kakav završetak jeeee uuuuu oooooo

juče sam malo hoćkao pa se malo nećkao 

i na kraju naravno nije ispalo ništa više od hoću-nećkanja, 

sa više nećkanja nego hoćkanja

kad vas pitaju ko vam je taj antić, recite NEĆAK

i tako mi je jutros prekipjelo da sam rekao sebi SAD ILI NIKAD

naravno totalno samoubilački doručak, takozvani NIĐE VEZE S TRENINGOM,

ali nema veze, bitnije od treninga je da se ništa ne pokvari i da se pojede na vreme

pa sam sve pojeo na vreme jelte

i onda je trebalo trčat

novembar ističe, a ja sam se prijavio na polumaraton čelindž

ko će sad trčati 21km sunceti, i još moram i parsto metara duže za svaki slučaj, da ne zafali

opet sam se setio kako mi je bilo lepo na jednom pravcu ka severu U DOBRA STARA VREMENA, tada sam verovatno imao 40-ak kilograma manje i 4000 km više do novembra, ako mi je preko onog brda bilo gušt trčat

btw ili ubr (uzgred budi rečeno) 4000 Km treba da se piše 4K Km odnosno 4Mm, to tek blesavo zvuči da nekom kažeš "pretrčo sam ove godine dva ipo megametra", kao da si preskakao neki lastiš od dva metra pa ga preskočio i po puta

stigle su mi patike, strčavam s brda u grad a dole me čeka Lola sa crvenom kutijom u korpi od city bike-a, uspela je da tri patike nabije u kutiju a četvrtu u ranac

kaže malo se jurila s kurirom po gradu ali je nekako uspela da ga nađe

fora je da moj NB EVOZ nije isti kao ovaj koji sam naručio, tojest na slici su isti ali ovo što mi je stiglo nije isto što i to na slici iako se isto zove i 97.5 posto slično izgleda

videću šta će reći vaga, o tom potom

long stori šort, 21km sam pretrčo po 5'12'' što i valja i ne valja, ko će ga znati
bar imam neku polaznu tačku pred zimu, da vidim koliko je ispod nule ta Nula sa koje sam krenuo da treniram

pod uslovom da nastavim, naravno

brooks je brooks ali dvaput je dvaput

iskoristio sam tradicionalni crni petak da povoljno kupim par robova na pijaci jer su za razliku od ostalih ponuda ovi ZAISTA bili na dodatnom popustu, obzirom da manje više redovno pratim cene.

i rekoh evo dobitne kombinacije.

stare EVOZ imaju skoro 600km, sada ove nove treba nositi isto toliko i onda ću moći da ih uparim levu u jednoj a desnu u drugoj boji.

heh heh.

i obzirom da sam ih nazvao "najjeftinije od pristojnih patika" jedva čekam da vidim na šta liče ove JOŠ jeftinije, ispostavilo se da ne postoji dovoljno loš model koji ja ne bih kupio zbog niske cene.

bumo vidli.

ALI OVOME SE NIJE NADAO!!!!!!

...

...

kada sam stigao do trenutka naručivanja, naravno sam morao da ukucam neku veličinu, a obzirom da su NB kutije najružnije i odvratno izgledaju u predsoblju, odmah sam bacio ambalažu od starih sivo-crvenih.

na jednom jeziku sam video da je etiketa potpuno izlizana, dakle ne vidi se ništa ali ama baš ništa.

no na drugom se nešto dalo nazreti, pa sam opalio fotku i počeo da uveličavam u maniru okorelih C.S.I. stručnjaka.

i da vidiš čuda, pojavilo se 10.5 UK - 45 EU - 29 CM, voila'!

sada nastupa ono glavno uzbuđenje jer sam već dobio mejl u kojem se ograđuju da ako pošiljka sadrži više od jednog artikla, može se desiti da dođu u više navrata, pa već mogu da se kladim da će mi kurir dvaput doći na vrata.

spremio sam sitan novac, neš ti mene...

"tempo je divljao"...

kaže momak da "ni ostali takmičari nisu uspeli DA OSTANU MIRNI U SVOM RITMU"
zamisli takvu trku gde je kilometar nizbrdo pa kilometar uzbrdo, i ne možeš isto u sekundu otrčati svaki km za isto minuta i sekundi!
TAKVE TRKE TREBA ZABRANITI!

a i vetar bi trebao uvek da bude u leđa a ne samo u prvoj polovini trke, svašta.

Beogradski polumaraton 1:13'09".

Na kraju sezone jedna veoma zahtevna trka. Startovao sam napred u grupi sa elitnim takmičarima iz Kenije, Etiopije, Maroka, Burundija, Makedonije i našim najboljim dugoprugašima, zaista sjajan osećaj. Trka se od starta nije baš odvijala po planu jer je u prvih 4km bilo dosta nizbrdica i uzbrdica pa je i tempo divljao gore-dole što sam primetio i kod ostalih takmičara koji nisu uspeli da ostanu mirni u svom ritmu. Prvi km 3:10/km, drugi 3:06/km, prava jurnjava. Nakon veoma jakog uspona ispod Kalemegdana i Brankovog mosta jasno je bilo da se mora usporiti, polumaraton je svakako disciplina u kojoj na kraju sve dođe na naplatu. Na 10km neverovatan prolaz na 33:38, (možda čak i na granici ličnog rekorda). Nakon 15km kreće neprekidna borba sa vetrom i dosta je teško bilo ostati na tempu 3:27-3:30/km jer sam bio sam bez ikoga koga bih mogao da pratim. Veoma česti nadvožnjaci i uzbrdice su kulminirale usponom na Brankov most i samim finišom gde nisam uspeo da se "dignem" onako kako sam imao u planu.
Na kraju zvanično vreme 1:13'09".

kviskoteka

kao u nekoj igri slažem brojke od bižuterije i ćilibara moji su drugovi killometri rasuti po celom svetu gomelj harkov lenjingrad, to su bile tri bajage u horu koje pevaju tri pesme u isti glas.

evo idem iz ovih stopa da pritisnem prijavu na distans ćelinđ na stravi ne bi li mi doprlo do mozga da treba da ozbiljnije porazmislim o trčanju.

da se pozabavim, što bi babe rekle.

