće obzirom da su se svi potrudili da izgledaju kao "pravi" biciklisti.

jednom kad mi noga skroz ozdravi napraviću ceo taj krug, baš da vidim koliko će mi trebati.

izi dej

moram da priznam nešto užasno i sramotno a to je da su me danas toliko bolele noge da mi nije bilo ni do bicikle a kamoli do trčanja.

nešto sam kao flertovao s idejom da tražim broj za bgd maraton ali mislim da su gotovo nikakve šanse da ga završim bez hodanja koliko god sporo krenuo, prosto ne verujem da mogu da trčim 4 sata bilo kojim tempom.

šteta.

no to ne znači da ne mogu da tražim broj, pa trčao 21km ili neki skraćeni maraton, nema ni veze.

možda pokušam narednih dana da potrčim još koji put, ali to sutra biti neće sigurno.

ubiše ne onih 20km posle pauze/povrede.

neću ići ni na mtb biciklijadu jer nijednom od povređivanja nisam seo na onaj veliki mtb sa kramponkama i nemam pojma kako bi se rana (koja zarasta ali svojim tokom bez nekih čarobnih preskoka) osećala na tolikom truckanju jer sam sve vožnje obavljao po asfaltu a ovde se radi o kamenjarima kako uzbrdo tako i nizbrdo.
neke stvari ipak treba da sačekaju da dođe pravi trenutak.

eto tako i eto zato sam danas krenuo sasvim slučajno u istraživačku turu.

rekoh da li ova staza do kupališta igde dalje vodi ili se tu završava.
i onda sam tako dalje i dalje kroz korov kao u pesmi emine arapović "kroz vatre i kroz trnje krčim sebi put, kroz gusto šiblje nepravde natjerat će me u trk" mlatio štapom divlje ruže i koprive i uspeo da izađem nekim ljudima u njivu te odatle kao pesmi balaševića "kroz staze i prečice znane" došao na put koji dolazi nizvodno par kilometara kasnije, DAKLE MOŽE DA SE PROĐE!

pa u tom smislu može da se kaže da dan nije straćen, eto desetinama godina tuda prolazim a nisam znao da između dva kraja postoji veza kao u pesmi "ima neka tajna veza" evo sad guglam ko je napisao tekst a ko muziku i ko je to prvi otpevao, NEĆETE VEROVATI ali nije belo dugme.

Đ

strčavam niz poslednji spust i primetim na tom starom putu za brdo da su navr naselja postavili tablu ULICA ĐURĐEVDANSKA i to se evo događa upravo na đurđevdan.

aaawwwwwww

i zastanem da je slikam i rekoh vau gle kakva slučajnost i tu se setim da sam istu tu tablu na istoj toj voćnoj pozadini (šljivik valjda) slikao pre nekoliko dana, samo što sam zaboravio šta je pisalo obzirom da su tih tabli ulica okitili svuda naokolo.

a o čemu se radi, radi se o trčanju.

krenuo sam lagano pa onda malo ambicioznije i nisam znao da li mi "ide" ili ne ide, jer su brzine bile još i pomozbog pristojne ali su mi zato pulsevi bili visoki pa nisam mogao da pretegnem ka sreći ili nesreći.

posle 5+km blagog penjanja uz reku sam skrenuo u šumu na hard core trail i uspešačio sledeći kilometar i malko, i dalje odatle sam samo sporadično hodao gde je baš najstrmije a sve ostalo sam trčao, rekoh da ne preopteretim ovu bušnu nogu.

tako da kontam da ću od tih 20.22km (tako se potrefilo, kao godina 2022) da upišem 18 trčanja i 2 kilometra hajka, a snimao sam sve u kontinuitetu i ispao mi je ukupan prosek 6'08''/km.

negde kad sam se već vratio u grad počelo je da grmucka a čim sam ušao u kuću počela je lagana kišica koja se kasnije pretvorila u pljusak.

ne znam koliko će da se raskvase staze po brdima, za nedelju je najavljena neka biciklijada koja se iz podplaninskog sela penje na divčibare i kružno spušta nazad.

nije da moram da idem ali voleo sam tu mogućnost, sad zbog ove noge, nemam pojma, još ako je provod zagarantovano usran zbog blata, hm, sve mi je manje privlačno.

do tamo mi treba nepun sat lagane vožnjice jer je start na 15km odavde ali uzbrdo, tako da imam vremena čak i u nedelju ujutru da se smislim i predomislim.

na kraju krajeva mogu i da usporim i prikočim pred svaku baru, ionako nije takmičarskog karaktera mada sam jedne godine pobedio :-) 

za sekundu

sutra je đurđevdan u kalendaru crveno slovo pa je danas valjalo raditi sve i svašta, jer je sutra ZABRANJENO heh heh.

i negde sam uspeo da uglavim tri sata slobodno pa sam zapucao biciklom na bilo koji krug koji mi je pao na pamet.

i tako kreće anegdota.

