GOTOV JE!

RADI CAPSLOCK!

gotov je maj, a možda i nije.

i sad razmišljam zašto se brodogradilište u mom rodnom gradu zove treći maj a ne treći svibanj?

fali mi onaj emođi koji je uhvatio bradu sa dva prsta i duboko se zamislio.

tojest vidim gore u meniju emođije, nisam ih nikad koristio na blogu...

ڞ

nisam ga našao ali pored emoji imaš izbor nema čega nema pa sam udario nešto iz midl azijan skripts.

elem nije treći maj a možda nije ni gotov, mislim maj, što se tiče kilometara, mada neće tu biti nekih velikih zbivanja.

možda pokoji kilometrić popodne.

juče samo rikaverić rajdić, u pauzi posla, nije mi se dalo preznojavati.

jutros pak CENER!

ničim izazvan, nije mi bilo teško, padala je kiša tokom celog trčanja, standardno do groblja a Lola na bicikli pony što je Milijana gony, ponela neko cveće da posadi, ja preskakao baruštine koje su sve veće a bome i poneki ulični potočić.

brzine tik malo ispod dvanaest na sat i na kraju 5'03'' prosek.

nekad sam i na treningu trčao 16 km/h a trčao sam bogme i skoro 20 kad sam radio hiljadarke, jednu obično između 2'58'' i 3'03'' već zavisno od vetra, uglavnom dan pred maraton.

a valjda sam 3'11'' imao najbolji prosek na pet hiljadarki sa tri minuta između razgibavanja.

ih pa kao da je to nešto, tričavih pet na sat, ako bih sad uopšte i mogao ispod 4 minuta?

probao bih ali ne smem, plašim se da ću se mnogo razočarati haha.

nakon aprila u kojem sam pretrčao 220 i neki kilometar, ovog grmljovitog maja sam samo 70 i nešto pa mi je u proseku opet ispalo kao i pre maratona, 150 i neki kilometar mesečno.

bar da sam se navozao biciklom ali ni to.

trt.

dve milje

uBosni kažu milja za hiljadarku pa kad te neko pita imaš li da mu daš dve milje, bolje je da je mislio u dinarima a nikako u konvertibilnim markama ili nedajbože evrima.

ja sam sinoć otrčo dve milje iliti nešto malo preko tri kilometra, čisto da provetrim mozak.

između otrčavanja od kuće i dotrčavanja kući sam ubacio sat ako ne i više hajka uz reku i malo po brdu kroz kišu koja kaplje sa drveća i komarce kojima ta rosulja očigledno smeta manje nego meni.

Evo kako je to izgledalo, ta nazovi sahrana iliti skeč sa sahranom u glavnoj ulozi.

Kada su mi prvi put pročitali da je Matori hteo da se spali tojest da ga spale, i da mu se pepeo prospe u nekakvom "vrtu sećanja" prvi put sam za tako nešto uopšte čuo, kao i svi kojima sam to ispričao. 

Zamišljao sam neki veeeliki vrt, kroz koji se ukrštaju staze, kuda se poneko prošeta, klupica ovde-onde, doneseš taj pepeo u nekakvoj kutiji i prospeš ga i on se razleti i ćao let let bubamaro.
Kad te pitaju gde ti je sahranjen otac, a ti kažeš "zameo ga vjetar".

No kada sam to video uživo, shvatio sam da je to tako možda nekada bilo, što mi je kasnije potvrdio i tamošnji domaćin/čuvar.

Naokolo tih posađenih ruža u prečniku 20-ak metara se nalaze oni koji su se prvi put toga setili, praktično su tim kutijama uokvirili taj vrt.

Za ostale više nije bilo mesta.

Pod dva: Ideja da ti se pepeo prospe praktično nigde, ali u okviru Novog groblja, gde se kasnije ne plaća nikakvo održavanje groba, dalo je mogućnost svakom skorojeviću da izvede takav manevar, i da mu zauvek piše ono famozno "sahranjen na Novom groblju u Beogradu", hmm. 
No da se nastavilo prosipanje u tom malenom ružičnjaku, to bi već za nekoliko dana izgledalo kao nekakvo zgarište jer sudeći po imenima ispisanim okolo na nekim tipa bilbordićima, tamo ima već par hiljada ljudi, tojest pepela, a zapremina spaljenog čoveka vam je negde približno jednom pečenom piletu onako kad se okreće u merkatoru, recimo.

Pošto sam naravno morao da zavirim, video sam da to i izgleda kao pepeo cigarete sa nekim belim komadićima poput ljuspica kokosa u muslima, možda oni to samelju pre spaljivanja ko će ga znati.
Tako da bi to postalo najobičnije zgarište, hrpa pepela metar visoka, koji bi povremeno sa naletima vetra odlepršao i ulazio u kuće ljudima u najbližem kvartu, nezgodna situacija.
Tipa idi baba obriši televizor odozgo, opet nam je vetar doneo nekog Vojislava ili neku Leposavu.

E sad, tu na stotinak metara već postoji porodična grobnica u kojoj počivaju majka Matorog - moja baba, i njeni brat i sestra.
Tako da je Matori mogao i tu da uskoči, ali nije ni za života bio naročito društven pa što bi se menjao pred kraj života, a posebno posle kraja jelte.

Ja sam naravno poneo akcionu kameru da sninim taj ritual, čisto da mogu kasnije da proverim da li se sve zaista događalo ili je bio neki nebulozni košmar.

I kako je groblje to rešilo, pa evo kako. 
Napravili su podzemni kontejner, kao što imaš na ulicama većih gradova, na vrhu su četiri šahta, i onda oni to prospu unutra, kao kad prazniš usisivač, ovaj moderni što nema kesu za prašinu već kutiju.

Kako određuju u koji će šaht, nemam pojma, možda je nešto tipa muško žensko gejevi trandže, pa da im se pepeli ne mešaju, a možebitno je i neki misteriozniji algoritam.

Obzirom da je odmah nizbrdo pored groblja i Gradska čistoća, ne sumnjam gde će sve završiti kad se šahtovi napune, štaviše ne bi me čudilo da ispod već ne postoji neki prolaz ili čak pokretna traka, što da ne.

I odleprša tako Matori bez groba bez krsta bez petokrake bez srpa i čekića bez vize i bez krila, proćerdao i dedinu kuću i babin stan, unesrećio sve žene sa kojima je bio osim onih kojima je za druženje plaćao, kao u onoj izreci da je čovek ono što ostavi za sobom, ovaj je nakon dve žene, sina, oca i majke, ostavio - ništa.

Kaže Lola - ajd molim te obriši zadnju rečenicu "izgoreo dabogda", i bez toga si napisao čitavu enciklopediju crnog humora.