177-146=31

ovo sam računao nešto, naime u sledeću subotu se vozi brevet iz niša koji u 200km pravi krug oko suve planine, s tim da je taj krug evo izračunao sam upravo, a 31km je dodatak sim-tam da bi se napunilo do 200km potrebne dužine.

već sam planirao taj krug jednom, s tim da nisam znao da li je sve asfalt, a evo sada je stigla i potvrda pa ako se razlikuje od mog plana ništa ne smeta.

jednom (sugurno ne usred decembra!) ćemo otići do niša i odvesti taj osnovni krug, naravno bez knjižica pečata i diploma koje su mi skroz nebitne, ali eto sada tačno znam šta/koliko me čeka.

ni visinski profil ne izgleda loše, ništa spektakularno, samo treba odabrati lep i stabilan dan/prognozu.

eto opet se sve svelo na priče o brojkama.

kao oni klinci što po ceo dan leže i planiraju na šta bi potrošili pare ako bi pogodili neku kombinaciju u kladionici, pa vrte u krug malo ajfon malo putovanje u egipat malo polovni golf petica malo gitara i pojačalo pa nazad na motor ili kvad, sačuvaj bože.

e to se zove savršena investicija resursa, mislim na slobodno vreme.

juče sam opet zaglavio na planinarskoj stazi u manastirskoj klisuri i razmišljao kako bi bilo fora poneti motorku i malo sređivati ona stabla koja su se poprečila a opet niti sam ja šumarska služba niti bi moja ideja (da se potroši 300 evra na dobru aku testeru sa par jačih baterija) naišla na oduševljenje ukućana.

teoretski bi i najmanja aku testera završila posao uz dosta muke jer sam na primeru teleskopske skontao koliko se muči sa granama od 20cm prečnika, a tek sa debljima bi bila muka.

a jača testera na koju idu dve 18+18V baterije je jedino teža za tu bateriju, ostalo je skroz slične veličine, i dobro duži je tzv. mač sa lancem no on se sklapa i skida za minut, sugurno ne bih hajkovao sat vremena do tamo sa lancem koji mi iz ranca viri preko ušiju.

i tako ovi iz kladionice danima razmišljaju o kvadovima a ja o testerama, pa u čemu je ustvari razlika?

pripreme

stanje je ovakvo

excel kaže da imam samo 1770km u ovoj godini i krajnje je vreme za buđenje

mislim, ko se još budio u 23h uveče nakon što je ceo dan prespavao, ail dobro, ne moram biti baš toliko surov prema sebi

ipak se nešto u ovoj godini i dogodilo

no o tom potom

za sada je najvažniji ovaj trenutak

rešio sam da stignem do 2022km što znači da mi fali 230+22=252km

a to ne bi trebao da bude problem za narednih 36 dana

štaviše cilj mi izgleda čak i skroman, ali obzirom da sam dakle do sada trčao samo 160-tak km mesečno, tu negde ovako odoka, to više ne deluje tako malo

ko zna koliko je vremena potrebno da se to podigne, i koliko postepeno odnosno nepostepeno može da se ide

videćemo

svakako neću krenuti kao onda kada sam pet dana zaredom trčao 21 ujutru 21 uveče, ali nešto između 5 ujutru i 2 uveče, i 4 ujutru plus 6 uveče, mogao bih da iskombinujem

u decembru ću se prijaviti na strava distans čelindž da bih mogao da se zabavljam brojkama

to mi je uvek bila fora

elem, dakle, dunque, well, red je da se potrči

pa izvolte

nisam odavno naručio neke patike, eto izgovora dok još traje vikend crnog petka

dvokorak

napisao sam dvokorak i u naslovu mi se pojavilo okorak, to bi bila neka kora od bureka, ili od buhtle, koju smo kao deca zvali bufla, rekao bih.

okorak bi moglo biti i nešto kad rušiš drveće pa nešto guliš pa nekakav otpadak.

otpadnik.

nego ovako glasi izveštaj.

večeras idemo na maturu.

tj na godišnjicu mature, ali mi to zovemo Matura.

matur nešto bi značilo kada si sazreo, valjda, tako mi zvuči.

evenat je na 3km od kuće ali lepom stazom kroz grad pa uz reku, kontam da ćemo do tamo pjehe.

i nazad, taman da razbistrim mozaik, ovaj, mozak, obzirom da je piće NEOGRANIČENO.

dobro veče, donesite mi deset gajbi piva, jednu za ovde a jednu za poneti.

ho ho ho.

pa rekli ste neograničeno, samo gledam koliko može da stane u fiat doblo od frenda taksiste.

inače, danas sam štaviše nešto i potrčao.

stigao mi je mobitel sa popravke, pa sam tu izgubio par sati, svašta je trebalo da se ažurira pred ponovno pokretanje.

i tako to.

i onda bajk pa đog & hajk, opet me uhvatio mrak.

pišam ti se na svaki dan kad na satu ugledam smrkavanje tj zalazak u 16h06.

fujčina ma maksimum!

čupamo pa sadimo

osim mlaćenja prazne slame i trlana lana (trla baba lan da joj prođe dan) imali smo kao klinci i taj odgovor kad nas pitaju šta radimo, a obzirom da ionako ništa ne radimo onda odgovorimo "čupamo pa sadimo".

eto nakon onog obaranja stabala sam imao još par poslova od par sati.

naime trebalo je što više izvaditi jedan panj, drugi je ostao pedalj iznad zemlje kao ukras.

i trebalo je zatim posaditi novo drveće, imali smo već u saksijama jednu jelku i jedan borić.

to drugo je bio podosta fizikalan ali ipak rutinski posao, a obzirom da nisam imao traktor pa da panj vežem lancem i samo ga iščupam, morao sam da nađem način.

ko želi - pronaći će način, kažu ovi što mahnito treniraju i još poneki sa sličnom dijagnozom.

pa sam otišao u šopić alata tu u tržnom centru 300m od kuće, i kupio dve burgije za drvo, malo podugačke.

tj jednu podugačku a drugu kratku neku pljosnatu koju na kraju nisam ni upotrebio, no dve burgije za dva evra i nije neki trošak obzirom da neki fizikalac bez 20 ojrića takav posao ne bi hteo ni da pogleda.

nažalost nisam našao burgiju sa sds+ prihvatom za čekić-bušilicu nego samo običnu sa šesterokutnim prihvatom pa sam morao da bušim starom natrulom einhellicom no dok je još u životu neću se žaliti - pola delova joj fali ali sam se snašao da je rabim i bez njih, do poslednjeg daha odnosno do poslednje piruete (burgijine).

i tako sam svrdlao pa rasvrdlavao i nekako uspeo da izdubim pedalj u dubinu i da povadim sve što je od panja ostalo sa sve par korenova okolo.

biće malo veći račun za struju ali šta da se radi, to je onaj treći evro, a četvrti i peti evro troška su otišli na palačinke tj smesu za dotične koju sam uzeo u lidlu, tri pakovanja na -30% akciji.

nakon svega toga i sađenja i odnošenja viška zemlje i ravnanja i pranja celog dvorišta, ostalo je snage za neki punokrvni hajk sa nešto malo malokrvnog potrčkavanja, tek koliko da noge ne zaborave kako to izgleda.

... mada mi se na momente činilo da ih je trkaći alchajmer već dobrano načeo.

radovi su gotovi, zima dolazi, sljemenaši su juče krenuli sa Bazom, pa bih sutra mogao i ja.

rušenje

nije niko imao moždani pa se srušio nego sam od aerobika imao seču nekog drveća što mu dođe kao neka teretana recimo, pa je trčanje opet stradalo to jest postalo nevidljivo u dnevniku treninga.

na ža lost.

no dobro, novembar je bio netipičan, malo umor malo viruščić malo potreba da se uzme predah kao i svake godine kada medvedi odlaze na spavanje, s tim što se mi probudimo sa prvim snegom i krenemo mahnito da treniramo kao da je došlo leto, a oni nastave da spavaju još tri meseca.

- pametan je medved - svake godine negde u februaru izgovori lola dramskim glasom, misleći na sve nas koji bauljamo kroz bljuzgu umesto da sav taj horor lepo prespavamo do proleća.

