dakle juriš

bogme je bilo to poprilično depresivno, raditi jutros u dvorištu
hladan vetar, tmurno vreme, sunce nikako da se pojavi

i tek nakon nekoliko sati smrzavanja, počelo je da se pomalja, ono "zubato"

nakon još sat vremena rada stiže mi poruka otprilike ovakva
"da si se nacrtao na poslu za sat i po, imaš zakazanu devojku"

odatle počinje hronometar...

ako nastavim da radim (farbanje, šmirglanje, i t.sl.)

pa posle toga odem na posao par sati, znam da će mi noge biti KO.

dakle dok su još uvek relativno OK, treba nešto smisliti

polećem u kuću, trčim po 2 stepenika na sprat, očajnički tražim užinu

(jer sam već sat vremena onako polu-gladan, no tome ne pridajem previše pažnje)

grabim neke biskvite sa čokoladnim kuglicama, grabim neki energy drink

teoretski kofein dostiže maksimalnu koncentraciju u organizmu nakon 1h-2h,

dakle to što popijem energetsku limenku (?) uopšte neću osetiti na trčanju :-)

nego tek kad dođem na posao... ali gledaj stvari pozitivno, 

tamo ti među curama treba više energije, nego za trčanje?!

nije prošlo ni 10 minuta, već izlećem (doslovno) iz kuće

žurim, žurim, žurim, samo mi je to u glavi

naravno prvih 550m do MUP-a prelazim za 2'06'', WHAT???
"ručna, ručna, ručna, ne žuri BAŠ toliko!!!!"

prvi kilometar za malo ispod 4', i to prokletstvo me prati...

stalno pokušavam da usporim i svaki sledeći km je isto brz

i po travi/zemlji, i po raskopanom asfaltu i nekakvim kockicama,

i kroz gradski park koji je blago uzbrdo, e sve do brda

taj kilometar se penjem za 4.5 minuta, opet "u usporavanju"

tako sam usporavao (navodno) svo vreme, no ništa od sporoće

vidim da mi se sve namešta protiv usporavanja

slećem nizbrdo, pete do dupeta, kao na trci od 1500m,

povratak na ravnjikavo i imam nepunih 20' da se vratim kući

ono, da bih uglavio okruglo 4'/km prosek za celih 11km

no sad je vetar u leđa, prva 2km prolaze bezbolno po 3'45''

dolazim na 3km od kuće, šta sad po travi i zemlji i kroz grad?

da malo dodam gas i da pokušam da se uglavim u 43' (umesto 44)?

ma daj, razbićeš se, nemoj to da radiš, rastrči bre, uživaj

a onaj drugi glas - ma daj, seronjo, vidiš da ti ide, šta si se usro?

i tako, pružio ja korak, ono, eksperimentalno,

baš da vidim da li uopšte mogu da mažem tako do kuće,

pa ako mi i ne uspe, bože moj, upisaću 43'30'', eto, baš!!!

i tako leteo ja, nosio me vetar, za čas posla smakao 15'',

pa još 10'', i još sam na kraju mogao malo i da odmaram,

zadnjih par ulica, i još uvek stigao kući ispod 43'...

a što jest - jest, nekako sam se osećao rasterećen.

imao sam naime plan, da u nedelju odemo na trku

to jest bile su dve trke

1) Državno u poluM za veterane, da odem da se baš TRKAM, i

2) neki rekreativni maraton, ono, da trčkaram i napravim Dužinu

i hoću, neću, hoću, odlučim se za taj maraton, eto baš

i ostavim komentar moderatoru (dobrom prijatelju) tipa koji je zadnji rok,

za nas debile koji uvek čekamo zadnji čas...

jer zbog ovih povreda, nikako nisam siguran šta bih mogao...

i tu se ubaci neki tip i počne da koristi to "debil" sve u 16,

i sve se to pretvori u pljuvanje i bespotrebno vređanje 

svih onih što se prijavljuju u zadnji čas :-(

i tako ja odustanem od te ideje, vidim da je tu neka negativna energija sklupčana ispod svog tog površinskog sjaja, glazure prijateljstva i druženja

jbš maraton, otrčaću ja Dužinu kod kuće, rekoh, 

radi šta hoćeš no beži dalje od tog okruženja...

