na momente kao nešto pulsira, na momente deluje kao da imam na mestu rane neku izraslinu koja se centrifugira dok okrećem pedale, a na momente ne osećam ništa, čak ni pri jakom naporu, a prošlo je eto, od utorka, dakle kada sam oko 15:40 seo na biciklu bilo je okruglo osam dana od trenutka kada mi je hirurg izvadio onaj ražnjić iz noge i nabrizgao unutra dva šprica joda.
sad kad tako napišem CRNO NA BELO deluje mi da sam malo požurio i sa ovom vožnjom a posebno sa onim trčanjem juče, ali nekako mi je u glavi prošlo više vremena.
povređenom vreme teče kao kad si u vojsci, mesec dana ti se čini kao da si već pola godine tamo zatvoren u kasarni, užas.
elem vožnja je bila nekih 20km po ravnjikavom pa desetak kilometara pretežno uspona ka planinama i onda 20 i koji kilometar talasastog spuštanja nazad u grad, e to nazovi spuštanje je jedan od neurotičnih puteva u okolini.
sa 180m nadmorske gde je grad, popnem se 300m nadmorske do najviše tačke, s tim da do tamo imam 500m uspona i 200m spusta, poput neke nagnute sinusoide.
e pa naravno da je isti takav i spust, da bih sa 480 sišao na 180m ja moram da se popnem istih onih 200m i da se spustim niz 500m nizbrdica, poput kao što već rekoh NEKE NAGNUTE SINUSOIDE s tim da je ovaj put nagnuta ka dole.
uostalom poništite (undo) sve ovo što se čitali
i pogledajte sliku koja govori više od tauzend reči
kad se penješ, ovo je itekako uspon,
i pogledajte sliku koja govori više od tauzend reči
kad se penješ, ovo je itekako uspon,
a kad se spuštaš, OVO NIJE SPUST!
(onaj smajli koji toliko plače da suze izleću kao iz prskalice za baštu)
(onaj smajli koji toliko plače da suze izleću kao iz prskalice za baštu)
Nema komentara:
Objavi komentar