ček da otvorim fotose da vidim ima li nešto ilustrativno u tehnikoloru.

naravno da nema ništa jer sam na jednom od telefona podesio da je kopiranje dozvoljeno samo preko wifi veze a na ovom glavnom kojim sve slikam imam više podataka na raspolaganju nego na kućnom wifi-ju no nisam skontao da sam tu postavku promenio za gugl račun a ne za određeni uređaj pa sad moram da čekam da se to prebaci pih.

naime tu su bile dve jelke stare nekih 40 godina koje su se sasušile, ovaj bršljan im se popeo do vrha, insekti im pojeli koru, dno stabla odmah uz zemlju je istrulilo, i bila je povelika lutrija kada će se srušiti same od sebe, na kuću ili na garažu ka kojoj su bile nagnute, ili nedajbože na parking preko komšijinog forestera.

taj vlog sa motorkom je mogao da bude baš zabavan ali kome je bilo do fotkanja, važnije je skoncentrisati se na sačuva(va)nje glave na ramenima.

no eto ko je imao desetku iz nacrtne geometrije i peticu iz fizike je uz malo jutjuba skontao kako i gde zaseći i kad je tresnuo ovaj deo viši od garaže dalje je bilo lako.

čak sam podmetnuo i delove od prve jelke dole po zemlji da se ne ošteti ovaj betonirani zidić, večni sjaj besprekornog uma je zaslepio planetu.

nedruštvene mreže

obzirom na količinu netrpeljivosti i psovki kojih je sve više u odnosu na normalnu komunikaciju, biće da društvene mreže sve više postaju nedruštvene.

no dobro je što su izmišljene.

da narodu brže prolazi vreme.

ne znaš gde je zanimljivije, dobro fejs je kao broj jedan, to dobiješ već za treći rođendan.

što se više glupiraš to si popularniji.

onda kreneš sa izbacivanjem slika pudlice na instagram pa te algoritmi uhvate u mrežu i onda ti na svakom koraku i svakom kliku iskaču pudlice dok te nakon par godina internet ne pretvori u jednu od njih.

onda se osetiš pametan pa otvoriš tviter da bi svoje mudrosti koje nemaš nudio drugima koje ih ne zanimaju, i tako razvijete novu mrežu koja je još samo jedno mesto za podgrevanje iluzije da smo nekome korisni, ili da je neko koristan nama, što je još veći utisak dobitka.

navodno za džabe, ali ništa nije džabe jer si u međuvremenu to platio kroz hiljede klikova na oglase i desetine šampona i odela za pudlice u šta su te srdačno ubedili da ti je neophodno.

dozale hladni dani i svom psu MORATE obezbediti sve za preživljavanje.

A EVO I ŠTA.

jedino korisno može biti ako mu za rođendan kupiš hiperbaričnu komoru, ali da bi u nju mogao da se uvučeš potrebna ti je ona za šarplaninca a ne za pudlicu, a tek onda si je već uveliko otplatio jer samo vodeni masažni krevet za šarplaninca košta kao pola yarisa.

namerno nisam hteo o telefonima i laptopovima, zadržao sam se na kućnim ljubimcima mada i oni povremeno izlaze iz kuće, baš kao i laptop koji je pak mnogima veći kućni ljubimac od pudlice.

krug je zatvoren, platio bi da izađeš ali izlaska nema, što više plaćaš sve si više okovan u njemu. ali pare su tu da se potroše, jel tako.

triput je triput

"opet Fata", svi prevrću očima.

ali ne, ne radi se o tome.

još uvek osećam nešto ispod kolena što silazi skroz do skočnog zgloba, neku nelagodu, i sad koliko se treba obazirati a koliko ne, ko bi ga znao.

promena vremena očito utiče na sve to, bez obzira bio klinac ili starac, baš pre neki dan nam je bila poznanica kojoj je na izlasku s parkinga auto prešao preko noge, neka vozačkinja je nije primetila i krenula silovito u rikverc.

i kaže devojka, boli je noga, taj hematom, reaguje na promenu vremena.

pa ako može nju može i mene jel?

druga stvar, nisam bio naročito odmoran, skočan, agilan, nego više onako tromkast.

kafa začudo nije pomogla, izgleda da i ona ima svoje bubice kada joj se radi a kad joj se zabušava.

trt.

i tako, otrčao sam do pod najstrmije brdo, pa se popeo uzbrdo polako presvlačeći se, pa po brdu pokušavao da se otarasim neke ovce koja je napustila stado i zapucala sa mnom u život, iliti u hajk, pa sam onda strčao u sledeću najveću rupu šokiran saznanjem da je asfalt nestao i da ga je zamenio debeli sloj tucanika.

pa opet malo peške kroz prirodu gore-dole gde je bilo dosta klizavo jer sam krenuo u street patikama a vode i blata svuda izvan asfalta.

no polako.

ipak je zdravije u prirodi nego na magistrali.

i na kraju opet strčao nazad u grad gde sam ostavio bicikl pony (što ga Milijana gony) i tako kompletirao trojac, tricu trčanja, za ukupnih (kažu aplikacije) nekih 11km trčkaranja i možda 4-5km hajka, nisam baš preprecizno sabirao.

overprecizno, na serbglishu.

ili uberprecizno na serbdojču, nemam pri ruci ono u sa dve tačkice a mrzi me da ga tražim i kopiram.

i tak.

prođe godina u leru, kao da je nije ni bilo.

nedelja ujutru i šta sad

kao i uvek nakon odmora, voljnog ili prinudnog*, krenem da predosećam navalu energije ali je po pravilu precenim, pa krenem da zamišljam sve i svašta.

* šta da se lažemo, uvek je prinudni!

mogao bih u planine, mogao bih na maraton, KAO U STARIM DANIMA.

zašto nikada ne radimo nešto kao što će biti U MATORIM DANIMA.
nego, nekad sam tako iz fazona znao da otrčim planinskih 42km i bude mi fino, super, i sad pomislim a zašto ne bih probao opet, da mi opet bude onako lepo.

s tim da mi naravno ne bi bilo onako lepo, jer bih se mučio 20% više a to je taman koliko da užitak postane agonija.

a recimo, za 20 godina, biće mi uspeh ako odem na pešačenje po šumi i ne stanem na svakih par minuta da dođem do zraka.