šargarepa na štapu

gle ovo

povodom zadnje objave o tome kako su sportski penjači iz novog sada očistili lokalno izletište/prirodno dobro, juče sam imao 600 poena a danas 900 jer se to lajkuje i komentariše. fora je ova plava linija koja treba da pokaže kako EVO SAMO ŠTO NISAM PRI KRAJU, ali koja je juče bila tačno na sredini ispod ovog roza kruga iznad, a sada se vratila levo.

dakle juče sam imao 600/630 recimo, a danas imam 900/950, opet recimo.
baš fora, prefora, foretina.

sad ja pošto imam osam godina i željan sam igrica treba svakog dana da nešto objavljujem da bi mi linija stajala na istom mestu, jelte.

how yes no.

i sve to da bih zaradio BADGE.

pa da postanem badger jel?

neka fala.

obzirom da me nešto štreca u kolenima od onog juriiššššša juče, danas naravno neću ništa zapinjati ako ću išta i mrdati, jer moramo u beograd da prospemo mog oca.

naime debil je tražio da mu se pepeo razaspe u tom ćošku beogradskog groblja koji za to služi pod poetičnim imenom VRT SEĆANJA, moram poneti gopro da snimim taj cirkus.

gde ti je otac, zamjeo ga vjetar.

fora.

no što jes jes, pravda će biti zadovoljena, nije postojao ni za vreme svog usranog života pa neće postojati ni nakon njega, čak ni u vidu zatrpanih kostiju.

fora.

a i ovo mi je bilo zanimljivo:

pisala je sanja kavaz na svom blogu "trčim jer štrčim" o ovoj curki od 40-ak godina koja je organizator nekih ultri u amerikama, ona je trčala 200 dana zaredom po jednu ultru, dakle minimum 43km a u proseku joj je izašlo 51km na dan.

bilo je to sa pauzama i lagano, onako reporterski, ali opet 51 je 51.

ima link na njen fejs gde od svakog dana ima priču od minut i po sa javljanjima sa staze.

mene fascinira kako su joj se definisali mišići i spala mast, jer kada sam onomad jednom u januaru 2016. pretrčao 1104km imao sam na kraju kilogram više jer sam trčao dva ili tri puta na dan i mesec dana jeo kao stoka.

juriiiiššššš

ti vikneš juriiiišššš a život ti vikne iššš kao što se vikne kokoškama i džaba ti euforija.

ovaj put je ipak malo bolje prošlo.

nakon jučanjeg upoznavanja sa spravicom da ne kažem geđetom koje je prošlo sim tam, jutros sam posle pijace i doručka nešto malo čačkao i prebacio geđet na onu lošiju od dve trkačke bicikle jer tu na guvernali imam više mesta.

a ne moram odmah da upotrebim svo oružje, pričuvljujem najbržu biciklu kao putin nuklearne podmornice.

i tako seo ja da vozim i umalo padoh na sva tri prva semafora, koliko sam se odvikao od ovog čuda.

uzeo sam malo puniji dres zbog vetra i nisam se prevario, a da kontriram drečavo crvenom dresu sa natpisom СРБИЈА uzeo sam i ovaj bidon od rvackog bic. saveza, u duhu tek proteklog dvajespetog maja. 

kako sam krenuo svaki semafor mi je bio zatvoren pa se može reći da sam pratio "crveni talas".

kasnije sam taj deo isključio tojest cropovao i sad kad ovako napišem ne znam jel se čita кроповао ili цроповао?

samim tim činom cropovanja je otpalo prvih kilometar-dva stani-kreni pa mi se prosek sa 31.6 popeo na 32.4 što čak i nije loše za ovoliki vetar koji me je poprilično satro u odlasku a nije mi ništa naročito pomogao u povratku. šajze.

sad će da me bole gluteusi jer sam na trkačkoj mnogo istrćeniji nego na mtb-u gde se sedi poprilično uspravno, a obzirom da ću zbog ovih nevremena i pljuskova ko-zna-kad opet sesti na trkačku, biće da sam džabe trenirao gluteuse.

jedino što je bitno u svemu ovome je da će mi kilometraža trčanja u maju biti najmanja od početka godine, eh a nekad se išlo i u krašić i u jasku pa pre jaske uveče u križ a posle krašića valjda beše banjaluka, pa danas je valjda i maraton stazama branka ćopića isto po bregama bosne koji sam jedared i pobedio, i te de i te de. šajze.

a bila je i neka mtbiciklijada tu na 40km odavde ali posle dva dana divljačkih pljuskova baš mi se i ne svinji po blatu do pola točka, neka fala.

proba proba jen dva tri

proba tojest vožnja je prošla odlično

moram reći da je dosta motivirajuće kada ti pred očima stalno treperi televizor koji pokazuje brzinu nagib udaljenost dok usput najavljuje segmente na stravi i još kad odbroji koliko metara ostaje do početka uspona on vikne GO!

nisam go, rekoh, samo neutreniran

za probu sam uzeo najgoru biciklu da se ne bih previše "ložio" pa nisam bio opterećen ovim gorenapisanim, samo se šalim naravno

no da nisam išao na izletić rikaverić nego da sam onako svojski gazio čak i ovaj krš od bicikle, bome jesam

u cajt not-u pred posao sam odvozao krug tu po bregama i taman skontao neke stvari u vezi displeja, šta sam podesio kako valja a šta nisam

zvukovi su iritirajući i može se živeti i bez njih, a ekran je dovoljno veliki da se može podeliti i na 10 delova a ne samo na 8

naime razlika mi je bila i na ručnom satu kada sam skontao da novi model može da pokaže 8 umesto 6 kao kod starijeg, no ja sam ostao na podešavanju 6 jer mi je na trčanju važnije da odmah sve uočim bez zagledanja i zavirivanja

a na bicikli je sve puno veće i uopšte nema potrebe za skromnošću

jedino je pitanje šta sve natrpati od parametara pa sam iskombinovao malo informacija sa malo zabave, tipa nagib terena je onako "fora" a recimo ukupan uspon (pored nadmorske koja mi uvek stoji) je takođe motivišući jer kad jednom stigneš do 940m naravno da ćeš na ulasku u grad skrenuti negde uzbrdo i zaokružiti na hiljadarku

i tak

baždarimo se, upoznajemo se

dan starosti

eto neću da napišem dan mladosti pa to ti je.

upsss.

trči tamo trči ovamo, sačekaj brzu poštu, raspakuj neke sitnice, trči tamo trči vamo i na kraju upišem nula kilometara trčanja.

trke iz prethodnog života se i dalje održavaju, ljudi se trkaju, a ja trči tamo trči ovamo i opet nula kilometara.

postoje trčanje i trčanje, što bi neko rekao.

uspeo sam u pauzici posla po vrućini da odvozam sat bicikle na brdašce i nazad, nije bilo teorije da trčim na plus 26 pa još sparnih, jer bih onda ceo drugi deo posla bio znojav i uzjapuren, što baš i ne ide uz ovaj posao jelte.

da radim u nekom magacinu pa čudna mi čuda, niko ne bi primetio ništa neobično.

i tak.

zapamtite za ubuduće svi koji ste kukali jaooo kakav mi je ovo božić bez snega.