pa valjda kad sam već odustao od te privlačnije ideje dugačke 42km,

ja sam podsvesno odustao i od one druge, Državnog na 21km...

mada realno, mislio sam da imam šanse da maznem medalju?

no odjednom mi se smučila ta Ada (a nikad je nisam ni voleo)

i odlučih da ostanem za vikend kući, da nastavimo sa farbanjem,

da iskombinujemo neku vožnju, neko trčanje, whatever lokalno

i tako

idu dani

Aco-Braco, derane moj stasiti... kad si vatra svi te oće gasiti.
Vračaju nam i zavide... al to valda tako ide? Samo lepo možeš ružiti.
Neg, ogrni jankel štofan... šušte suknje ko celofan... Zavist valja i zaslužiti.

brzo i sporo

ustvari je pravilniji naslov "lako ili teško" jer ono što je jednome lako, svi shvataju, i ono što je drugome teško, svakome je teško, npr "trčati najbrže moguće pet minuta" je slično za sve, bili profesionalci ili početnici. pre možda mesec dana je neko napisao status tipa "dužina, ili tempo, ili deonice, šta raditi najviše, ajmo mišljenja i sugestije" a ja sam (kao i uvek) počeo da pišem komentar i (kao i uvek) odustao nakon što je prešao 5cm u dubinu :-)

nezgodna su ta kratka pitanja koja zahtevaju dugačke odgovore. 

mene je pak pre par dana neko "optužio" kako ne umem da trčim sporo :-) ali nije sve baš tako kako izgleda, više je to stvar trenutka u kojem se nalazim. kad god vozim biciklu, dosta, a trčim samo povremeno, jednom-dvaput nedeljno, onda nemam potrebu da trčim lagano. ako bih došao u situaciju da ne mogu da trčim brže od laganog, zašto bih uopšte i trčao? bolje je da skočim na biciklu jer tako mogu da uživam i 3 sata, a ako sam zaista umoran onda i samo 1 sat trčanja zna da deluje previše. 

upravo sam tako i počeo s trčanjem. nakon pola godine svojevrsnog "uvoda" gde je bilo puno zajedničkog trčanja i tek pokoji moj "usamljeni" pokušaj (naime navikli smo da smo na bicikli uvek skupa pa smo iz te tačke krenuli i u trčanje), počeo sam tako da, kako reći, eksperimentišem sa trčanjem. odvojim svaki peti dan, na primer, i razmislim šta bih mogao da uradim na tom trčanju. kao i početak na bicikli, više sam bio orijentisan na to GDE bih trčao, nego KAKO. dakle jednom po ravnjikavom, drugi put negde po brdima, i tako... pa sam zatim počeo da variram dužine. jednom 14km, jednom 30km, pa 20km, i tako nekako. pa sam onda nakon godinu dana i par trka počeo da pravim i "neke" treninge. na primer odem biciklom 6km izvan grada na otvoren put sa dosta kupsera, srećom na asfaltu su obeležili brojevima kilometre i svakih 100m između, i onda sam trčao 1000m jako 1000m odmarajuće i tako recimo 12km. sećam se da su ti jaki kilometri išli po 3'25-3'30, a oni spori oko ili preko 5 minuta, jer su oni jaki bili malo prejaki :-) tada sam izmerio i usadio u svoje srce, u svoj trkački DNK, neke staze koje su mi zauvek ostale tu, u srcu, u trkačkom DNK. neki tamo krug od 14km sa 300m uspona, neke delovi puta izvan grada gde i danas odmlatim tempo, dužinu. eh da, dužina. uglavnom posle jakog tempa na bicikli. skoro svakih bogovetnih 35km sam trčao baš nakon tempo-vožnje od dva sata, ustaljenog trokuta "lajkovac-bajevac" (ili kontra) gde smo po pravilu mazali jake i teške treninge, tipa "sve na 53x14 bez šaltanja" što je uz jake kupsere i prosek oko 36km/h ostavljalo premalo u nogama za sutrašnje trčanje, no eto. silom prilika, kad Lola kaže da će da pauzira od treninga na bicikli, ja iskoristim taj dan za trčanje, pa još lupim dužinu :-) još ako bude preko 30 stepeni, bilo je tu veselih situacija... ali što bi regruti rekli, sve ide u rok službe, pa je valjda i takav način treniranja uticao na to da postanem ono što sam postao, a to je otprilike "onaj koji najteže treninge napravi kad je najumorniji". 

