dan posle

pomalo me je zbunilo post-race stanje jer po onoj vrućini nisam dobio ni proliv, niti su me mučila leđa do granice da moram da legnem, niti mi se tražilo pivo jer mi je od svega drugog muka. 

lepo sam hodao, još lepše se osećao, srkutao koktel od kefira i voćnog soka, i to je valjda trebao da bude znak da se ipak nisam preforsirao.

koliko god drugi i treći kilometar trke na to upućivali.

sada bih to otrčao drukčije ali šta ćeš, ni ono nije bilo loše.

tako sam danas krenuo na hajk neodlučan i nesiguran šta da očekujem od nogica svojijeh.

pa sam sasvim živahno odskakutao prva tri kilometra uz rečicu do planinarske staze.

i onda par sati hajka pa strčavanje nazad u grad.

noge sve do kraja okej.

šteta što nisam potrčao malo više.

nekada bih se dan posle kratke trke usudio i na polu-dužinu.

možda treba prihvatiti situaciju da nekad i sad nisu isto.

koliko god mi za tim čeznuli.

forever young.