bolje božić bez snega nego maj bez neba.

sivo belo crno belo sivo ma sve samo ne plavo.

sparno monsunsko močvarno i nikakvo, fuj.

a dobro.

biće bolje, neko viče.

dolazi oluja

bila neka pesma od grupe kolonija, dolazi oluja, sećam se da sam iz nekog razloga kupio cd sa tim ćići mići zaraznim melodijama, kontam da je to bilo pre famozne oluje tj ratne operacije, inače ne bi bilo baš popularno u srbiji.

no naslov je inspiriran prognozom koja dokle god se proteže grafikon najavljuje dan za danom grmljavinu i pljuskove, doduše to i pripada maju kao i prethodnih godina uostalom.

sećam se ono kad smo najviše trenirali a radili dvokrako i onda svaki dan izlazili sa posla u 12 a trebali da se vratimo (nakon tuširanja i ručka) do 16, da je svakog dana svakog maja bila utrka sa crnim oblacima, ko će prvi stići na ovu adresu.

sinoć smo jeli neke pržene papaline i izgleda da ipak nije pametna odluka kupiti sve što je u lidlu na akciji jer sam celu noć podrigivao i imao gorušicu, neki kažu i goruštica, valjda da na kraju bude tica, da prhne i izleti iz želuca nadamo se, ali neće.

nakon probe trećih patika i iskorišćenog day-a off na poslu da završimo tonu stvari kod kuće, nekako sam se nakanio na biciklu, no za razliku od zadnje vožnje ovaj put sam se setio da popijem preostali od dva red bula iz lidla, šteta što pakovanje nije bilo od 24 jer bih imao dopinga na duži rok.

tu sam shvatio da je ipak pametna odluka kupiti sve što je u lidlu na akciji.

krenulo malo sa vetrom u leđa pa zašao u brežuljke birajući sporednije puteve, i na kraju napravio krug od 74km koji se protegao debelo preko tri sata jer sam naravno išao mtb-om.

nekako je udobniji od trkačke, eto to je pod 4) ili sam stigao do 5) onomad kad sam pravio popis tojest pravilnik.

glupa situacija ovako kad si se i natrčao i navozao i svane sledeći dan i ŠTA SAD, što bi reko đoni nezasita moja ćud oće samo još pa još, no danas ako ičega bude još, biće to neki simbolični Još.

prvo trčanje u trećim novim patikama

jeste da su stigle juče ali morale su da prenoće, jer je kurir došao nešto kasnije pa je bilo pomalo vruće za trčanje, a i planirao sam biciklu, tako da evo dočekah i ovu zoru zoru zoru, kad svane dan, danas ću da ćopam, sav natrčan, kao što reče starogradska pesma.

no ni ovo nije moglo da prođe bez pozitivnog stresa jer sam morao onim makazama da skraćujem živu ogradu koja je dostigla krševitost moje frizure, malo potkresati travu koja je takođe narasla kao i moja kosa, eto sav sam korov naokolo sredio jedino ovaj na glavi nisam.

i tako u nekoj žurbi malo kraći kružić, 8km u odnosu na 10 i 14, i malo manje brdovit, a prosek isti :-)
no sabio sam ispod petice po kilometru što je eto samo minut sporije od onog mene kojeg još uvek pamtim i nikako da shvatim zašto je zauvek nestao, a ne znam ni gde, u nekoj grobnici uspomena valjda.

mizunice su se pokazale slične onima dvema od pre neki dan, koje su stigle zajedno a iz nekog razloga su mizunice zakasnile tri dana, dakle trebao sam da znam i pre ovog "Test-a" na nogama da će današnje trčanje biti najkilavije.

možda je uticala i jučerašnja vožnja, ko će ga znati.

e sada već definitivno najdefinitivnije mogu da pobacam stare patike, ali i dalje mi je žao i ne znam šta da radim, očajan sam, ko će taj stres preživeti???

bajk

svake godine treniram na mtb-u da bih bio jači kad sednem na trkačku i onda nikad ne sednem na trkačku i tako mi trule tri trkačke i evo ne znam šta ću di ću kako ću.

a nema veze.

uvek važi ono staro pravilo da 

1) vožnja na mtb-u traje 20% duže pa više vremena provedeš u prirodi ako hoćeš da prevezeš baš određeni krug

2) mtb je sigurniji jer cestovnom moraš po lepim putevima a oni su prometni i vozači gledaju u mobitele i svakog dana nekog pregaze tako da su seoski puteljci bolji i mirniji izbor

3) može nešto kratko skrenuti i sa asfalta, možeš i nešto duže naravno no ako je plan bio ići po lošem asfaltu, evo danas su sljuštili nekoliko kilometara i ostavili onog mlevenog asfalta celom širinom puta jer planiraju da asfaltiraju, da sam krenuo trkačkom morao bih da se vratim nazad

to su dakle bila tri pravila, od deset, a ne jedno staro pravilo, trebao sam reći da važi stari pravilnik, to birokratskije zvuči.

nisam uopšte bio odmoran koliko sam zamišljao, žena me nagovorila da se najedemo jagoda pa sam zaboravio da popijem kafu ili enerđi drink, pa me i to opralo iznutra, sinergijski sa deprom zbog bolnih nogu.

stigle su treće patike, sutra na trčanje, jeeeejjjjj.

sutjeska

juče sam ipak imao vremena za rikaverić izletić vožnju pa sam otišao u eksperimentalni proboj kolubare, da vidim kuda to kamioni sa jedne strane vade pesak obzirom da su separacije šljunka na drugoj obali.

i znanim putevima kroz njive i livade, šumarke, dođoh i do potoka koji se tu uliva, pa sam većao šta da radim jer je voda narasla preko onog kamenja po kojem je moglo da se hoda dok biciklu guraš kroz vodu.

pa sam uhvatio zalet i prošao onako na bicikli, jedino što je voda bila toliko duboka da svaki put umočiš pedalu i patiku buć buć kako okrećeš i tako levom buć desnom buć oprah noge par sati pre nego što sam to pod tušem zamišljao da će se dogoditi.

dakle sam upalio mapse da se orijentišem kuda se izlazi gde jer postoje dve separacije a između njih neki restoran pored kojeg takođe ima izlazak na nazovi plažu (hihihi).

i sve sam to ja u glavi povezao ali reku nisam prešao jer je od silnih kiša prevelika i bilo bi mi komplikovano da tehnički to izvedem sa biciklom.

naime kada je jaka struja (vodena), onda moraš da nosiš biciklu visoko, jer u protivnom voda toliko jako deluje na točkove da imaš dve opcije, da je guraš uzvodno od sebe pa da te ona pokupi i odnese ka crnom moru, ili da je guraš nizvodno od sebe i onda voda odigne točkove i bicikla se tako praćaka i odskače i nema šanse da točkovi dodirnu dno ako je voda recimo do kolena, pa stalno dolaziš u iskušenje da je pustiš da je voda odnese, da se ne bi borio sa tom silom koja i tebe odvlači.