i tako, godine su prolazile i dogodilo se da sam prelomio u sebi i prebacio se na "više trčanja nego bicikle". e tih par zima sam stvarno puno trčao, blizu 600km mesečno, bilo je tu dosta dana da sam trčao dva puta, a svi ti kilometri po snegu i ledu, po brdima, doneli su toliko sati treninga kao da sam u idealnim uslovima trčao po 900km mesečno ako ne i više. E TADA SAM TRČAO SPORO!!!! :-)
kao i pretprošle zime, ili one pre nje (brzo lete godine), kada sam bio u tzv "Krupicka fazonu". svaki dan stavim Garmina na ruku, i krenem. istraživao sam bezbrojne staze kuda nisam nikada prošao, dan za danom, nizala su se trčanja (gle sad kako izbegavam da napišem "treninzi"??) od po 20-ak kilometara koja su redom trajala oko 2 sata, a prividna "sporost" je zbog toga što su to uglavnom bili kamenjari oko kanjona reke Gradac, usponi i spustovi od preko 20% nagiba, pretežak teren za trčanje sa velikim stenčugama ili kroz duboko šiblje na stazama kojima se baš i ne prolazi često (čitaj - nikada), nekad je bilo snega nekad blata a pogodilo se i par lepih čistih prolazaka no kad razmislim, bilo mi je lakše trčati niz makadam/kamenjar koji se strmo obrušava do reke, kada je bio pod snegom, nego kada je suv i svaki korak mi je rizik za iskretanje skočnog zgloba... 

i onda su došle jedne povrede, pa druge povrede, pa sam dugo pauzirao od trčanja, a sada sam stigao u neki čudan trenutak i položaj - više mi pravi problem sporo trčanje nego brzo!!! kad god trupćem dva sata lagano i bezvoljno, umorno, dramatično mi se poveća bol u gluteusu/piriformisu, a za vreme živahnog trčanja ne osećam ništa. i sad, šta je tu uzrok a šta posledica, ko će ga znati, da li imam ovakav "plan rada" zbog hirova te povrede, ili me ta povreda trenutno ne muči zbog ovakvog "plana rada"? uglavnom uhvatio sam ritam, trčim desetak puta mesečno, nekad češće a nekad ređe, kako mi naiđe inspiracija, slobodno vreme, (ne)mogućnost bicikliranja, i tako, teku dani, teku meseci. osećam se kao da me je neko vratio nazad, skroz na onaj početak 2003-će. počinjem da trčim, lupim nešto malo duže, pa nešto kraće, pa po ravnijem terenu pa onda roknem neka brda. bez ikakvog plana i unapred zacrtanog scenarija, i naravno bez ikakvog plana trka, nadanja, pripremanja. na sve trke sam otišao "danas za sutra", ako vidim da me ništa ne boli ja izjavim "neću danas baš da se razvalim na bicikli, nego ajmo onako regolare, pa da sutra odemo na trku?" i tako je i bilo. zbog toga nisu ni rezultati bili baš nešto blistavi, ali, koliko treniram - nisu ni za bacanje. 

u zadnjih 8  meseci imam prosek od 137 pretrčanih km mesečno. ne verujem da IKO, sa tolicno malo trčanja, ima brži polumaraton od 4'/km, koliko sam ja slučajno istrčao u Apatinu. danas sam, na primer, na JAKO teškom terenu pretrčao 14km prosekom 4'08'', a pre dva dana sam na glatkom asfaltu i sa samo par težih kupsera trčao 15km prosekom 4'12'' !!?? 

pa zašto? 