naravno da na svakom usponu i spustu postoje tzv. segmenti gde se biciklisti trude da nadmaše sebe ili sve ostale, no obzirom da sam krenuo mtb-om i sa ovom probijenom potkolenicom koja pulsira po neravninama, svestan da ću da završim vožnju sa prosekom od 20-22 km/h a ne 40 kao na Điru, nisam uopšte o tome razmišljao usput.

pred jedan od prevoja sam zastao da slikam panoramu jezera, seo na biciklu, polako krenuo i prevalio se preko brda, počeo da se spuštam, gledao desno kuda sam nekada trčao i provlačio se između dva brda.

negde oko trećine spusta sam već postigao lepu brzinu pa rešio da uživam u jurcanju, pognuo sam se prema asfaltu u što vodoravniji položaj, i negde na 2/3 spusta od minut i malko sam već dosegao 79.8km/h, barem tako garmin kaže.

obzirom da nemam diskove nego one obične kočnice morao sam da počnem da kočim već 200m pre oštre krivine na dnu, osećaj je bio kao da na leđima u rancu nosim KAMION koliko me je inercija gurala a ja očajnički stiskao one ručice moleći se da ne pukne neka sajla.

zašto je ovo anegdota?
pa zato što piše da sam izbio na drugo mesto na Segmentu, samo sekundu iza rekordera, eto čak i tako sa mrtvim startom i do pola spusta u leru, pa od pola do kraja u aerodinamičnom napadu.

sudeći po tome da mi je ciklomaster pokazao par stotina metara više od garmina, to je znak da su gume počele da gube pritisak i da ih treba naduvati, jer se ovako točak malo brže okreće pa ciklomaster javlja veće brzine.

kad naduvam gume i uhvatim zalet pred početak segmenta, javiću se opet.

inače sam prešao nekih 52.5km sa 1000+ metara uspona, nisam znao da je krug baš toliko "grbav"

veliki dan

eto došla je i prva vožnja i prvo truckanje proboda/proboja/uboda potkolenice na otvorenom putu, i mislim da je prošlo oke'. 

na momente kao nešto pulsira, na momente deluje kao da imam na mestu rane neku izraslinu koja se centrifugira dok okrećem pedale, a na momente ne osećam ništa, čak ni pri jakom naporu, a prošlo je eto, od utorka, dakle kada sam oko 15:40 seo na biciklu bilo je okruglo osam dana od trenutka kada mi je hirurg izvadio onaj ražnjić iz noge i nabrizgao unutra dva šprica joda.

sad kad tako napišem CRNO NA BELO deluje mi da sam malo požurio i sa ovom vožnjom a posebno sa onim trčanjem juče, ali nekako mi je u glavi prošlo više vremena.

povređenom vreme teče kao kad si u vojsci, mesec dana ti se čini kao da si već pola godine tamo zatvoren u kasarni, užas.

elem vožnja je bila nekih 20km po ravnjikavom pa desetak kilometara pretežno uspona ka planinama i onda 20 i koji kilometar talasastog spuštanja nazad u grad, e to nazovi spuštanje je jedan od neurotičnih puteva u okolini.

sa 180m nadmorske gde je grad, popnem se 300m nadmorske do najviše tačke, s tim da do tamo imam 500m uspona i 200m spusta, poput neke nagnute sinusoide.

e pa naravno da je isti takav i spust, da bih sa 480 sišao na 180m ja moram da se popnem istih onih 200m i da se spustim niz 500m nizbrdica, poput kao što već rekoh NEKE NAGNUTE SINUSOIDE s tim da je ovaj put nagnuta ka dole.

uostalom poništite (undo) sve ovo što se čitali
i pogledajte sliku koja govori više od tauzend reči
kad se penješ, ovo je itekako uspon, 

a kad se spuštaš, OVO NIJE SPUST!
(onaj smajli koji toliko plače da suze izleću kao iz prskalice za baštu)

možebitno trčanje

nakon dugog pregovaranja s nogom tj ranom tj rupom tj bivšom-nadam-se-rupom, danas sam uspeo da potrčim MALO DUŽE.

e sad, put dotle je bio trnovit, počev od potrčkavanja par desetina metara pa do pokušaja nizbrdo ali blago nizbrdo da ne bih treskao ranu o asfalt, a ima i jedan drugi aspekat.

a to je...

jedan dan sam pokušao pešačenje bez kompresa, gde je kompres zajednički termin za sve što steže, nego sam samo nosio flaster i nisam bio baš zadovoljan.

evo danas sam poneo dokolenice da mi se nađu ali sam ceo dan proveo samo sa tri flastera onako nalepljena kao krljušti odnosno crepovi.

jelte.

i ništa nije pulsiralo ništa nije bolelo, naravno da postoji NEKI osećaj NEČEG čudnog unutra jer je nemoguće da je nakon 7 dana sve tako zaraslo kao da ga nije ni bilo, ali eto, napredak postoji.

u najavi je par sunčanih dana i valjda bez previše oblaka koji bi zabrinjavali prosečnog biciklistu, pa se nadam da ću malo povratiti redovnost treninga pošto od nekog jakog trčanja još uvek zazirem.