šest kilometara tri i po sata.

a i to će biti premija.

eto dakle, zašto danas ne odem negde KAO U TIM DANIMA KOJI NAILAZE.

nego bih sve nešto kao u starim danima.

svašta.

sa nosom zabodenim u daleku prošlost, nije ni čudo što u budućnost gledamo guzicom.

devetnaesti jedanaestog

devetnaesti je jedanaestog gledao iz daljine i opet prebrojavao koliko ih ima između.

tako sam ja uvek, dok sam relativno redovno završavao trke u prvih desetak, onda na startu prebrojim ko je sve pojurio napred, prebrojim ih 14, i gledam na primer dvojicu koji su neposredno ispred.

njih već otpišem i u sebi ponavljam - kad prođem ovu dvojicu, biću dvanaesti.

nkaon kilometar-dva, gledam u daljini desetog i jedanaestog, oni stižu devetog, nema veze, bitno mi je da od njih trojice prođem dvojicu i biću u top ten, u tom trenutku.

tu zeleni prolazi belog, crveni je i dalje iza, zeleni odlazi dalje napred negde mojom brzinom, ovih dvojica mi se polako približavaju tojest ja njima, tu sam već u mislima deseti i samo je formalnost da ih u nekom trenutku prođem.

nekad se desi da obojica zastanu na okrepi a ja protrčim dalje i odjednom se osetim prevaren, sudbina mi je oduzela tu priliku za zadovoljstvo, da ih pretičem, umaram, iscrpljujem, maltretiram.

obično se na trekinzima dogodi to sa okrepama i kontrolama, ređe na polumaratonima.

na trekingu naime izgleda da mnogi trče od tačke do tačke, od kontrole do kontrole, tu se odmaraju, pa dalje nastave intervalno u istom stilu.

par puta sam upravo tako i dobio trku, jer na svakoj kontroli prođem najbrže, unapred pripremim kartončić i dok oni džaraju po džepovima, vade karton, odmotavaju neke kesice u kojima su ga dobili, ja pritrčavam stolu pripremljen i odmah spuštam karton na sto, teta udari pečat i odmah trčim dalje.

zbog toga sam uglavnom sve trekinge trčao u biciklističkom dresu jer su oni džepovi na leđima kao stvoreni za te stvari.

par puta sam čak u nekom neobaveznom fazonu nosio i mobitelčić u desnom džepu a karton u srednjem (u levom ključ od auta naravno) pa sam pomalo škljocao tokom trke, kao onomad na papuk trailu kad sam napravio čitav album sa majom urban koja je bila čas ispred čas iza mene.

eh da, na tim trekinzima je fora što postoje razdvajanja na tri staze, i onda nemaš pojma koji si u poretku jer ne znaš ko je skrenuo gde, plus je preglednost puno manja po šumama i krivinama.

onda pitaš tete na razdvajanju srednje i velike staze, da li je neko već skrenuo na srednju, one kažu SAMO JEDAN, pogledaš unazad i nema nikog blizu, i već počinješ da cikćeš od sreće jer shvataš da ćeš u najgorem slučaju biti drugi, a to obično znači prvi u kategoriji jer teško da je neko od matorih skrenuo na srednju, oni svi vole da overe veliku.

i tako, tlapnje, ribolovačke priče.

ančika

na današnji dan sam doživeo jednu od najvećih pobeda, 

i jedan od najvećih poraza IKADA

naime na ovaj datum je rođena moja najjača Sparing Partnerka ikada, ever

naša olimpijka

maratonka

nego, imamo tu jednu trku u kraju

koju sam kao prejoggirao pre par nedelja

jer sam bio povređen, a još uvek sam svakako

i kad je bila ta trka pre puno godina, trčali smo je zajedno

i pogodio se datum na Njen rođendan

i ja sam je kao najbrži klupski "vukao", 

čak na par mesta gde je izrovan asfalt sam joj 

pokazivao rukom da trči po ravnijem delu puta, 

dok sam ja trčao kroz rupe

i tu je bila još jedna Reprezentativka slavnog imena

koja je upravo na tom poslednjem kupseru odustala

ja sam joj doviknuo, ma hajde završi trku, velike su novčane i za drugo mesto

na šta je ona odviknula

MA BOLE (!) ME KURAZ, ZA PARE!
brate sestro, pomislih, briga i mene, ostavi pare nekom drugom (drugoj, trećoj)

par kilometara kasnije, pored puta stoji trener iz AK Krupanj, 

on me uvek voleo, navija, viče bravo sale, ajmo gas

- trčiš 3'30'' po kilometru i ne možeš da pobediš 

prvu ženu!!! - odgovaram mu rezignirano, 

a Ana sprinta trista na sat i kida traku na cilju

ja za njom polako protrčavam kroz cilj, 

to mi je ostao nezvanični lični na deset kilometara, 

na bogme veoma valovitom asfaltu, na trci od 10.5km

upalica, okolo jasenje

ima neki narodnjak, sličnog teksta

klinac naokolo palac

nemam bolje ideje

lupetam

podržite umetnika u krizi inspiracije

naime upalila mi se lampica

spalila me

znate ono kad ne trenirate pa odete na krvnički trening gore-dole

naravno da ne znate, znate samo iz mojih priča

ko je još ikada bez treninga strčao sa everesta severnom stranom

svašta

i tako

bole noge, i uzbrdo i nizbrdo

pa sam kao pešačio pa kao planinario pa kao pokušao da...

t r č i m

heh heh

nisam ja Stane, šampion legenda mladoženja

ma hajte molim vas

inače bih trčao i sa bolovima u mišićima,

nakon everesta nizbrdo

jer kad jednom zaroniš uzbrdo, zaboraviš na bolove nizbrdo

ko razume shvatiće

Trickeri imaju prednost

naopačke

pojavila mi se slika upside down pa sam je umesto da je zarotiram 180° samo okrenuo jer je sasvim svejedno da li ovu nareckanu nadmorsku visinu gledam sleva ili zdesna, svakako je jednako nareckana.

obzirom da sat pokazuje poslednja 4 sata kretanja, iz ovoga se vidi da sam se vratio kući oko 14h30 a da sam krenuo na trčanje negde sat i po kasnije od početka grafika što je negde oko 11 plus 1.5 jednako 12h30.

što znači da sam radio trudnički malo prepodne malo popodne, sa podužom pauzom usred dana kada je najtoplije.

uspeo sam da nakrcam 970m uspona jer sam išao nekim krvoločnim krugom gore-dole, s tim da sam strčavao asfaltnim puteljkom a penjao se stepenicama iznad manastira.

to je onih čuvenih 930 stepenika kojima se savlada 130m nadmorske u samo 490m dužine.

što znači da sam se uzbrdo šetao dva po dva stepenika, onako tempo-šetnja :-)
a nizbrdo pun gas, da popravim prosek :-)
koji je na kraju ispao jedva preko 8 km/h, zahvaljujući lišću na stazi dok sam do tamo došao, pa je bilo klizavo i nestabilno i uzbrdo i nizbrdo, a tih pet uspona stepenicama sigurno nisu doprineli BRZINI.

no eto, dugo sam zabušavao pa rekoh ajd malo i da treniram.

zatrebaće mi forma ako za novu godinu budem na dočeku igrao kolo.

bablje leto, ili dedlje

poslednji dan prve polovine Novembra

miholjsko leto se nastavlja, hvala mu

bablje ljeto, indian summer, i ko zna kako ga švabe zovu

idem guglat!

evo i na ukrajinskom i na ruskom je takođe bablje leto!
valjda jer mu se babe najviše raduju :-)
upsssss... :-P
kao u onoj turbo folk pesmi
"jer ti si zmiiii-jaaa, a ja sam baba, baba"

na španskom je Veranillo

na portugalskom Veranico (?)
na francuskom takođe indijansko leto

u holandiji Nazomer (!)

u bugarskoj Cigansko Ljeto
u italiji Leto Svetog Martina (taj nije u šumi, kao Sveti Petar)

nemaštoviti slovenčeki takođe kažu Indijansko poletje

i šveđanke kažu isto

osunčan

eto kako istim jezikom govorimo ali ga svako interpretira na sopstveni način.