pa zato jer jutros nisam stajao 5 sati na merdevinama i farbao po kući, nego sam se celo prepodne odmarao. eto kolika je razlika u samo jednoj trećini dana, da li ćeš je provesti na poslu, u nekim majstorisanjima po kući, ili u odmaranju. a zamisli sad koliko znače TRI dana, odmora, ajd uz jedno trčkaranje sa par ubrzanja, odmor, odmor, pa ja ustvari i ne znam šta to znači... valjda sam zato i bio iznenađen danas kako mi kilometri brzo prolaze...
a što je najzanimljivije, trčao sam trke vrlo sličnom brzinom i onih godina kada sam lupao tempe, intervale, ubrzanja, i onih godina kada sam samo trčkarao sa garminom i pet puta više vremena provodio analizirajući mape, nego pulseve i brzine. valjda je to u čoveku? ako imaš u nogama i u srcu maraton 3h, trčaćeš ga nakon svakog treninga, kakvog god plana ili neplana. 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

i da se vratim na onaj status, od onog prijatelja, i na onaj moj nenapisani komentar. pa, razmišljao sam i o tome, i totalno se izgubio u računicama, no mogao bi da se napravi sasvim funkcionalan algoritam na tu temu. zamislite ovako: da svi mi maratonci, blogeri, jedači govana, da svi idemo u neku školicu, i da nam daju pismeni zadatak sa temom "kako bi najbolje utrenirao nekog netrkača, za trku od 10km, koja je za 14 dana, računajući da taj netrkač NIKADA nije potrčao ni metra?". napisaću o tome blog nekom drugom prilikom, a vi razmišljajte bar malo o tome, da bi mogli da uporedite svoje razmišljanje sa mojim. ako samo čitaš moje pametovanje bez da si išta o nekoj temi unapred razmislio, prosto oduzimaš sebi deo igre, deo života, prosto činiš greh prema samome sebi. dakle razmislite o tome, šta bi savetovali tom nekom jadnom netrkaču koji vam je dodeljen kao zamorče, otprilike kao u onoj izreci "ne goji se prase pred Božić!" :-)

P.P.P. ("are you experienced"?)

ono kad gledaš mjuzikl Kosa, 

prvi put, drugi put, možda čak i peti put...

ono kad čitaš Šalu od Kundere, treći put,

i pitaš se zašto je čitaš treći put,

kad ti je već poznata kao sopstveni džep...

ono kad nakon 5 dana po planinama na mtn bajku

kreneš na trčanje, pa se pitaš kako će ti ići...

a kako bi išlo?

mogu li 2 kafe isprati sećanja iz polumrtvih nogu?

kao što reče Bajaga, dane protekle brišem gumicom.

pa sad, nisam siguran koliko je ta gumica efikasna?

jer, ako si pritiskao krvnički po papiru,

možeš i da obrišeš tragove olovke, 

ali ostane onaj duboki zarez, utisnut u papir,

i koliko god trljao on se uvek vidi, ta duboka brazda.

a ja kad crtam, ja ne vučem ovlaš olovku,

nego zabijem ekser kroz papir i pocepam ga na pola!

tako da, nema te gumice koja to može da gurne u zaborav.

jok brate.

a te dve kafe, to je kao da preko tog papira staviš drugi.

i sad kao, onaj donji se više ne vidi :-)

e tako ja krenem na trčanje:

kao dete koje je stavilo šake preko očiju,

i misli da zbog toga ni drugi njega ne vide...

e sada, da pišem ovo sve samo sebi, moglo bi i ovako,

ali inače bi bilo pristojno da objasnim i ona 3 P iz naslova.

dakle ideja je bila Pobeda - Poraz - Pobeda.

