vetar malo odavlen malo odanlen, oblaka više sigurno no u ravnici
a šta ću u ravnici
pa i mogao sam, šta bi mi falilo
ali nešto me odvelo uzbrdo
i stigao sam do pola brda ili kako to već nazvati
ima ta jedna krivina iz koje se pruža pogled na ravnicu, nešto poput onoga kada kreneš sa mora ka olimpu pa dođeš do kraja asfalta, prvo ide onaj betonski uspon od 15% i odjednom pufff prašina, ali je barem pogled lep pa se isplati preći i tih pola kilometra
tu (tu danas, a ne tu jesenas ispod olimpa) sam skontao da je oblaka previše i nije uspon bio ono što bi bilo neugodno jer je čak bio i pretežno prateći vetar, nego bi problem bio 14km spust sa druge strane gde bi mi sigurno bilo previše "friško".
a iskreno pomalo mi je i muka od tih divčibara koje su se izgradile na način koji zovu "zlatiborizacija" a to je pretvaranje planine i prirode u betonske površine.
nije kriv kapital, pare mogu da se ulože na milion načina, nego je problem kako se to troši, problem je sebičnost
imam love hoću kuću na planini i onda nazidam nekakav zamak, rezidenciju, hacijendu, pa drugu odmah zbijeno pored itd itd
trebao je Grad da donese neku odluku da mogu da se prave samo kuće od drveta ili tako nešto, i da ne može da bude više od 4 kuće po hektaru i onda bi se svo zemljište raspoloživo za gradnju brzo popunilo, a ne bi bilo potrebe ni za ulicama
uostalom zabraniš ograđivanje i zabraniš asfaltiranje, izvolte zemljanim putem do vikendice, a ako su toliko razređene ne bi ni bilo potrebe za nekim silnim ulicama
i gotovo
a ne ovako
fuj
tako da mi nije žao što nisam stigao "do vrha", isto to imam i dole u gradu
Nema komentara:
Objavi komentar