recimo ovaj nesporazum:

(A EVO I KOJI)
kaže drugarica da je njen otac za određeni stepen ispečenosti hleba govorio OSUNČAN, i onda stalno u prodavnici maltretira prodavačice, kaže neću taj osunčani daj mi neki bolji.

i tu ja shvatim da je to prepečen, onaj crn, što je izgoreo na suncu.

ne ne i ne, insistira drugarica, osunčan mu je značilo da je živ, beo, gnjecav, nedopečen.

opet ja kontam suprotno, pa kako je to moguće, jer kada ne izlaziš na sunce onda si beo, znaš ono kad dođeš na more na letovanje pa te zezaju da si beo kao sir, to je kad si NEOSUNČAN, a nakon toga kada se osunčaš i izgoriš, onda si valjda pečen.

ne ne i ne, i dalje ne popušta drugarica, skroz je obrnuto, osunčan znači nedopečen.

i tu ja shvatim gde grešim, odnosno gde oboje grešimo.
(A EVO I GDE)
njen otac je "osunčan" koristio na njegov način, jer mu je deda držao pekaru i imao onu okruglu peć od cigle, i tu se hleb pekao na vatri, dok se ne bi skroz ispekao.

naprotiv, ako bi samo onu loptu od testa izneo na sunce pola sata, ništa joj se ne bi desilo, ostala bi živa i gnjecava kao babina guzica.

eto šta je značilo osunčana, mislim guzica, ustvari ne, lopta od testa, tojest nije ona nego on, hleb.

dakle osunčan je onaj koji je umesto u peći proveo jutro na zubatom suncu.

mistery solved.

lajk za hajk

gleda krava mene gledam ja kravu, takav je osećaj i kada na trci prođeš pored nekih POSMATRAČA pa ne znaš da li su ikada videli nekog da trči, a glupo ti da oćutiš, a još gluplje ti da pitaš ŠTA GLEDAŠ JEL IGRA MEČKA i tako prođosmo pored zbunjenih krava a da im ništa nismo rekli. 

i ostala vanserijska zbivanja.

gledao sam neke prečice i o tome bih mogao da nastavim u blogu.

naime...

primetio sam da neki ljudi izgube previše vremena na lutanje, a vreme nam je posebno ograničeno ovako kada su dani najkraći.

i onda ja obično ne preferiram previše lutanja.

jer i ovih "glavnih" puteva ima previše, i treba ih sve apsolvirati.

pa tek posle eventualno u te prečice jelte.

na par mesta sam screen-ovao mapse i povukao crtu kuda je otišao neki SUMNJIV puteljak, da kasnije u google earth pokušam da odgonetnem ima li tu nekog upotrebljivog prolaska, provlačenja, ili ničeg.

tako smo imali samo jedno "lutanje" jer sam video da je jedini uzan kolski put koji je otišao negde spram vrha brda (obeleženog kotom) skroz urastao u trnje.

i onda smo išli dalje glavnim putem koji je krenuo nizbrdo na skroz drugu stranu sveta, pa smo se ipak vratili na vrh koji je bio sav u korenju šiblju i šipražju, i nekako se po strmini kroz gušćak (gusto šiblje?) probili nazad na glavni put.

sve pre i posle toga je bilo poznatim stazama no pod poznate mislim da smo prošli samo par puta pa je itekako godilo podsećanje.

straćatela

za bratiju kažu braćala ili braćela, 

kad rikneš kažeš da si rikavela,

pa tako za straćen dan možeš da kažeš straćatela.

što se tiče aerobika, that is.

no ima tu drugih aspekata da ne kažem uglova gledanja.

recimo pogled na drvo.

drukčije izgleda iz dvorišta, a drukčije s parkinga.

i zaključimo mi da dve ogromne grane više smetaju nego što ičemu koriste.

a opasno su se nadvile nad parking.

i ako se nešto slomi i prepolovi komšijski auto, biće belaja.

dok smo otišli po alat i svu opremu, neko se parkirao upravo na to mesto.

kad nobelovci nismo izneli merdevine i raskrečili ih kao znak upozorenja.

e onda smo u dvorištu nešto sređivali i začeprkam odmah na površini zemlje da proverim u kakvom je stanju jelka koja se, naizgled, pomalo klati, i imam šta i da vidim.

ispod kore koja je odmah otpala, sve trulo.

prolaze prsti kao kroz sir.

eventualno kajmak.

tu promenimo plan da ćemo umesto onih dudova sa parkinga, skratiti jednu od dve jelke u dvorištu.

i to je potrajalo par sati sa sve čišćenjem.

i taman kad smo sve sredili i završili, brum brum neko je seo u onaj auto i otišao.

a šta ćeš, nema odmora.

odmah izašli na parking i tras tras odsekli te dve grane koje su tras tras tresnule dole na beton.

pa je trebalo i to naseći na razumne komade i odneti pored kontejnera.

za slučaj da neko od penzionera iz stare zgrade ima nameru da to prenese u podrum i upotrebi za grejanje.

i nakon toga tojest nakon 4 sata rada, nije baš da mi se trčalo.

malo hajka sa povremenim potrčkavanjima tek koliko da brže stignem od tačke A do tačke "A plus dvesta metara", i to je to.

sutra je novi dan.

prognoza se naravno promenila za 180° i predivan je i sunčan vikend, srećno svima na Stareku a ja ću da sedim kod kuće i da se durim.

jedanaesti jedanaestog

pa idemo opet.

šta bi mogao jedanaesti jedanaestog?

i ko su uopšte dvojica jedanaestih.

kao trinaest žigosanih, ili devet jugovića.

ili 40 razbojnika.

moglo bi kao u vreme gladijatora, nešto u kavezu da se smisli.

pustiš miša i mačora, prvi mačor pojede prvog miša.

ko je koga pojeo, pitaš, a oni ti kažu - prvi prvog.

e tako je pojeo i jedanaesti jedanaestog.

dakle tu zagonetku smo rešili.

kaže drugarica da nije mogla da uđe kod lekara.

u privatnu ambulantu.

uperili joj onaj beli pištolj u čelo i rekli - imate 38 temperaturu, mrš!

i oterali je sa vrata.

pa ti budi pametan.

dakle kod doktora samo zdravi da dolaze, bolesni nek sede kod kuće i čekaju smrt.

zanimljivo.

kao da je vreme kuge ili variole.

što se mene tiče nekim čudom me nije previše bolelo koleno pa sam otrčao malo bržih sedam kilometara.

svo vreme se oseća neka nelagoda ali nije opako, uz dobre seedative koji čuda čine.

vratio sam se sa brufena na rapten, kao u onoj bajci Lesi se vraća brufenu, a ja raptenu.

lepo je kad završiš sa prosekom ispod pet minuta, makar se radilo o samo jednoj sekundi.

nije ni sekunda malo, hej, u sekundi može i jedanaesti jedanaestog.

dakle taman sam mu spasao život.

onom jedanaestom.

od jedanaestog, onog drugog, tojest prvog.

baba Wanga

ante scriptum:

OVO JE IDEALNA PRILIKA DA URADIM ONO ŠTO ODUVEK ŽELIM, A TO JE DA JEDNO SLOVO U BLOGU ZAMENIM DRUGIM, SAMO TREBA NAĆI NEKU BLESAVU KOMBINACIJU.