(sad me hvata panika da je ovo preopširno, a ja umoran...)

prvo je bila Pobeda u planu, otrčati neki Tempo.

idem 21km za sat i po, ili nešto kraće ali malo brže.

svestan (itekako!) da sam umoran, ni ne sanjam nešto više.

prvi km idem 4'08, drugi 4'09, vidim da sam malo "poleteo".

prosto "uleteo" u trening, umesto da sam u njega ležerno uhodao.

i tad odlučujem da malo usporim, i ujedno me udara vetar i po!!!

sledeći je valjda bio oko 4'15 no više nisam siguran zašto.

da li sam usporio, olabavio, ili me je vetar malo zakucao?

sledeći je malo uzbrdo i ide 4'22, a sledeći još više uzbrdo,

a vetar je još jači, i taj km je preko 4'30 (po sećanju).

prolazim 5km za 21'15'' pa računam to x2 biće 42.5',

to i nije loše, još uvek sam na kursu maratona 3h,

a tek me čeka povratak i strčavanje nizvodno s vetrom u leđa.

noge su mi sve umornije, mada ne osećam bol.

samo neku neverovatnu iscrpljenost, malaksalost, nemoć.

bezbolna nemoć, jako čudan osećaj, ali neverovatno snažan.

donosim odluku, idem do vrha sledećeg kupsera, 7.5km,

i okrećem nazad, jer bi mi 21km očigledno bilo previše.

nije da ne mogu, nego bih se uništio, satro, iscedio.

povratak počinje euforično, no nakon 2km vetar prestaje!!!!

dok sam trčao uzvodno, lišće me je udaralo u lice, u stomak,

a sada bezbrižno leži na sred puta i sunča se kao na plaži.

gledam u nebo, tražim pogledom Nekog, da mu viknem "duni!",

ali nikog ne vidim pa nastavljam dalje pomirljiv, mada popišan.

kao da sam iz nekog razloga očekivao da će mi SVI kilometri

u povratku proticati po 4', no obzirom da se vetar primirio,

a ja i dalje osećaj ono početno mrtvilo u nogama,

polako počinjem da se kolebam...

koliko ima smisla dodavati gas sve više i više,

da bih zadržao neku gotovo besmislenu brzinu?

3'57, 4'03, 4'00, 4'07, ajoj? a šta mi ovo treba, uopšte???

gledam na štopericu, i imam dva izbora, na 4km od kuće.

ili da otrčim 4 puta po 3'55, da bih završio za 1h02',

ili da tih 4km rastrčim po 4'10'' i završim za 1h03'?

paaaaa, trebalo mi je dobrih desetak koraka razmišljanja :-)

i momentalno sam usporio, i nastavio u nekom "komfornom" tempu.

nakon 4'10 usledio je kilometar od 4'15, hladan tuš, šamarčina!!!

hejjj, burazeru, pa ti misliš da možeš sa rukama u džepovima, 

bez ikakvog napora, da lagano trčkaraš, i da držiš 4'10????

ohohohohohooo, neko mi se smeje, ceri mi se u lice,

ruga mi se i poručuje da to baš tako neće moći.

šta ću, na brzaka pravim plan, kako da rasporedim 

tih 8'15 do kraja treninga, na preostala 2 kilometra?

rekoh sebi - idem sad jedan km malo jače, 

da ga omlatim za 4'05, pa da mogu zadnji opet malo da popustim?

i da vidiš čuda, u svom tom Porazu (ono drugo P) od tempa, 

u svoj toj predaji pred umorom, mrtvilom, bezvoljnošću,

uspevam sebe da ubedim da ipak nekog, ili nešto, Pobeđujem!

i zaista, predzadnji kilometar uprkos blagom kupseru ide za 4'05,

i sav srećan, rasterećen ulazim u zadnji km koji "odrađujem"

rutinski za 4'09, tek da bih završio trčanje za 1h02'59'' :-)

naravno za vreme tog zadnjeg km "ubijam" vreme u matematici,

računam koliko mi je falilo za 21km, preostalih 6km,

ostalo mi je 27', (a to je na pola između 24 i 30),

dakle trebalo bi mi još 6km po 4'30'' svaki...

pa smeo bih to za opkladu da odmah pokušam i uradim,

samo ako bi mi neko bacio rukavicu u facu.

3km u jednom pravcu i 3km nazad, da izvučem prosek 4'30,

odjednom mi to deluje kao dečija igra, no istovremeno

mi ne pada na pamet da to i uradim, svestan koliko sam umoran.

ne treba baš uvek uraditi SVE što možeš.

sačuvaj te džokere za neke druge prilike, 

nemoj baš svaki dan da potrošiš sve...

ipak, nakon proteklog vikenda i trke na 10.5km,

u ponedeljak smo po kiši prepešačili (a šta drugo, po kiši?)

