dve milje

uBosni kažu milja za hiljadarku pa kad te neko pita imaš li da mu daš dve milje, bolje je da je mislio u dinarima a nikako u konvertibilnim markama ili nedajbože evrima.

ja sam sinoć otrčo dve milje iliti nešto malo preko tri kilometra, čisto da provetrim mozak.

između otrčavanja od kuće i dotrčavanja kući sam ubacio sat ako ne i više hajka uz reku i malo po brdu kroz kišu koja kaplje sa drveća i komarce kojima ta rosulja očigledno smeta manje nego meni.

Evo kako je to izgledalo, ta nazovi sahrana iliti skeč sa sahranom u glavnoj ulozi.

Kada su mi prvi put pročitali da je Matori hteo da se spali tojest da ga spale, i da mu se pepeo prospe u nekakvom "vrtu sećanja" prvi put sam za tako nešto uopšte čuo, kao i svi kojima sam to ispričao. 

Zamišljao sam neki veeeliki vrt, kroz koji se ukrštaju staze, kuda se poneko prošeta, klupica ovde-onde, doneseš taj pepeo u nekakvoj kutiji i prospeš ga i on se razleti i ćao let let bubamaro.
Kad te pitaju gde ti je sahranjen otac, a ti kažeš "zameo ga vjetar".

No kada sam to video uživo, shvatio sam da je to tako možda nekada bilo, što mi je kasnije potvrdio i tamošnji domaćin/čuvar.

Naokolo tih posađenih ruža u prečniku 20-ak metara se nalaze oni koji su se prvi put toga setili, praktično su tim kutijama uokvirili taj vrt.

Za ostale više nije bilo mesta.

Pod dva: Ideja da ti se pepeo prospe praktično nigde, ali u okviru Novog groblja, gde se kasnije ne plaća nikakvo održavanje groba, dalo je mogućnost svakom skorojeviću da izvede takav manevar, i da mu zauvek piše ono famozno "sahranjen na Novom groblju u Beogradu", hmm. 
No da se nastavilo prosipanje u tom malenom ružičnjaku, to bi već za nekoliko dana izgledalo kao nekakvo zgarište jer sudeći po imenima ispisanim okolo na nekim tipa bilbordićima, tamo ima već par hiljada ljudi, tojest pepela, a zapremina spaljenog čoveka vam je negde približno jednom pečenom piletu onako kad se okreće u merkatoru, recimo.

Pošto sam naravno morao da zavirim, video sam da to i izgleda kao pepeo cigarete sa nekim belim komadićima poput ljuspica kokosa u muslima, možda oni to samelju pre spaljivanja ko će ga znati.
Tako da bi to postalo najobičnije zgarište, hrpa pepela metar visoka, koji bi povremeno sa naletima vetra odlepršao i ulazio u kuće ljudima u najbližem kvartu, nezgodna situacija.
Tipa idi baba obriši televizor odozgo, opet nam je vetar doneo nekog Vojislava ili neku Leposavu.

E sad, tu na stotinak metara već postoji porodična grobnica u kojoj počivaju majka Matorog - moja baba, i njeni brat i sestra.
Tako da je Matori mogao i tu da uskoči, ali nije ni za života bio naročito društven pa što bi se menjao pred kraj života, a posebno posle kraja jelte.

Ja sam naravno poneo akcionu kameru da sninim taj ritual, čisto da mogu kasnije da proverim da li se sve zaista događalo ili je bio neki nebulozni košmar.

I kako je groblje to rešilo, pa evo kako. 
Napravili su podzemni kontejner, kao što imaš na ulicama većih gradova, na vrhu su četiri šahta, i onda oni to prospu unutra, kao kad prazniš usisivač, ovaj moderni što nema kesu za prašinu već kutiju.

Kako određuju u koji će šaht, nemam pojma, možda je nešto tipa muško žensko gejevi trandže, pa da im se pepeli ne mešaju, a možebitno je i neki misteriozniji algoritam.

Obzirom da je odmah nizbrdo pored groblja i Gradska čistoća, ne sumnjam gde će sve završiti kad se šahtovi napune, štaviše ne bi me čudilo da ispod već ne postoji neki prolaz ili čak pokretna traka, što da ne.

I odleprša tako Matori bez groba bez krsta bez petokrake bez srpa i čekića bez vize i bez krila, proćerdao i dedinu kuću i babin stan, unesrećio sve žene sa kojima je bio osim onih kojima je za druženje plaćao, kao u onoj izreci da je čovek ono što ostavi za sobom, ovaj je nakon dve žene, sina, oca i majke, ostavio - ništa.

Kaže Lola - ajd molim te obriši zadnju rečenicu "izgoreo dabogda", i bez toga si napisao čitavu enciklopediju crnog humora.