OBZIROM DA NIŠTA BITNO NISAM NI NAPISAO JELTE.

TAKO DA, AJMO UMESTO A DA SVUDA STAVIM E!

bile neke Bebe, veljde se teko zvele, koje je proricele sudbinu nevodno.

e sed, pošto je ovde sve moguće jer blog može biti fikcije koliko i dnevnik, dogeđelo se de mi ne blogu proriču (*) rezultet trke ne primer.

(*) to veljde zneči ked mlede govede pokuševeju de riču i, oneko, prvo im ne ide pe im još melo ne ide i onde ked prvi put rikne, oni kežu de je prorikeo.

pe teko čekeš de proriču, jelte. 

ne znem što mi je to pelo ne pemet. 

veljde mi je došlo de ričem, ko će ge zneti.

mislio sem de ću puno više trčeti nego što jesem, pe ne znem ni de li de prijevljujem sve te vrlo vežne milimetre.

još melo ću umesto kilometere brojeti koreke, pe keže pretrčeo sem osemdeset koreke, iheeejjjjj, to tek zvuči moćno.

obrnuto od onog ked sem podesio euto lep ne 4.2km, pe mi je mereton bio semo deset komede jedinice nečege (dužine?), pomisliš ih šte je to semo deset nečege, to je puno menje od 42 nečege, ked ono cvrc isti đevo.

neučno dokezeno.

jedino što je vredno pomene je što me nekon set i po hejke uopšte nije bolelo desno koleno (onej ligemenet) kede sem potrčeo nezed kući, no zeto je tu bilo levo de nestevi se svojim hroničnim zlostevljenjime mog nervnog sistemčiće.

lepi topli deni, štete što su kretki ze biciklu.

e ne ide mi se biciklom set vremene, nekeko mi je to trube.

tje.

sutre ujutru krećem ozbiljno, woč dis spejs.

november 9.

ima jedna pesma u kojoj nakon duge mučne priče o nekom nemilom događaju pesnik onako uzgred negde pred kraj izgovori "(beše) novembar, deveti", i toga se uvek setim na ovaj dan.

kao što ne zaboravljaš neke važne datume, dan mladosti, dan republike, novu godinu, datum odlaska u vojsku, tako ti se nekad nešto usvrdla u glavu i ostane tu zauvek.

tojest možda do Zauvek, ili do najbližeg alchajmera.

znate ono, putuju sećanja u glavi kao u nekom vagonu, i tako neobavezno ćaskajući neku određenu uspomenu pitaju dokle putuje, koja joj je zadnja stanica, a ona kaže "do prvog alchajmera".

nešto poput "do trga žrtava domovinskog rata" ili slično.

i tu izađe i izgubi joj se svaki trag.

e upravo tako umalo da izađem sa trčanja na nekoj usputnoj stanici i da mi se (treningu) izgubi svaki trag, no srećom se nije desilo.

krkljanje i iskašljavanje se bitno smanjilo, slabost se nije nešto dramatično manifestovala, nije mi ni po temenu bilo hladno kada sam izašao mokre glave u dvorište, i rekoh zašto ne iskoristiti ovaj lep prolećni dan za neki activiti.

ne aktiviti nego activiti, da budem jasan.

jer aktiviti je nešto ozbiljno, a activiti može biti i neki trčkarajući izletić, activitić.

no rođaci moji ispostavilo se da je i tih simboličnih brdskih 18 zapeta 18 kilometara (gps reče 18.18km) previše za ove krhke i izmučene nogice.

dobro, ostao sam živ, zahvaljujući činjenici da je ovaj grad u rupi i da je uvek (uglavnom) lako skotrljati se nazad po onoj staroj narodnoj mudrosti "nizbrdo se i govno kotrlja".

jedini je problem ona zaprška kad nakon tog poslednjeg strčavanja imaš još par kilometara kroz sâm grad pa pretrčavaj preskači saskači naskači na ivičnjake trotoare lomi noge po raskopanim parkinzima i travnjacima koji su ravni poput minskih polja, i tomu slično.

dok sam stajao pod tušem, u ogledalu sam video svoju facu belu kao papir, nije baš da mi je krvožilni sustav bio ushićen tim izletićem, očigledno.

što nas ne ubije danas, sutra će, nikako da upamtim tu veliku istinu još većeg mislioca tojest mene, moram je istetovirati negde na podlaktici da je čitam svakog dana kao onaj tip iz filma Memento koji sve mora da zapiše inače sutra ne zna ni kako se zove a kamoli gde je pošao.

zbog bolesti sam izgleda odustao od Stareka pa sam našao još bolju trku, onaj papuk trail gde sam briljirao pre 3-4 godine, no ispalo je da je trka u subotu u 09 ujutru a mi u petak uveče imamo proslavu mature pa je to bukvalno nemoguće uklopiti jer bi trebalo krenuti direktno iz kafane i stići pravo na start, možda jesam lud ali glup vala nisam.

za sada je sve u redu

... ili ništa nije u redu.

napola zdrav napola nisam, a to napola vibrira između 20% i 80%, zavisno da li ga posmatraš sa južne ili sa severne hemisfere.

mislio sam da je noga skroz zalečena, da je samo do promene vremena kada sveže ozljede vole da se jave da su još žive, no sad ovo već postaje neugodno.

može se i hajkati i trčkarati, mislim ako sam pre 9 dana otrčao trku pa ma kako bolno i ma kako teško, ipak je to bio neki preokret jelte.

ili nije, nemam pojma.

obzirom da se ne radi o sportskoj povredi koja bi se pogoršavala trčanjem ili planinarenjem, nego o udarcu u zglob koji bi trebao progresivno da se samozalečuje i oporavlja, malo me je iznenadilo da se to produžava evo bezmalo na mesec dana.

eto Starek je 13-og a na mene je tenk pao 14-og prošlog meseca, taman fin jubilejčić od 30 dana. 

moram opet da pogledam prognoze.

sreda i četvrtak dva treningića, to bi moglo, petak nešto lagano i poluodmarajuće, ako bog (prognoza) da neko suvo vreme za biciklu, pa?

idem da gledam prognoze.

ako ništa drugo, ima u beogradu neka humanitarna trka, kome je baš do trkanja a ne do treniranja, ako tu postoji neka velika razlika...

empetri

jutarnji dnevnik:

izgleda da sam ozdravio ili barem napola ili sam barem mica-zdrav tojest tri frtalja obnovljen, no neću ništa da pričam unapr...
upsssss!
već sam rekao!
nadam se da zle sile ne prisluškuju.

ionako imam jedan morbidan plan.
poznavajući mene, that is.
plan je bio da ću danas, bez obzira da li ću se osećati obnovljen i oživljen, još jedan dan viška odmarati.
to već pali neke lampice glede toga da li mi je u glavi sve okej ili je neki virus popio i ono malo personalitija što mi je preostalo nakon što sam sebe proglasio bivšim biciklistom bivšim maratoncem i planinarom u penziji.