čitavih 17km, u utorak sam trčao 30km, i nakon toga

je usledilo 5 vožnji dan za danom, sve jedna teža od druge,

sve dok sinoć doslovno više nisam mogao da stojim na nogama.

imajući sve to u vidu, ovo danas ipak mora da se računa kao P.

mislim, kao Pobeda, a ne kao Poraz? 

sam -

e ovo će biti zanimljivo, bar meni :-)

ima jedna ideja, tako, san, maštanje, ko će ga znati šta je.

jednom davno smo se tako šetali sa kučićima, i prilikom prolaska pored neke prodavnice na periferiji započeli razgovor-zezanciju na čuvenu temu šta bi bilo kad bi bilo. tada je dunja bila živa, a ona je mogla da pojede sve, da sad ne objašnjavam šta sve može da upadne pod to "sve", uglavnom mogla je. i to je išlo u smislu kako bi izgledao taj dan ako bi mogli da uđemo u neki ogroman market, i da sve bude naše na jedan dan. haha, pa odmah bi se bacili na mesni kutak i počeli da vadimo sve ono što psi vole! dozvali bi sve moguće lutalice iz grada o okoline i napravili neviđenu žurku, sa stotinama kilograma kobasica pršuta slanindži a bogme i živog mesa. naravno prvo bi se dunja najela, pa bi tek onda videli da li bi šta ostalo za sve te ostale gladne duše, no valjda bi ostalo bar malo... tako sam se neko vreme zabavljao idejom kako bi to izgledalo, i onda se ta ideja razvila dalje do čitave jedne priče, do celog scenarija. za to mi je potrebno da su ulice prazne, u čemu je poenta da ja delim meso a da neki zaludni penzioner zbog toga zove policiju i šintere? dakle, za svaku veselu ideju je jedini problem rešiti se mase, rulje. uvek se nađe neko kome nešto smeta, i sunce i kiša i toplo i hladno i politika i crkva i pola sveta i ceo svet i žena i deca i svoji i tuđi i tako dalje. eeee to sad već postaje bajka, ja sedam na biciklu, odlazim do azila i odatle sa par kobasica na kanapu dovodim u grad čopor od 450 pasa koji me zadihani jure, zaustavljamo se ispred tog supermarketa, ulećemo unutra pravo do frižidera a tamo nas lola čeka sa pripremljenim švedskim stolom! za tu scenu je svaka druga iz 101-og dalmatinca tek mlaka sapunica, ili što bi rekli - obdanište. i tako, grad bez ljudi, ostavlja ti puno mogućnosti za maštanje. neko bi se odmah zatrčao kod komšije da donese kod sebe njegov plazma televizor, no ja baš i nisam toliko zagrejan za tuđe zlato i dijamante, ne bih znao ni šta bih sa svojim radio da ga imam a kamoli sa tuđim. ako bi svi ljudi odjednom nestali, ako bi neko ostao sâm na svetu, u svoj toj pustoši, stvarno, šta bi radio? prvo bi trebalo proveriti da li si zaista sâm, ali sad, kako to proveriti? koliko dugo bi još imalo struje, ako bi u određenom trenutku neki vanzemaljac sve ljude pretvorio u vazduh, osim tog poslednjeg? koliko je potrebno održavanja za svaku pojedinačnu elektranu, sigurno bi bar poneka radila. i gde god ima struje, radili bi serveri, imalo bi interneta, telefona, bar eto neko vreme. negde minut negde sat negde možda i nekoliko dana? zamisli tog užasa da si jedini na netu! neki sajtovi nedostupni, nešto radi, ostaviš negde poruku, ništa, negde staviš kometar, ništa, odeš na neki blog gde znaš da ima onaj brojač poseta, i gde uvek ima po 50 ljudi prijavljenih u shout-bos-u sa strane, a ono piše npr srbija - 1 - srbija - 1 - srbija - 1 - ... bokte kako je to jezivo i uzbudljivo u isti mah? i tako sam razmišljao o dve varijante, ovim redom: prvo sam pomislio, čoveče, ako bi ljudi nestali, šta bi bilo sa životinjama? toliko ima pasa koji su u