04 svibnja 2022

veliki dan

eto došla je i prva vožnja i prvo truckanje proboda/proboja/uboda potkolenice na otvorenom putu, i mislim da je prošlo oke'. 
na momente kao nešto pulsira, na momente deluje kao da imam na mestu rane neku izraslinu koja se centrifugira dok okrećem pedale, a na momente ne osećam ništa, čak ni pri jakom naporu, a prošlo je eto, od utorka, dakle kada sam oko 15:40 seo na biciklu bilo je okruglo osam dana od trenutka kada mi je hirurg izvadio onaj ražnjić iz noge i nabrizgao unutra dva šprica joda.
sad kad tako napišem CRNO NA BELO deluje mi da sam malo požurio i sa ovom vožnjom a posebno sa onim trčanjem juče, ali nekako mi je u glavi prošlo više vremena.
povređenom vreme teče kao kad si u vojsci, mesec dana ti se čini kao da si već pola godine tamo zatvoren u kasarni, užas.

elem vožnja je bila nekih 20km po ravnjikavom pa desetak kilometara pretežno uspona ka planinama i onda 20 i koji kilometar talasastog spuštanja nazad u grad, e to nazovi spuštanje je jedan od neurotičnih puteva u okolini.
sa 180m nadmorske gde je grad, popnem se 300m nadmorske do najviše tačke, s tim da do tamo imam 500m uspona i 200m spusta, poput neke nagnute sinusoide.
e pa naravno da je isti takav i spust, da bih sa 480 sišao na 180m ja moram da se popnem istih onih 200m i da se spustim niz 500m nizbrdica, poput kao što već rekoh NEKE NAGNUTE SINUSOIDE s tim da je ovaj put nagnuta ka dole.

uostalom poništite (undo) sve ovo što se čitali
i pogledajte sliku koja govori više od tauzend reči
kad se penješ, ovo je itekako uspon, 
a kad se spuštaš, OVO NIJE SPUST!
(onaj smajli koji toliko plače da suze izleću kao iz prskalice za baštu)


Nema komentara:

Objavi komentar