tako sam ja uvek, dok sam relativno redovno završavao trke u prvih desetak, onda na startu prebrojim ko je sve pojurio napred, prebrojim ih 14, i gledam na primer dvojicu koji su neposredno ispred.
njih već otpišem i u sebi ponavljam - kad prođem ovu dvojicu, biću dvanaesti.
nkaon kilometar-dva, gledam u daljini desetog i jedanaestog, oni stižu devetog, nema veze, bitno mi je da od njih trojice prođem dvojicu i biću u top ten, u tom trenutku.
tu zeleni prolazi belog, crveni je i dalje iza, zeleni odlazi dalje napred negde mojom brzinom, ovih dvojica mi se polako približavaju tojest ja njima, tu sam već u mislima deseti i samo je formalnost da ih u nekom trenutku prođem.
nekad se desi da obojica zastanu na okrepi a ja protrčim dalje i odjednom se osetim prevaren, sudbina mi je oduzela tu priliku za zadovoljstvo, da ih pretičem, umaram, iscrpljujem, maltretiram.
obično se na trekinzima dogodi to sa okrepama i kontrolama, ređe na polumaratonima.
na trekingu naime izgleda da mnogi trče od tačke do tačke, od kontrole do kontrole, tu se odmaraju, pa dalje nastave intervalno u istom stilu.
par puta sam upravo tako i dobio trku, jer na svakoj kontroli prođem najbrže, unapred pripremim kartončić i dok oni džaraju po džepovima, vade karton, odmotavaju neke kesice u kojima su ga dobili, ja pritrčavam stolu pripremljen i odmah spuštam karton na sto, teta udari pečat i odmah trčim dalje.
zbog toga sam uglavnom sve trekinge trčao u biciklističkom dresu jer su oni džepovi na leđima kao stvoreni za te stvari.
par puta sam čak u nekom neobaveznom fazonu nosio i mobitelčić u desnom džepu a karton u srednjem (u levom ključ od auta naravno) pa sam pomalo škljocao tokom trke, kao onomad na papuk trailu kad sam napravio čitav album sa majom urban koja je bila čas ispred čas iza mene.
eh da, na tim trekinzima je fora što postoje razdvajanja na tri staze, i onda nemaš pojma koji si u poretku jer ne znaš ko je skrenuo gde, plus je preglednost puno manja po šumama i krivinama.
onda pitaš tete na razdvajanju srednje i velike staze, da li je neko već skrenuo na srednju, one kažu SAMO JEDAN, pogledaš unazad i nema nikog blizu, i već počinješ da cikćeš od sreće jer shvataš da ćeš u najgorem slučaju biti drugi, a to obično znači prvi u kategoriji jer teško da je neko od matorih skrenuo na srednju, oni svi vole da overe veliku.
i tako, tlapnje, ribolovačke priče.
Nema komentara:
Objavi komentar