tako da je plan za maj/svibanj da postepeno dodajem poneko trčanje ovde-onde, a da pokušam da se fokusiram na biciklu, naravno ako mi bicikla uopšte krene onako kako sam izmaštao.

suma ili bolje rečeno sumica je da sam postigao nerešen rezultat na kraju dana, 7km pešačenja i planinarenja i 7km trčanja.

nisam ni očekivao neko naročito trčanje tojest ne znam ni šta sam očekivao, pa sam krenuo u nekim starim adidas climacool šupljikastim patikama koje sam oduvek svrstavao u kategoriju "papuče" i koje su igrom slučaja pre 4-5 godina zastale na 393km i tako sam ih nehotice zaokružio na 400 iliti četri stoje.

ako ih nisam pocepao u onih nekoliko kilometara železničkom prugom, možda nastavim da ih nosim onako po gradu kao espadrile.

moda se uvek vraća, vredi počekati.

drugi petog

drugi maj mu dođe isto kao i repriza dočeka nove godine, jer kod nas sve mora da se slavi dva dana mada nikad niko nije objasnio zašto. valjda jedan dan za opijanje a drugi za mamurluk, ne pada mi na pamet ništa logičnije.

pa još kada Praznik padne u nedelju, onda se nerad prenosi pa ne idemo na posao u ponedeljak i utorak, a to što smo prvi maj proslavili u nedelju, kao da nismo.

što bi rekao grafit, džaba ste krečili.

danas sam prvi put previo bez među-gaze nego sam sprejem naprskao antibiotik i preko toga zalio malo propolisa i odmah zalepio flastere, zbog lepšeg osećaja stegnutosti. i preko opet kompres dokolenice, s tim da sam na zdravoj nozi nosio običnu čarapu onu kratku biciklističku, da ne izgleda kao da ispod 3/4 trenerke imam hulahopke nego da je očigledno da se radi o nekom asimetričnom poremećaju.

onda je krenulo sa poslom jer pomenuti prvi drugi šesti maj ne važi za privatnike tojest bolje je da iskoristimo da nešto zaradimo kada su svi ostali na mini-godišnjem, i nakon toga nisam bio načisto da li da opet pokušam da malo potrčim ili ne.

pa sam što-je-sigurno-sigurno-je opet krenuo na hajk da bih u povratku odlučio da li mi se potrčkava ili ne. noga ne boli ali pomalo mi je falilo volje.

zato sam prošao istom onom SMZ (stazom mesta zločina) i od onog drveta što me napalo odlomio još jedan komad za uspomenu, trebao sam da ga zadenem za uvo kao zidari olovku ali sam ga samo stavio u džep.

tužan dan

prvi maj sam počeo da mrzim kada je poginuo Airton Sena, a nastavio da ga mrzim još jače jer je tog dana uvek padala kiša i upropastila nam vožnju odnosno bici trening.
kasnije sam se radovao kiši jer pokvari užitak hordama koje odu u planinu da bi nakon roštiljanja ostavile gomile đubreta, pa smo stigli u neku love-hate situaciju da volim kišu na prvi maj a ne volim prvi maj.

 
kako su godine prolazile roštiljanje je postajalo sve popularnije, osim gore navedenog mogao si i da slikaš, i da stavljaš na fejs, i da skupljaš lajkove, pa je to praistorijsko sedenje oko vatre postalo kultnije no ikad.
čak sam napisao i stavku za rečnih pojmova, otprilike ovako nekako:

roštiljanje - ritualni obred u srbalja koji se sastoji od takozvanog odlaska u prirodu, da se prirode ne bi ni videlo, nego se šest sati pilji u gomilu ćumura, sedi u gustom dimu, žvaće ugljenisana kancerogena koža sa bataka i prebrojava koliko je flaša u gajbi preostalo, da bi se na kraju zgarište i smetlište s veseljem i snažnim osećajem postignuća napustilo kao da ga je neko drugi stvorio.

godine i dalje prolaze, "nervoznim korakom" rekao bi Bajaga, ali ja se ne slažem; možda *mi* postajemo nervozni jer nam odbrojavaju kraj karijere dok one srećno marširaju kao na vojnoj paradi.

elem na ovaj dan sam prvi put potrčao nakon povrede, odabrao sam jedan deo puta (stretch) koji je blago nizbrdo i nakon tri sata planinarenja strčao do grada.

rana od uboda deluje podnošljivo, mislio sam da će udaranje nogom o tlo da proizvede neki loš osećaj ali jok.

ipak još koji dan ne bih nešto bitno trčao, čak ni ovako sa kompres čarapama.

dok nosim pantalone 3/4 dužine one pređu preko tih dokolenica pa ne izgledam smešno, ali u šorcu bi to već bilo previše za Balkan, trke su drugo ali po varošici i selima u dokolenicama, pa hmmm :-D 

jedino da uzmem one crne, izgledaću kao fudbalski sudija, hmmmm :-)
nadam se barem jednoj bike vožnji da vidim kako se rana ponaša na takvom opterećenju iako sam dosta vremena proveo na city bike-u ali trening je ipak nešto drugo.