nego je neki emođi sa izbečenim očima i razjapljenom čeljusti.
čeljušću?
čeljustima?
juče sam imao napad panike jer bol u kvadrima nikako nije hteo da se metabolizuje u nešto prijatnije, pa sam pozvao drugaricu farmaceuticu koja usput trči i klupska mi je drugarica i zajedno smo pretrčali poslednji polumaraton.
izložio svoje probleme, rekao da bih zbog bolova u mišićima i visoke temperature u najavi odabrao nešto ali šta.
onda mi je ona sistemom eliminacije preporučila neki nikad_čuo prašak i neki nikad_čuo gel, nema teorije da bih to mogao da primenim eto bez njene pomoći, rekoh joj dugujem ti neko čašćavanje ako to upali a i ako ne upali, zbog truda i poklonjenog vremena.
no na kraju razgovora je usledio mlako-hladan tuš, reče mi - ali znaš, to će te držati donekle, no teško da će baš ceo maraton.
pa brate mili šta mi znači i 35km da me drži ako ću zadnji sat da hodam?!
no eto, na neku foru je držalo sve do 40-og km.
već oko 30-og sam iz "okej" u "hmm" status, onda sam nekako klimao do 33-34, onda sam počeo da razmišljam koliko usporiti a to je ujedno taj famozni deo gde je uvek povetarac u leđa i bez ijedne senke i kao da trčiš u sopstvenom dahu, znoju, nešto poput ovog modernog kuvanja na pari.
da su me uhvatili ljudožderi (ili bilo kog drugog pored mene) dobili bi najzdravije pripremljen obrok.
negde sam čitao da gazela može da beži toliko brzo da joj se od toplote koju oslobađaju mišići praktično skuva telo, eto dokaza da pripadam gazelama iako sam tu ozbiljno usporavao sa 11 na 10 km/h.
možda sam trebao da roknem po dva ta praška ujutru u 04:30 kada je odsvirao alarm i u 07:45 u startnoj zoni, ko zna.
ili da sam negde pred zadnji sat popio nešto na bazi kofeina, neku red bullčinu, možda bi mi nateralo rumenilo u obraze i poguralo temperaturu iznad zone ježenja pa bih otkaskao sve do cilja ali eto, što je bilo bilo je.
predzadnji pravac nikako da se završi, prešao sam sa avenije na trotoar koji je bio pod drvećem i tuda trčao između šetača, i čak sam izgurao i ceo pravac do uspona na most što je dobrih 3km nakon prve pomisli da došetam do cilja.
prosto sam se napola ugasio u tom času.
satnica me je toliko poremetila da mi je doručak prošao prerano i već od 20-og kilometra sam bio mrtav gladan, i tako sve do cilja, koliko god puta da sam uzeo četvrt banane ili popio ponuđeni izotonik.
i tako sam napravio sendvič od kratke šetnje, 100m na najstrmijem delu uspona na most, pa 500-tinak metara trčanja do okrepe, pa malo iza toga 50m metara šetnje uz drugi uspon, pa kilometar mrtvačkog kaskanja po ravnom, i na kraju 50m šetnje uz onu strmu ulicu gde vrište navijači s tim da sam i tuda prošao trotoarom jer je hladovina a ne kroz špalir mahnitih fensera ogrnutih klupskim zastavama.
gadim se od tog nagona za pripadanjem nečemu, klubu, pokretu, stranci, trčanje je ipak jedan strogo individualan sport.
i naravno zadnjim pravcem sam opet otkaskao zadnjih 500m, to je već lako.
tako ispade sam ipak pretrčao ceo maraton jer sam nakupio oko 200m šetnje a sat mi je prešao 42.4 km i eto ipak pobedice.
plan je bio da preživim i budem zadovoljan, ili da nekom čarolijom stignem ispod 4h i da slavim kao da sam postigao nemoguće, i eto, postigoh nemoguće.
jes bilo potesno, na kraju je na satu ispalo 3h58 a na semaforu 3h59, no imajući u obzir nedelje netrčanja, skoro mesec dana proveden u hajkovima pod flasterima i u nekakvim mlakim vožnjama, i preko svega ono prvo prâvo trčanje na kojem sam iskidao mišiće koji su zaboravili na trčanje, svaka čast Klupskoj što mi je pomogla da ugojim prase pred božić.
Nema komentara:
Objavi komentar