nešto slično kao da se za tebe drži najbolji prijatelj, naravno da ćeš da pustiš kanap, nisi lud da i tebe odvuče.

prvo trčanje u drugim novim patikama

juče sam trčao popodne u bruksicama, a danas sam zapucao odmah ujutru u sauconycama, jednako onako naložen da ću let let leteti.

i mogu reći 

da mi je prvi kilometar 

delovao baš onako 

kao da patike same trče, 

iako sam bio umoran od juče, 

gle ovo je bilo u stihu.

djelomično.

no već drugi kilometar je bio uzbrdo i jedva sam se popeo jer sam se ubrzo vratio u realnost, noge bole, da ne kažem peču, od juče, mogao sam i na električnom trotinetu stajati ništa mi nove patike ne bi pomogle jer kad boli ono boli trčao ne trčao, doduše malo više boli kad trčiš, ipak.

da stvar ne propadne pobrinuo se moja luzerska guzica pa sam tako tri puta zastao da se malo istegnem i provrtim kukovima, mini-se-odmorim, mikro odmorim se, htedoh reći, pa nastavim dalje, i tako sam se nekako dovukao do kraja.

opet sam uspeo da naguram prosek ispod pet minuta no zeznuo sam se u računici jer sam izašao iz grada netipičnim pravcem pa mi je umesto 10.5km koliko mi je često izlazio krug od-do Lidla, sada izašlo na 14km, a to što sam protrčao pored Lidla do ulaska u park gde sam ostavio biciklu, nije pomoglo.

elem ove saucony mi ipak jesu onako previše taman, nisu tesne, nisu baš ni knap, nego nekako poluknap, možda manje stegnute pertle i još tanje čarape, a možda se malo i rastegnu/oblikuju prema stopalu, bumo vidli.

uglavnom u sferi su onoga što se smatra "taman", mada ne baš u sridi sfere.

popodne na neko lagano razvozavanje ako stignem, a sutra je nedelja i naravno da neću moći da potrčim pa zbog toga neću ni hteti, heh.

prvo trčanje u prvim novim patikama

trčim tako u novim patikama i padne mi na pamet meme iz alan forda u stilu "u novim patikama samo jednom možeš trčati prvi put", i osetim takav dah genijalnosti kako mi diše za vrat, rekoh ovakve nobelovce majke više ne rađaju.

a smislio sam i osnovnoškolski vic na temu kako se vučem, pitaju puža zašto je zakasnio na posao a on kaže ma teško je nešto u zraku, jedva sam se DOVUKAO (caps lock opet čas radi čas ne radi, a mislio sam da smo se zavoleli!?).

i tako dok se puž dovukao ja sam strčao nazad, plan je realizovan A EVO I KOJI:

biciklom do periferije, da ne kažem perivoja jer je malo iznad grada, pa odatle uzbrdo 5km i nazad, s tim da 5 nije bilo 5 nego 4.5 pa sam napravio neki trokutić gore po selu brdovitom, pa sam strčao i stigao do 9.5km, pa sam napred nazad kroz šumarak uradio nekoliko ubrzanja da zaokružim. 

da zaoblim štonobisereklo.

pejs sam sabio ispod petice po kilometru i moram reći da mi nije smetalo što su mi patike pola broja veće.

NAIME

one saucony su mi taman, možda na malo tanje čarape ali ajd, a ove brooks, jedine za koje sam bio SIGURAN da će mi biti taman, one su mi gotovo za ceo broj prevelike.

a to su mi desete bruks i sve ista veličina.

pa ti budi pametan pored takvih ludaka, šta uradiše nije mi jasno.

patiku od 29cm izlili 30cm, ko je to mogao znati.

no zanimljivo je što mi to nije smetalo.

naime ništa ne šeta, noga stoji u patikama gde treba da stoji, ima nešto prostora ispred prstiju a ni peta nije skroz legla pozadi, ali eto tako, trčim i sve mi je oket.

čudno ali bolje da je tako nego drukčije.

primetio sam i da se jako klizaju na mestima gde je vlažan asfalt, možda se to promeni kad više ne budu ovako sveže iz kutije.

lidlManija

četvrtkom se ide u lidl ali jutros nismo stigli pa je to "ostalo za sutra", no đavo mi nije dao mira pa sam skoknuo popodne, u kratkoj pauzi sa posla.

našao na akciji -30% neki džem od rabarbare sa đumbirom i uzeo da probam.

i neke ljuspice hrskave prženog crnog luka, za veću glupost nisam čuo ali kad je i to na akciji moram da ga probam pa makar crko.

posle guglam tek kad sam se vratio pa kaže lekovita biljka dobra za mršavljenje.

a sastav džema je 49% šećer i nešto tog korova.

ko će mršat od tolikog šećera, samo da mi je znati.

stigle su mi i poruke da su krenule pošiljke, koliko kapiram doneće mi dva posebna paketa a ne sve odjednom, a treće još uvek jure po prodavnicama diljem domovine.

valjda će ih naći.

pritom dve od tri koštaju isto, tako da vidim da će mi doći saucony, a druge će biti ili brooks ili mizuno, navijam naravno za mizuno jer jedino u tu veličinu nisam 100% siguran no trebalo bi da sve bude taman.

problem je što kuriri ne nose subotom pa će tako taj zakasneli paket stići najranije u ponedeljak, što opet nije problem jer ne verujem da bih ionako u jednom danu trčao u sva tri para i napisao tri recenzije.

a najviše me drma aNdrenalin zbog ovih saucony endorphin shift 3 jer nikada nisam naručio patike koje u tom trenutku u svetu koštaju 150$, po pravilu sam uzimao neke eks modele koje kao nađem povoljno za 70€ a posle ih izguglam po 40 dolara na svim svetskim akcijama.

još uvek pod utiskom grmljavine i nevremena po kojem sam se juče vraćao sa post work cycling ride-a, ili ride-ta, danas sam pak morao da uzmem i vind stoper iliti jaknicu-vetra-zaustavljačicu, koja uopšte nije zaustavila vetar i moraću da je reklamiram.

a bilo je i samo 13 stepeni ceo dan što je opet pomalo šokić u odnosu na onih 20-ak na koje smo navikli.

sutra bože zdravlja neko trčanjce u novim patikama, jeeejjj.

kišurina

ujutru ne stignem na trčanje, ili bude kiša i hladno a prognoza obeća lepše popodne.

onda popodne u pauzi posla uradimo nešto oko kuće, pa se ne stigne ni tad, i tako dođe već neko nazovi predveče.

predveče mi bude malo do bicikle a malo mi ne bude ni do čega, tojest bude mi ni do čega, odem na neku vožnju pa me uhvati kiša i eto.

neki novi život.

znali smo da će sve biti drukčije od tog jednog dana kada svi oko nas pomru i ostanemo sami da vodimo domaćinstvo ali nismo valjda ni prvi ni poslednji pa će se život već nekako kotrljati dalje.

moram naći način da podignem nivo večernje energije, mada mi to nikada ranije nije odgovaralo jer kad god sam uspeo da napravim neki pošten trening uveče, imao sam velike teškoće sa spavanjem i po pravilu ostajao budan do kasno u noć.