čekam da mi se neka muzika iskopira u telefon jer ako stalno puštam opskurne radio stanice potrošiću previše interneta pa mi na kraju meseca neće ni za mapse preostati.
i onda bih da na poslu radije preslušavam neku po hdd-jima natrpanu i zaboravljenu arhivu, da vidim o čemu se radi.

pisalo je about 16 minutes remaining a treba da skoknemo do Lidla pred posao, pa je pisalo 6.5 hours remaining, evo sad se vidim prekopiralo 3/4 (opet mica, muzička, empetri mica) i piše about 27 minutes remaining, nešto kao onom brazilcu na NYCM što je tiltovalo u glavi da li ima još deset ili pedeset kilometara do cilja.

evo odjednom 10 minutes, odoh da se presvučem.
i dok sam to napisao, evo tri minuta, kakav finiš!
2 minutes 15 seconds.
brazilac je u nesvesti i putuje kroz tunel brzinom svetlosti, čitav empetri život mu se premotava na fast forward.

lako je pametnima

pametni pišu kad imaju šta pametno da napišu, odnosno pritaje se kada nema ništa novo, da ne kvare prosek pametnosti svojeg pisanja.

a ja imam naviku da napišem da NEMA NIŠTA NOVO, i da to objavim kao veliku novost.

no ima i tu kvaka, ili barem kvačica (mala kvaka, kao što je mala motka mo'čica, jer se tu koristi džoker u vidu "nemog t" pa se po selima moTčica ne izgovara, nego močica).

onda je i mala patka = pačica, hm, ko bi ga znao, moram se raspitati u gornjoj bukovici.

elem ta kvaka se ogleda u tome da uvek mora postojati RAZLOG (*) zbog kojeg "nema ništa novo" i eto prilike da se pojača dramaturgija.

(*) mnogo mi je život izgubio na kvalitetu otkako sam rastavio i pročistio tastaturu i sada više nema neizvesnosti radi li caps lock ili ne, eto tada je uvek imalo nešto novo da se javi, čak i više puta dnevno, ili je radio ili nije, i sve nijanse između, od čvrge preko šamara i pesnice do macole i hiltovke, no svaki put je proradio, upornost se isplati.

i posle kažu da tehnika ne trpi silu, ha!
tehnika možda i ne, ali elektronika bogme uživa i traži još.

a razlog je?
pa lepo, pre neki dan sam oprao kosu i istuširao se i izašao napolje da nešto uradim i bilo je vetra i zaledio mi se mozak i sutradan na bicikli sam primetio da mi JAKO smeta vetar, u par navrata sam na nizbrdicama držao šaku na čelu jer nisam imao kačket.

i tu sam shvatio da sam malo prehladio USIJANU GLAVU.

i sutradan je bilo malo gore i sutradan još gore i danas je otprilike najgore jer sam juče čak i fantazirao da odem na kratko trčanje a danas mi nije ni palo na pamet.

čak me i šetnja od 5km do kraja onog drugog dela grada (parka) i nazad umorila.

i tak.

proći će, kao što sve prođe, možda se malo i odmorim.

a i skoro sam sve backup-ovao sa svih kompjutera i laptopova, što inače ne bih nikad da nisam imao ceo dan na raspolaganju za dosađivanje.

ima ili nema?????

kao što je poznato mrzi me da čekam kurira i da se jurim s njima po gradu ako nisam kod kuće, pa najviše volim da naručim sa dostavom u prodavnicu.

e sad pošto sam seoski selebriti pa me u prodavnici poznaju, danas smo se po kiši prošetali da naručim direktno kod njih, umesto da popunjavam onlajn.

taman se malo ispričamo sa prodavačicama, izdelim autograme i reklamni materijal.

i kaže žena, ček da proverim, nekad to samo piše da imaju na stanju a ustvari nemaju.

dobar dan KOLEGE, reče žena i upitaše imaju li asics broj 45 taj model koji sam našao na popustu 45%.

nakon nekog vremena dok smo razgledali čega još ima u radnji, zvoni telefon, i iz te prodavnice kod koje se vodi poslednji par na stanju, javljaju da imaju 44.5 i 46.5, ali ne i moj 45.

ništa, zahvalim se i odemo dalje u Lidl.

tamo smo uzeli onaj panettone od kilogram ali to nije deo ove priče.

nakon pola dana slinavljenja i kijanja tojest kihanja i odustajanja od pokušaja trčanja jer sam i jučerašnje truptanje jedva preživeo, sedam uveče za kompjuer i setim se toga pa opet otvorim tu stranicu.

i uradim šta, NARUČIM PATIKE.

ako su na stanju broj 45, šta mogu da izgubim.

evo dobio sam potvrdni mejl da je porudžbina primljena pa baš da vidim kako će dalje ići.

šteta što nismo amerika pa ako nemaju taj primerak ipak, da ih tužim i dobijem milion dolara obeštećenje za pretrpljene duševne patnje i razočaranja.

ili razočarenja, ipak ne, nešto sam se zbunio izgleda.

čitam da je Stane otišao u istambul, blago njemu.

mada kad sam pročitao koliko puta će ih vozati na start sa cilja kroz tunel kroz metro brodom busom avionom, iskreno pomalo mi se i smučilo.

dan odmora sam iskoristio da prebacim neki ssd disk u laptop a izvadim hdd triput veći pa sam njega ubacio u kompjuter na mesto onog starog hdd-a koji je zvrčao, a taj stari hdd sam ubacio u taj neki dock koji sam sinoć podigao iz prodavnice, pa ću narednih dana videti šta iz njega može da se spasi od muzike.

još sam isprebacivao slike sa jednog na drugi i treći disk, i to je valjda sve.

fali mi nekoliko godina u arhivi, moram i to naći ili skinuti sa gugl fotosa pa sačuvati.

i tako, kiša pa kišica.

bloger prop'o

sve je manje blogera i sve je više varvara 

a sve je manje rimljana i sve je više tandara-mandara.

nešto se narod opustio, 

računaju ako nema ništa novo da ne treba smetati 

a glavno olimpijsko pravilo kaže da je važno učestvovati, 

dakle ako ne možeš pomoći a onda barem smetaj.

i piši o trčanju makar ne trčiš uopšte, jer se to najbolje prodaje.

eno onaj murakami celu knjigu nije ništa pametno rekao, 

trista strana u smislu vezao sam levu pertlu pa ću desnu,

a ljudi koji takođe pojma nemaju o trčanju, čitaju 

i kažu jaoj što je super knjiga.

pametnom dovoljno.

ova neka hunjavica mi se pogoršala a ne znam ni kada.

noćas sam se probudio skroz otkriven i hladan,

pipnem kolena, ledena, pipnem puls, osećam, dakle nisam mrtav.

zakon dedukcije i tako to. 

jer da sam mrtav, kolena bi mi bila ledena ali

1) ne bih imao puls

2) ne bih mogao da pipnem kolena

2a) ne bih mogao ni puls da napipam ali ajd

i tako jutros obučem malo više nego što je trebalo na +10, odem na trčkaranje sa namerom da se malo pregrejem i napadnem hunjavicu, i sad koliko je to uspelo, bumo vidli.

