osamnaesti devetog.
ujeo za uho.
elem došlo je vreme da se ide kući.
opet.
jer je i juče bilo vreme da se ide kući.
ali smo umesto kući iz Soluna okrenuli prema takozvanom "prvom prstu" i zaustavili se u nekom smeštaju blizu jedne spektakularne plaže tipa bol na braču.
nakon spavanja je trebalo krenuti dalje ka srbiji no naravno da sam "morao nešto da uradim" pre tog putovanja, pa sam osmislio ad hoc kombinaciju.
Loli naduvati gume, i otići na trčanje do tog špica koji meštani zovu "nos".
NOS!
NAKON DESET DANA IZBIVANJA OD KUĆE PRORADIO JE CAPS LOCK IZ PRVE.
e sad, tu ima jedan problem, prečicom je korenje i pesak, a okolo je 12km.
da mi se trčalo baš DVA PUTA PO dvanaest kilometara, PA BAŠ I NIJE!
no ipak sam otrčao, ali sam usput pažljivo posmatrao teren i gledao da li je neka od stazica ipak prohodna.
i da vidiš čuda, pronašao sam put koji spaja dve obale, što mi je znatno skratilo povratak.
mogao sam da napravim nekim možda samo 15-ak km no po obali do "nosa", pa nazad do pronađene prečice, pa nazad do Lole koja se sunčala da joj kažem da može tuda a može možda i nekom trećom stazom, i tako smo kolskim putem po pesku preprečili nazad a da "ima boga" potvrdilo se kada smo na kilometar od apartmana pored puta pronašli drvored neobranih smokvi i zadržali se deset minuta u prijateljskom razgovoru.
sa smokvama, mislim, ne između nas dvoje.
sve u svemu ispalo je dobrih 20km sa skroz lepim prosekom, pa smo nakon toga mogli da zaključimo skor dnevnih aktivnosti i nakon desetominutnog POKUŠAJA TRENINGA PLIVANJA, jednako frtalj-uspešnog kao i svakog prethodnog dana, nastavili ka makedoniji.
sledi još jedno noćenje na dojranskom jezeru (taj granični prelaz je stoput brži od autocestovnog) i bože zdravlja još jedno trčanje u tom kraju, pred poslednje sedanje u auto i dolazak kući.
Nema komentara:
Objavi komentar