što mi se pak kosi sa načinom života jer nekako najviše volim da ustanem rano.

pa bi onda rešenje valjda bilo da ustanem još malo ranije, i tako sve stignem pre posla.

što uostalom ume da se dogodi, ali iz nekog razloga jako retko.

sve se svede na jedno dobro trčanje nedeljno, kojeg se onda sećam danima i opevam ga kao da sam istrčao passatore, i na jednu dobru vožnju, ili nijednu kada je ovako govnjivo vreme.

trt.

kiša kišica i kišetina

nešto tipa me myself and I

danas dan odmorića, naravno

čak su me i listovi malo zatezali

ipak je to bila trka

mislim, trka bez trke, odnosno trka nakon trke jer sam otrčao trećinu polumaratona inspirisan štafetom u somboru

zanimljiv je onaj osećaj kada ga nemaš

mislim njega, osećaj

pa kao lako ti ide i brzo i onda na pola shvatiš da se nešto događa i da su noge u teškoćama

ti bi čak i pojačao ali ono neće

pa neće

najporaznija stvar po moral i najgore iskustvo je ono kad moraš da usporiš, da malo popustiš

i sad zamisli to da neki ljudi tako trče po defaultu

zamisli da svaki polumaraton luduješ do pola i onda sve sporije i na kraju šetaš pa usprintaš u cilj

bože užasa

valjda im je lepo, otkud znam

to je kao da ponavljaš razred

raznim ljudima su razne stvari lepe, ajd da pokušam da shvatim

doooobar tempo

napokon sam se probudio odmoran, i odmah znao da ću da se zaletim na neko trčanje.

baš onako živahan osećaj.

i gde ćemo šta ćemo kao ajmo do groblja da vidimo u kakvom je stanju sve posle kiše, do tamo mi je oko 3.5km zavisno kojim putem, i tako sam i natempirao da mi izađe okrugla sedmica.

garmin mi je preporučio 31 minut (!) sa prosekom 5'55''/km (?) valjda jer nisam u satu imao skorih aktivnosti pa da me "uvede" u svet aerobika, onako kao zagrevanje za sutra.

no em smo žurili em se meni jurcalo pa sam na kraju završio sa 4'42''/km, otprilike su toliko trčali štafete od 7km u somboru ovi moji klupski koji nisu profiji nego rekreativci.

tako da eto, kao da sam juče bio na trci. 

popodne samo nešto lagano, eventualno da dopunim do 10km baš ako mi se bude toliko htelo.

a sad na posao i u nove radne zadatke.

dva poluvremena

 ustvari dve trećine.

hoće trka neće trka.

nisam stigao da se smislim na vreme, to mi se prečesto događa.

nisam znao ni kojom biciklom da idem, jer je pljuštalo sve do 8 a tu negde sam već trebao da pođem bajkom ka toj banji 30-ak km od kuće, da bih stigao na start.

onda sam pomislio da mi je glupo da usvinjim onaj dobar bajk, a bogme i sebe.

jer nema šanse da puteljci budu u iole pristojnom stanju nakon celonoćnog točenja.

i onda sam krenuo obilaznim putem, rekoh spustiću se u tu banju odnekud već, pa ću sačekati da vidim kako dolaze u cilj, i vratiti se kući.

jer je počelo da se razvedrava.

onda sam skontao da vetar tako duva da mi je zgodnije da odem drugim polukrugom, a onda sam pomislio da bi bilo super da napravim neki hajk u međuvremenu.

no za taj hajk je takođe bolje da bude suvo u šumi i na planini a ne blato do kolena.

pa sam i od toga odustao.

i vratio se kući jer je toliko otoplilo da sam morao da se presvučem.

nakon ručka sam otišao da se provozam na drugu stranu i skroz upropastio vožnju jer sam na satu bio stisnuo "resume later" sa namerom da mi sve bude jedan activiti, no na drugoj vožnji sam odmah u gradu sreo poznanika, zastao na semaforu da popričam bez stiskanja stop, onda sam pošao i umesto start stisnuo stop misleći da stiskam start, i sve mi se pokarabasilo.

pa sam samo prekinuo i obrisao, rezigniran i povregjen i uvregjen. svojom glupošću.

dečak ubica

zanimljivo je kako su u svim novinama prestali da malog ubicu zovu po imenu, i gotovo svuda se nalaze samo pominjanja "dečaka ubice".

kontam da je to neka instrukcija odozgo, da se taj termin forsira ne bi li se tako smanjilo svako moguće saosećanje sa klincem, i kako bi se utabao teren za jedinu moguću odluku da on zauvek ostane iza rešetaka, kako god se neke buduće ustanove budu zvale.

jerbo nema tog lekara, direktora bolnice, ministra zdravlja ili bezbednosti, predsednika države, koji bi ikada potpisao da mali izađe na slobodu.

jedino da ga sa porodicom stave na neko pusto ostrvo bez struje i interneta, gde bi jedino njih mogao da ubije, što bi verovatno odmah počeo da planira.

dalje čitam u vestima kako se majka negde odselila sa sestrom dečaka ubice, ili sestrom ubice, a trebao sam da napišem i majka ubice, daklem oni su na tajnoj lokaciji čitaj kod tetke u Donjem Rafalu, a stric se zove Rafailo naravno.

pa kad legne da čita novine i skine gunj onda kažu Rafajlo se raspištoljio.

i još kažu kako nema druge nego da majka ubice sa sestrom ubice što pre odu negde u inostranstvo gde bi im se pridružio i otac ubice nakon što izađe iz pritvora od 30 dana.

i još kaže kako je nit on poželeo da vidi roditelje nit je majka poželela da vidi njega niti su za prvih deset dana uopšte pitali jedno za drugo, pa se pitaš kakva je to porodica bila i ostala, nešto tu zvuči pojako sumanuto.

realno da je moj ja bih mu prvi sve prste odsekao do pola onako sekirčetom na panju kao što se kolju kokoške, pa neka ga do kraja života prepoznaju po tome, jer meni ionako sledi nekakva robija pa bolje onda zbog toga šta sam ja, a ne onoga šta je on uradio.

još bi ceo region bio na mojoj strani pa bi pisali peticije da me ne kazne jer sam uradio ono što bi svi oni hteli, dobro ne baš linč ali eto linčić.

pa ti bez prstiju pucaj iz pištolja i guglaj kako se masovno ubija.

eto to je bio scenario za film koji se snimiti neće, a možda i hoće.

otac zadovoljio pravdu.

što reče jedna žena juče na depilaciji, ja bi se mog deteta odma odrekla.