boksovima, zaključani, to bi sve lagano umiralo od gladi i žeđi! doslovno katastrofa. mislim teoretski je veća katastrofa da nestane 6 milijardi ljudi, ali kad su već jednom nestali i to bezbolno, par sati nešto drugo postaje važnije a to je spasiti ono od života što je preostalo. sve te ovce u štalama, šta bi dale da su napolju gde ima trave, eto samo toliko da su im vrata otvorena pa neka izlaze i ulaze gde god hoće, kasnije. krave, kokoške i ostala živina, ali toliko ima selâ okolo, na koju bih stranu prvo išao, šta bih radio, pa ja mislim da bih tog prvog dana prešao 200 km biciklom, sa rancem na leđima, punim raznih klešta pajsera testera šrafcigera i već čega. i dalje sam razmišljao, pa stvarno, šta bi dalje bilo? za par dana bi svi psi ogladneli, počele bi polako da stradaju sve te kokoške, ovčice, sva ta bajkovita idila bi se polako pretvarala u neku klanicu, sve domaće životinje bi praktično preko noći postale divlje životinje, i tako bi počele i da se ponašaju. i još bih na kraju ja bio odgovoran za sve to. pomislio sam da je bajka a ispao bi horor. ako na hiljadu pasa dođe hiljadu kokošaka, to samo naizgled liči na neku ravnotežu, ali nakon 7 dana bi još uvek imali 1000 pasa i samo 50 preživelih kokošaka, dakle ipak sve ne bi funkcionisalo kao kod onih "zaista" divljih životinja. gledamo mi na nacionalnoj geografiji kako lavovi napadaju najmanje goveče dok čopor beži, no nikad niko nije gledao kako psi lutalice rastržu malo tele dok krava nemoćno pokušava da ga odbrani. i tu sam se zamislio, i rekao sebi - ne, previše je komplikovano. ako bi nestali ljudi, morale bi da nestanu i domaće životinje. za ove druge ne znam jer one su deo prirode, a priroda bi valjda ostala takva kakva jeste. a šta bih ja radio? nemam pojma, svaki put pomislim kako nemam baš pojma. čuj "svaki put", palo mi je to na pamet tek nekoliko puta u životu, nije baš da svaki dan o tome razmišljam!! a i tih par puta nisam odmakao dalje od par minuta razmišljanja, pisanja tog čudnog scenarija. zaista šta li bih radio? kako bih živeo. ima tu nekoliko važnih stvari. prva stvar, čuvaj zdravlje jer više ne postoje lekari. druga stvar, energija. hoćeš li da živiš na struju ili nećeš? nije nikakav problem negde pronaći cisternu koja je ostala na putu, dovesti je tu blizu kuće i polako iz nje istakati benzin, iz najbližeg megamarketa dofurati mali agregat i koristiti struju kao da se ništa nije desilo. radi gramofon, radi mini linija, radi laptop i eksterni hdd sa svom mogućom muzikom. varijanta za nas koji volimo muziku, eto, tako nekako bi to izgledalo. naravno imao bih i sijalice, u toku zime. leti ionako noć kratko traje, nikome ne treba osvetljenje. agregat bih stavio u podrum da se ne čuje preglasno, jer kakvo je to slušanje muzike ako mi ispod prozora drči 100 decibela? da, tu bi mogao i neki zamrzivač da se uglavi, mada ne znam šta bih sve u njega natrpao... zaista, život bi trajao dok ima hrane. to bi išlo u nekoliko faza, očigledno. prvo bih otišao u neki hipermarket i polako se prošetao između polica, da vidim šta tu sve ima, da se podsetim, i da napravim neku strategiju. mesa ne bi bilo puno, što pojedeš za par dana to bi bilo to, posle toga će se sve što je neobrađeno pokvariti i doviđenja. hmmm. konzerve. to traje najdalje. riba, grašak, pasulj, takve stvari, oni oguljeni paradajzi u limenkama od 5kg, to može godinama da stoji. zdrava hrana, baš. fino. kompoti razni