malo je opala poseta blogu, pa da mu dunem vetra u kičmu.
lepo sam rekao pre 16 godina da ću pobediti, kada me je Melez pitao dokle mislim tako ozbiljno pisati.
rekoh, uvek mogu više na napišem nego što vi možete da pročitate.
nažalost Melez više nije među nama, iako nisam baš na to mislio, radije bih da i dalje čita.
još uvek sam zbunjen što nisam ništa posebno otrčao nakon onog mnogo dobrog treninga u utorak.
naravno da nisam nikada mogao da treniram tako svakodnevno pa samo udri udri, to je možda moglo na bicikli koja ipak manje zamara od trčanja.
a svako zaista treniranje na trčanju me je pre ili kasnije dovodilo do pretreniranja i periodâ oporavka sa minimalnim kilometražama.
valjda zato jer sam uvek pokušavao previše.
kad mi ide, ja bih da mi ide još bolje i nikako da shvatim da postoji izvesna zlatna tačka kojom treba biti zadovoljan.
ali ja bih iza svake tačke najradije dodao dve i napravio tri tačke...
u nedelju postoji izbor više trkâ a za jednu sam čak i prijavljen no ta mi se najmanje sviđa.
kada znaš da nisi trenirao, onda biraš lakše trke gde možeš prosto da se umešaš u masu i posmatraš zbivanja tako insajderski, nikada nisam trčao sa sporim ljudima pa se tu može svega nagledati.
a kada je staza preteška, onda mi tu prestaje uživanje, to sam i u utorak shvatio jer sam na dugim usponima imao vremena za kontemplaciju.
nekada sam mogao da trčim uz SVE nagibe, i prijalo mi je, i imao sam taj osećaj zadovoljstva što MOGU.
sada negde trokiram oko 17-18% i deluje da nema šanse da ustrčavam nekoliko puta uz 25% i pravim krugove na takvom krvoločnom terenu.
a teško je i nizbrdo, jer kao što sam odavno otkrio, kada skineš nekoliko kg to se više oseća na nizbrdicama, jer je sama biomehanika trčanja takva.
sa pet kila na leđima biće ti 10% teže da ustrčiš i 30% teže da strčiš svaki jače nagnut segment.
Nema komentara:
Objavi komentar