nos curi ali ne kao česma, nego kao česmica.

mislim ne kao otvorena česma nego kao pokvarena česma.

onako, kapljuca, kao neko programirano navodnjavanje, kako da kažem.

pretrčao sam 8km i taman obišao radove, bogme dobićemo četvrti kružni tok u gradu, od barem deset koliko je pod hitno neophodno, ali polako, svake godine po jedan i biće to sve oke.

zaključno s ovim trčanjem imam čitavih 20km u novembru, 

dakle prosek 5 dnevno, kud ćeš više.

protiv plana

tačnije, mislim da su svi Planovi protiv mene.

nekad davno sam im se nešto zamerio i uzeli su me na zub.

no na kraju sve ispadne realtivno okej, da vidiš čuda.

možda su me uzeli na ZLATAN ZUB, to već objašnjava nešto.

recimo danas, fantazirao sam o jutarnjem trčanju.

s tim da sam imao neke obaveze oko 08h, i sad tu postoje dve mogućnosti:

da obavim trčanje do pola 8, presvučem se itd,

ili da pokušam posle 8 nešto da zbrzim, već ovisno o tome kada se vratim kući.

naravno usput sam se po gradu smrzao jer je bilo samo +9,

i kad sam se vratio kući nije mi bilo ni do jedne druge aktivnosti osim sedenja na radijatoru.

onda sam nakratko pobegao s posla da bih spremio prženice, fritate, pofezne, i skuvao kafu, iliti skufao kavu, ovisno s koje strane drine kufaš.

i pošto je granulo zubatih +16 što je toplo za trčanje a hladno za biciklu, 

a ja volim da mi bude toplo,

onda sam logično otišao na biciklu.

naravno u dugačkoj opremi, taman sam preko bolnih nogu navukao kompresice iliti cepke, CEP-ke, iako su pro touch iz intersporta, ali bolje zvuči cepke, to je kao kad kupiš dačiju daster pa kažeš kupio sam džip, JEEP, jeeeeee...

i seo tako ja na đip, kao u onoj pesmi miš je dobio grip pa je seo u đip, i prevalio put dugačak da ga pregleda doktor mačak, ja sam stigao do Uba, to je ono selo iz ukrštenice sa dva slova, i vratio se nazad drugim putem, i napravio jedva 23 prosek.

ali dobro, išao sam džipom, u prevodu onim glomaznim mtb-om sa kramponkama, da ne kažem ripnama (?).

dakle prevedeno na cestovnu to je još uvek mršavih 26-27 prosek, a nema ni veze.

sutra je otprilike poslednji lep dan (dvadeseti Poslednji Lep Dan) ove godine i nakon toga sledi potop i poplava i lavina i smak sveta.

pa ću onda više trčati, a šta ćeš.

razmišljam o Stareku ali on o meni možda baš i ne, bumo vidli.

prognoza, pro gnoza, opet neki Grčki!

opet ovaj "fenomen" za koji znaju svi osim meteorologa...

pogledajte ovu kišu iznad najavljenu u petak popodne.

gde se premestila kiša?

mogli su i mene da pitaju.

jer sve, ali SVE, prognoze, se za sedam dana pomere za jedan dan.

i to je tako već godinama, otkako pratim.

i šta je sad problem, da nam u utorak kažu da će kiša u subotu, 

a možda ni tada,

nego nam prete teškom kišom u petak.

koja nikada, ali NIKADA (ponavljam se...) nije pala u petak.

jer se uvek sve razvuče, rastegne, za tih pola dana - dan.

misterija unsolvirana.

u ćošak tave

sećam se onog programa koji su baba i majka gledale dok sam bio BAŠ mali, kad je onaj karapandža kuhao i govorio da ćemo nešto staviti u ćošak tave, a onda su se sprdali s tim kako je tava (tiganj) okrugla i nema ćošak, mada znamo šta je čovek hteo da kaže.

prvo sam hteo da stavim naslov (kao da je to bitno?) "od svega po malo" pa sam pomislio da sve to može stati u ćošak nečega i tako sam promenio naslov koji sada ništa ne znači niti IŠČIM ima veze.

kao ono kad te pitaju Š'ČIM ćeš palačinke, a ti kažeš ŽD'ŽEMOM.

za svu nepismenost danas je kriv vuk karadžić koji je dao famozno uputstvo "piši kao što govoriš" i štaće insan dvajestog veka stom informacijom...

(onaj emoji koji rola ajze (roll eyes))

i sad se setim da belograđani trolejbus zovu trola, haha koga to ona trola?

elem nakon jutarnjeg trčkaranja brzinom kao da sam pokušavao kilometar na jednoj nozi, pa kilometar na drugoj, pa po dvesta metara na trećoj i četvrtoj, mislio sam da su mi noge neupotrebljive za išta osim za odizanje na taburetić.

no nakon nešto malo posla tek da se zaradi za užinu, i po dve palačinke iz lidla, otišli smo biciklama na sasvim pristojnu vožnju od dva sata i tako mi se iznenada opet otvorio apetit za biciklu.

apetit za dvotočkaše je ujedno veliki radni apetit jer oni zahtevaju puno više održavanja od opreme za trčanje, i tako sam se setio (avaj!) koliki me posao čeka pred zimu, da se nekoliko (?) bicikli dovede u pristojno stanje za prezimljavanje.

pa polako.

dan po dan, može se otići na vožnju, jednom biciklom, pa drugom, pa trećom, ujedno kao na test da li je sve u redu, a pre toga očistiti podmazati i promeniti šta treba od delova što je ustvari onaj PRAVI posao, a ne vozikanje.

i eto plana, ad koh.

nisam odavno jeo koh, a i ne jede mi se.

tri loša ubiše kicoša.

devetembar

nove colli se zove najčuveniji granfondo jer ide preko 9 prevoja, a skraćena verzija mu se zove ćinkue kolllli, jer se vozi poput treking lige pa možeš na nekom mestu da produžiš ili da skratiš, već kako ti dune.

pa se setih toga slučajno jer novembar potiče iz latinskog, nekad je bio deveti mesec a sad je eto jedanaesti, no danas nije jedanaesti devetog (zamenio) nego je prvi jedanaestog (?), još samo da vidimo šta ga je. 

01112022, trt.

biće polujubilaran datum 10112022 jer je 1011 puta dva jednako 2022, opet trt.

milojka.

7.2km sam prekaskao jutros, najsporije i najlakše, onako baš kao na izletu.

izlet je i bio.

šta me briga, jer smo tako u mogućnosti, moderno rečeno.

još uvek zadovoljan trkom po 4'31''/km, zašto ne bih sad koji dan trčao duplo sporije.

da častim noge.

a predveče dva sata biciklama, do pola rikaveri od pola bogme junački.

zagreješ se pa te pogodi pjesma, tojest inspiracija.

i tako.

HRV tojest one varijacije su mi se vratile u vis i sad mi odjednom umesto da očajava i plače, sat čestita da imam srce u rangu 25-godišnjaka, sačuvaj bože, to mi se baš i ne dopada.

taman se rešiš tih dečijih bolesti a one te snađu pod stare dane, pu, pu, pu!

stigla je i nova traka, sutra opet trčim opremljen po pe-esu.