čist račun kratka ljubav.

od sad da i ja pravim spisak.

ljudi kojima bih kupio biciklu ili patike, ako bih dobio na lotou.

dugi odmori

nastavlja se tradicija da nakon nekog "dobrog" treningića uzmem jedno pešes dana odmora, biće da je do godine proizvodnje.

nekada sam mahnito morao svakog dana da "treniram" i bio teško razočaran kad jednom u 15 dana odemo "nešto lagano", fuj.

kao da je taj dan "propao".

sve neki navodnici, sve neki citati, sunceti.

i neki zarezi, zapete,,,

zašto postoje tri tačke a ne postoje tri zareza, to je pravo pitanje prijatelji moji.

evo ide narod na proteste.

protiv nasilja.

a nasilje gleda iz šahta onog za kišnicu i smeje se.

kad bi se tako moglo nešto oterati, odmah bih otišao da šetam protiv kiše.

to je prava stvar.

kao kad su na vudstoku njih trista hiljada drogiranih skandirali no rain, no rain.

izgleda su se malo smanjile šanse za provod u nedelju, i baš mi je žao.

jer je najavljena baš onako lepa kiša prepodne, a trebalo bi prvo biciklom preko brdašceta stići do banje vrujci, nepunih 30km, pa voziti biciklijadu po makadamima i blatu od 50-60km, pa se vratiti nazad kući.

dakle trebalo bi da izađe nekih 110km okvirno, u grubo, a sad baš šest sati da provedem sa rancem, skini šuškavac obuci šuškavac, trpaj u ranac, huh.

podosta mi je to bljakić.

uostalom kada svane, biće vremena za odluku, sve negde do 8h mogu da se nećkam i hoćkam.

znam da će mi biti žao ako ne odem, pa će me to voditi verovatno.

nikad nije dosadno

kad ti je dosadno gledaj da ti ne bude dosadno.

na primer, dobar recept za lečenje neraspoloženja u bljak danima je planiranje novih kupovanja iliti kupnji.

vidim onda kad sam išao za onim biciklistima da svi imaju na biciklama garmin uređaje, ne može se reći satove jer ovo se stavlja na guvernalu.

i sad izgleda da uz svaki dobiješ barem dva a možda i tri držača, nosača, i možeš ga premeštati sa bicikle na biciklu.

fora.

i sad gledam, tojest gledao sam pre par dana i kao ajd neću da naručim, nije mi baš toliko zapelo.

kad vidi vraga, sve gleda onaj odozgo, i dođe mi juče mejl da su svi ti garmini za biciklu na akciji.

a ja tek kupio feniksa velikog na akciji takođe, kad su trčaći satovi bili u ponudi.

pa malo mislim da li je skupo, pa malo mislim a neću novce u kovčeg nositi, ako ne potrošim sada sigurno neću na šta imati sa 80 godina da trošim, eventualno neke operacije očiju ili hemoroida ali to ionako ne košta više od dva najbolja garmina.

noge su me bolele od jučerašnjeg tempa pa nisam trčao, samo ujutru malo biciklom i predveče malo hajka, to je što je.

halfić

nedavno sam otkrio novi asfaltić koji je spojio dva sela, između kojih je ranije bio propao put sto posto.

i bio sam oduševljen zbog bicikle, a sad razmišljam, a zašto ja tuda ne bih i trčao???
imao sam neki krug od podnožja Obilaznice i tu sam često trenirao, ali sam prestao jer je gornji put propao zbog nekog kamenoloma, skroz su ga satrali.

sada je pak i taj gornji put sav glanc nov, a ovaj mali puteljak spaja ista dva sela samo malo dalje, što znači da mi ukupan trening (od-do Kruga 3+3km i krug 13.7 = 19.7km) sada može biti nešto bliži polumaratonu.

pa rekoh ajd da izmerim.

nisam išao skroz standardnim pravcima pa je slučajno ispalo da je izašlo tačno na 21.150m i eto halfića.

strava mi je izmerila neko preveliko opterećenje jer mi sad još 25 dana stoji ona značka pošto su me priključili na taj neki mambo đambo nalog pa kao imam sve što mi ne treba, nemam pojma šta hoće s tim, kao da ne znam da sam se raspao od žeđi nakon nepuna dva sata trčanja po suncu, bez obzira što je bilo rano jutro i "hladovina".

tja.

prosek 5'24''/km, 345m uspona i naravno isto toliko nizbrdice. 

bingić!

dan pobede

baš reče prodavačica u jednoj radnji danas - vidiš kako pamtim sve praznike, mi što smo se školovali pod komunistima sve znamo!

dan je počeo suprotno prazniku i pobedama, sve nešto čekam predugo i sporo se odvija i u pogrešnom trenutku, sredina dana takođe, pauza na poslu potrošena na ručak dok je napolju bilo lepo vreme i šta ćeš.

popodne neko vozikanje po bregama ali hajde, barem sam se lepo odmorio od one turbo vožnje za vikenAd pa ću sutra nadam se lepo trčati.

krajnje vreme je da se nešto spiči nakon maratona, na po kon.

nap'o konj.

pod utiskom

još uvek sam pod onim iz naslova nakon jučerašnje vožnje koju sam prvo mislio da skratim jer sam zamislio prevelike ture, pa sam onda produžio skraćenu varijantu jer je bio lep dan i bilo bi ga šteta ne iskoristiti, pa sam zalomio uzbrdo i otišao na gotovo hiljadu nadmorske.

ona planina gore je Povlen sa nekih 1350m nadmorske i podno nje prolazi makadam koji spaja put koji iz valjeva sve po vrhu brda (12km levo) prelazi preko Povlena i tako goredolira sve do Užica (jug) a desno od Povlena se nalazi prevoj Debelo brdo preko kojeg se spušta na Drinu i dalje za Taru, Bosnu.

jutros nisam imao vremena za neki strava ацтивити nego sam morao opet na groblje jer su na onom pomenu 40dana kada duša odlazi u raj svi držali sveće i toliko je nakapalo voska po betonu okolo da je to trebalo sastrugati, pa sam poneo špahtlu i čeličnu četku da to obavim ručno.

pun sam brusilica i aku alata no nije mi se to sve prljalo jer je sipuljila kišica i znao sam da će od svega na kraju da se napravi blato.

no kada sam očistio sav taj vosak, ostale su bele tufne na crnom betonu koji je naravno štrokav od gareži smoga i čega sve tu nije palo za 30 godina, pa sam na kraju sastrugao sve kao što se i vidi razlika.

em je padala kiša em sam ja radio podosta jako čeličnom četkom tako da mi je to ispalo skoro sat žešćeg aerobika.

ali kao što rekoh, ne postoji takva ацтивити na stravi!

predveče neki hajk sa potrčkavanjem, nadam se.

trka!

današnji dan mi je posebno bolan jer zbog ovog novog života (nakon što smo ostali sami sa psima i mačkama) u kojem je praktično nemoguće ili ako ne nemoguće, onda je maksimalno "nategnuto" negde otići za vikend.

a danas je kao što znate a verovatno i ne znate, u slavonskoj požegi onaj čuveni panežićev memorijal koji smo nekoliko puta trčali nizbrdo od velike do požege, a od ove godine su ga vratili da ide starom profesorovom trasom od požege do velike.

