e sad, put dotle je bio trnovit, počev od potrčkavanja par desetina metara pa do pokušaja nizbrdo ali blago nizbrdo da ne bih treskao ranu o asfalt, a ima i jedan drugi aspekat.
a to je...
jedan dan sam pokušao pešačenje bez kompresa, gde je kompres zajednički termin za sve što steže, nego sam samo nosio flaster i nisam bio baš zadovoljan.
evo danas sam poneo dokolenice da mi se nađu ali sam ceo dan proveo samo sa tri flastera onako nalepljena kao krljušti odnosno crepovi.
jelte.
i ništa nije pulsiralo ništa nije bolelo, naravno da postoji NEKI osećaj NEČEG čudnog unutra jer je nemoguće da je nakon 7 dana sve tako zaraslo kao da ga nije ni bilo, ali eto, napredak postoji.
u najavi je par sunčanih dana i valjda bez previše oblaka koji bi zabrinjavali prosečnog biciklistu, pa se nadam da ću malo povratiti redovnost treninga pošto od nekog jakog trčanja još uvek zazirem.
tako da je plan za maj/svibanj da postepeno dodajem poneko trčanje ovde-onde, a da pokušam da se fokusiram na biciklu, naravno ako mi bicikla uopšte krene onako kako sam izmaštao.
suma ili bolje rečeno sumica je da sam postigao nerešen rezultat na kraju dana, 7km pešačenja i planinarenja i 7km trčanja.
nisam ni očekivao neko naročito trčanje tojest ne znam ni šta sam očekivao, pa sam krenuo u nekim starim adidas climacool šupljikastim patikama koje sam oduvek svrstavao u kategoriju "papuče" i koje su igrom slučaja pre 4-5 godina zastale na 393km i tako sam ih nehotice zaokružio na 400 iliti četri stoje.
ako ih nisam pocepao u onih nekoliko kilometara železničkom prugom, možda nastavim da ih nosim onako po gradu kao espadrile.
moda se uvek vraća, vredi počekati.
Nema komentara:
Objavi komentar