jeste verovatno bilo lepše u cilju stići u onako lep grad i pešačku zonu, a dobro, i trčanje nizbrdo je brže od onog uzbrdo (osim ako si goran murić na plitvicama pa pukneš zapinjući uzbrdo i jedva se spustiš nazad) pa je svakako dojam bio lepši.

al dobro.

nisam trč'o pa nemam za čim da žalim, osim za propuštenim.

a nema ništa slađe nego plakati za prosutim mlekom, kaže stara indijska poslovica.

vidiš moram guglat da li oni muzu krave, obzirom da je krava sveta životinja, pa da li onda to dođe sveto mleko ili what? 

elem umesto trke sam zapucao bajkom uzbrdo i nakon nekih 23km baš kada je počeo najduži i glavni uspon, čujem iza sebe glasove.

stiže me grupa od 8-9 biciklista, naravno na trkačkim/drumašima/cestovnjacima.

malo bla-bla, malo blać-srać, i ja nastavim za njima, oni onako svi na ovim novim čudima od karbona i 7-8kg a ja na traktoru sa kramponkama i amortizerom od 15kg.

iskreno nisam sebi ni davao šansu da se tu zadržim duže od kilometra no izgurao sam skoro ceo uspon do pred kraj.

tu sam stao kod jednog vidikovca da pojedem enervit pločicu koju sam dobio na beogradskom, i da vratim iz pete u treću brzinu pa nastavim nazad na sporedni put.

ostatak sam naravno provozao rekreativnije oduševljen što sam na bicikli napokon uspeo da vidim pulseve preko 140, štaviše maksimalni mi je bio 163 što ne dobacim ni na polumaratonu!
usput sam uspeo jednom momku da rešim problem poskakivanja lanca no niko mi nije rekao hvala i generalno svo blać-truć je bilo s moje strane, oni su se trudili da me ignorišu koliko god su mogli, čak ni ovaj sa lancem kao žica od kontrabasa nije rekao hvala.

to je taj stav ljudi iz beograda i novog sada (mešovito) koji se drže kao neka elitna ekipa i ide im na onu stvar tamo neki lokalac koji ladno ide za njima na teškom mtb-u.

đorđevdan

đerđ ili džordž, pitanje je sad, ili eventualno đurađ?

a ja nisam, s onom koju volim, tu se misli na patiku bruks kaskadija jer je nisam nosio sto godina a podseća me na jedinu ultru koju sam trčao i pobedio sa sat prednosti ispred drugoplasiranog.

kao i svaki deda, moram povremeno priče iz rata.

da se zna kako se borilo nekad.

(nekad!)

od brdskih deonica sam prvo odustao u korist tempa po brdima, pa sam i od njega odustao jer mi je bilo tesno pred posao, pa sam malo trčkarao uz reku i na kraju našao jednu od najstrmijih livada okolo, pa otrčao taj strmi deo i skontao da je nekih 60-ak metara.

nisam hteo da produžujem po ravnijem delu no gps mi je opet loše izmerio i ispalo mi je samo 125m uspona na kilometar penjanja, jer sam napravio 17 deonica uz tih 60 metara.

kako brate 125 na kilometar kad je bliže 20% nego 10%, ali ajd.

nema veze, bitno je da me noge ne bole.

valjda zato što sam se pretrg'o.

sledeći put ću verovatno deset puta po 20 metara pa će me boleti još manje.

vidiš ti kako sam ja pametan.

sutra nešto duže biciklom, ako bog da.

komarci

ima ona izreka kad kažu zašto od komarca praviš magarca, to se misli da se od malog sitnog problemčića maleckog minijaturnog pravi nekakva ozbiljna prepreka.

a ja sam doživeo nešto slično, to jest barem po broju učesnika kao i po kvalitetu istih.

naime ako čovek ne treba od komarca da pravi magarca, ja sam uspeo da komarci od mene čoveka jelte naprave magarca.

magarac je nakon onog testerisanja juče krenuo u laganu rikaveri vožnjicu sa opcijom da negde nešto malo otrčim no naravno nisam bio odmoran za to pa sam samo produžio vožnju no kvaka je bila - kuda? pa pored reke! a čega ima pored reke? komaraca.

zastao sam da čujem šta pričaju ribolovci, navodno je jedan video vidru, drugi viče to je bio pacov, ovaj prvi pokazuje pola metra dužine, rekoh video sam i ja pre 3-4 godine nekih 15+20=35km uzvodno, i dok smo se ispričali tako ukratko i dok sam stao da pišam, skontao sam da sam fasovao dodatnih 10 ujeda preko onih 10 od juče dok sam testerisao prolaz kroz šumu.

najavljeno je lepo vreme za vikend, toplo, baš će da procvetaju ovi ubodi kad se zagreju na suncu ili na poslu ispod pantalona.

SUTRA BRDSKE DEONICE!

ana-aerobno

na onom seminaru za biciklističke trenere na fakultetu fizičke kulture, pre milijardu godina, prevodilac sa francuskog je umesto aerobno i anaerobno uporno sricao ana-aerobno, pa smo na kraju prestali da ga ispravljamo.

kontam da mi je poneki mišić danas bio ana-aeroban, A EVO I KOJI!
NIJE TAJ NA KOJI STE POMISLILI!

naime tokom prethodnih dana i ekspedicija po okolini, primetili smo da je jedna staza sasvim neprohodna, to jest ajd da ne kažem baš sasvim jer sam uspeo da prođem sa samo jednim olupanim kolenom... ali nakon toga sam pri vrhu sreo momka iz istraživačke stanice koji je zapucao nizbrdo i skontao da silna deca koja gore dolaze na kurseve i obuku verovatno žele da lakše siđu do pećine.

i odluka je pala, sledeće slobodno popodne ćemo u akciju krčenja, s tim da je ona sabljarka nezgrapna a baterije teške, pa sam pomislio da prvo probam da sve presečem običnom ručnom testerom obzirom da imam podosta dobre listove testere iz, pogađete, Lidla.

i tako je prošlo par sati u testerisanju, čak smo uzbunili i lokalca čije je imanje ispod kao i njegovog psa (ne tim redosledom) koji je došao da vidi šta se događa i ponudio motorku koju smo skromno odbili, rekoh hvala ti veliko ali došli smo malo da treniramo tricepse.

sledi nam još jedan dan posle, i to kakav

pretpostavljam da ne postoji niko ko nije čuo, i ko nema neko sopstveno mišljenje o jutrošnjem masakru u školi.

ono što me najviše čudi su neki sumanuti zakoni o kojima nisam imao pojma.

kaže, niko ne sme da pretrese ranac učenika, inače će odgovarati.

dakle čak ni školski policajac.

i to lepo napišu na svim portalima i sutra će svi da ponesu noževe i bombe.

treba ih obavestiti na vreme, treba im to napisati velikim slovima svuda naokolo, da mogu sve i da im niko ne može ništa.

u prave ruke smo prepustili nedodirljivost i autoritet, nema šta.

kažu u komentarima na vesti, da su na tom nekom tik-toku (za koji još uvek uporno nemam pojma šta je tačno, niti posećujem TO, niti znam treba li mi nalog ili sve ide preko youtube) mnogi drugi klinci ushićeni i da je daleko od toga da su jednoglasno samo zgroženi i šokirani.

očekujem da, kao ono kad su bile vesti da su deca umirala tokom snimanja izazova kako se onesvestiti vešanjem, da će sada da naprave izazov ko pobije više drugova u odeljenju u roku od dva minuta, mada je ovaj mali visoko postavio letvicu i bogme neki novi klinci će morati da se pomuče da ga nadmaše.

glasam za bojni otrov, tako bi mogla cela škola od 1100 đaka da se u minutu pretvori u aušvic.

jedino je potrebno da sve uradiš tik pred 14. rođendan, jer ti dotle zakon ne može ništa, mogu da odgovaraju jedino roditelji a njih ko šiša, ionako su odgojem brižljivo stvorili idiota pa i nije neka šteta ako dobiju neku nanogičicu na pola godine, uostalom danas svi zarađuju od kuće (ne ide mi "radi" + "od kuće" nikako zajedno).

oko nekih hiljadu nijansi traženja rešenja, naravno na dva kraja stoje suprotni komentari 1) da treba celu tu porodicu malog psihopate zaključati na nekom pustom ostrvu i baciti ključ, ili 2) da je malac učinio svet boljim mestom jer je po spisku koji je unapred napravio likvidirao najveći dečiji ološ u najcenjenijoj školi, nakon što je trpeo vršnjačko nasilje od dece čiji su roditelji starlete, kriminalci, i svi ostali elitni starosedeoci, koji su upisali svoje bahate prinčeve i princeze u prestižnu školu.

naravno u tom spektru komentara svako ustvari izlaže svoj psihološki profil a obzirom da je ovo balkan pitanje je samo koga bi za primer ubili, đaka ili nastavnika ili čuvara ili roditelje ili nekog ministra ili televiziju ili internet ili sve zajedno.

i još na kraju ili na početku vesti napišu kako smo "zatajili kao društvo". pričaj u svoje ime zemljače, ja nisam nigde zatajio niti iko iz mog okruženja, niti sam upućen u život svih tih starleta i starletana koje pominju kao krivce za propast društva.

niti pije vodu teorija da ako serviraš govna, narod će jesti govna, e pa jok, doručkuje se i večera u svojoj kući i porodici, a tu ne odlučuju televizija i internet šta će se jesti nego mama i tata. ili je barem tako bilo dok se društvo nije dobrovoljno razbolelo.

dan posle

reče juče neka starleta da je do sada popila već tristotinak tableta za dan posle, rekoh auuuu ala si se ti maratona natrčalaaaaaaa...

a ja sam znao da mi dan nakon ekspedicije ništa neće biti tako zanimljivo.

zaista je čudesan taj osećaj, ima nekoliko okolnih brda koja su me oduvek onako privlačila, onako, kako da kažem, ... ,pa onako, tako se i kaže.

onako.

i budem uzbuđen i ushićen i sve mi je presuper ali znam da mi ne može svaki dan biti takav, i uvek je muka otrpeti sve te silne hladne tuševe Dana Posle.

jutros sam odjurio do prodavnice da pitam za neki alat, kad oni ne rade.

a kao drugi maj je samo repriza prvog maja i valjda nigde u svetu ne postoji taj izum da se praznuje DVA DANA bez obzira o čemu se radilo, samo srbi moraju prvo da slave pa posle da se trezne i prođe godina dok sve ispraznuješ.

a skoro sve privatne firme su radile, neće da se odreknu profita zbog glupog drugog dana praznika, a bome mnogi su radili i na prvi maj, naročito prodavnice.

valjda svi moraju da kupe pivo baš tog dana, kada im se potroše zalihe.

i tak.

popodne sam malo tumarao biciklom po nekim bližim brdima, provlačio se kroz travu i blato, glumio divlju svinju.

kao nešto sam imao opciju negde uzbrdo da otrčim desetak stotki ili desetak puta po minut ali noge su mi bile bolne i od običnog hodanja uzbrdo a kamoli da bi mi se svidelo trčanje, pa je ostalo za neki drugi put.

prosto je neverovatno koliko mi se NE trči posle maratona, valjda sam na neki način bio pozitivno iznenađen što mi je onako lako prošao i što su mi se ona tri poslednja nagibčića učinila ravna, tako da se može reći da su mi noge na godišnjem.

kao kad završiš veliki posao i kažeš odoh ja u honolulu dve nedelje da ne radim ništa, samo mirišljave kupke i masaža.

ili more, valjda ima i tamo neko more.

806

tolika mi je bila najviša nadmorska, na jednoj sve samo ne uobičajenoj vožnji.

obukao sam široki šorc i dve T-majice, sa namerom da jednu zajedno sa biciklom vežem, sajlom za neki most ili saobraćajni znak, i da odem na brdsko trčkaranje.

onda sam se pokolebao.

na bicikli mi je lepo "išlo" i neki (pred)osećaj mi je govorio da bi mi na trčanju bilo puno lošije.

ne umem lepo ni da objasnim.

i onda sam onako u patikama i opremljen za trčanje nastavio da vozim uzbrdo pa dalje jednom prečicom koju sam otprilike znao.

malo sam zaboravio kakav je put ali to je najmanji problem, mislio sam.

a nije bio.

nedugo zatim morao sam malo i da guram jer je kamenje bilo preveliko po tom puteljku, da sam pošao velikim bajkom 29'' moglo bi da se prođe bez problema ali ovi manji točkovi donose to da su pedale nisko i da udaraju po kamenju.

i na kraju sam upao u blato do pola točka, ali ne figurativno nego doslovno bara koja nije bila samo bara nego je donje 2/3 bilo blato, duboka 30cm.

pa se to sve zaglavilo u kočnicama (onaj veći bajk ima disk kočnice i nema takve probleme) i u sledećih nekoliko bara sam to pokušao da sperem tek koliko da se sve okreće bez riljanja.

još kojegde sam preneo biciklu kroz blato ili preko trnja, i vratio se na pristojan makadam.

jednu prečicu sam napravio bez potrebe jer sam zaglavio u livadi nagnutoj 30°, no imao sam i mapse na telefonu pa se nisam vraćao nego sam skontao kuda izaći na veći put.

kad se sve sabere, taj dodatak mi je izašao nepunih 19km, što je sasvim u autonomiji trčanja jer sam na tu stranu pravio krugove i od 30-ak km, no biće neki drugi put.

taman da malo promenim jer mi je onaj krug (podMedvednički poluMaraton) pomalo i dosadio.

a ovamo se otvaraju razne druge mogućnosti.

ajd, nije propao dan, šta sad.