takođe, mada, šta mi je problem da se prošetam do prvog drveta i odberem krušku ili jabuku. šećer takođe može da traje dugo, a i bez šećera se može, samo treba puno duže kuvati pekmez, ali gde bi mi se žurilo? naložim šporet i polako... mleko u prahu! da, to je dobra fora. ne znam ni njemu rok ali eto, valjda je duži od dugotrajnog mleka koje bi važilo još nekoliko meseci. trebalo bi brže-bolje pronaći par kefira, jer dodavanjem male količine u mleko dobiješ opet kefir, i tako možeš da ga produžuješ iz dana u dan dokle god hoćeš. otišao bih u poljoprivrednu školu i nakupio knjiga za čitanje. kako se sadi pasulj, kada se orezuje vinova loza, trista čuda bi trebalo naučiti, za onu narednu godinu kada nestane konzervi iz prvog talasa. sva piva bi trajala još pola godine, a to što vino i viski mogu da traju skoro večno mi baš i nije neka uteha, čisto sumnjam da bih se time bavio ako bi "ceo svet bio moj". morao bih da probam nešto veselo, da upalim neku lokomotivu dizelku, da vidim gde je gas a gde su kočnice. jbg ako ne nađem kočnice a čudo nastavi da ubrzava bilo bi stvarno veselo, ne znam kako bih se sâm ugipsao ako bih iz pomahnitale kante morao da iskačem kao u akcionom filmu, i usput slomio lakat ili nedajbože nogu!? morao bih da probam i kamion, i to neki s prikolicom, pa da naučim u rikverc. oduvek sam se divio onim kamiondžijama koji iz prve uteraju prikolicu u rikverc. sve se može naučiti, samo je potrebno strpljenja... ne daj bože neki zub da mi se pokvari, ajoj, ko bi to vadio. mislim, morao bih, ali ipak, lakše je ako ne bih morao. dalje razmišljam, brijanje, šišanje, kupanje, hmmmm, da definitivno bih morao da imam šporet zbog tople vode. ili nešto mi pade na pamet, ba brate preselio bih se! pravac budva ili gde već. u baru ima stadion sa tartanskom stazom, hehe, a kao i svugde ima i tamo supermarketa sa tunjevinom. jao pa sve one skupe konzerve, znaš ono, pogledaš tunjevinu rio mare u maslinovom ulju pa kupiš onu običnu 6x jeftiniju. ponekad se kao častimo, obično posle neke trke kada nam se ne svraća u piceriju nego nam se jede "zdrava hrana", kupimo onog dimljenog lososa ili neke školjke, hobotnice i slično, no to te izađe više nego benzin do trke i nazad. jao par godina bih se ubijao od tih stvari, mmmmm. e sad, dobro, da bi čovek preživeo, može sebi da nešto dozvoli, ali ipak, treba imati u vidu da sutra odjednom svi ti ljudi možda mogu da se i vrate, jednakim čudom kojim su i nestali? dakle čak ako bi mi i pala neka glupost na pamet, oprezno! nemoj na zgradi policije da napišeš neki grafit, da ti ne bi sutra neko rekao "ovo je bila skrivena kamera, dobio si neku pilulu zbog koje ti se činilo da te niko ne vidi, a u stvari te je sa uživanjem posmatrala cela planeta, i ono kada si čučnuo da sereš na sred gradskog trga eto jer si sâm na svetu, i kad si na mercedesu od komšije pedera ekserom urezao >>peder<<, i sve drugo, sve smo videli!". tako da, zašto bi neko radio nešto glupo, samo zato jer odjednom može. ionako je pitanje šta "možeš" ustvari pitanje šta želiš, ako hoćeš da uradiš bilo kakvu glupost niko ti ne brani, samo, koji je smisao toga? ako je već oko tebe nastupio najveći mogući mir, pronađi i mir u sebi i odagnaj sve one glupe ideje tipa "a zašto ne bih uradio to i to?". neka budala bi u takvom scenariju uletela naglavačke u prvu samoposlugu, zgrabila 4 balantajna i gajbu hajnekena, i više se ne bi nikada probudila. neko drugi bi se zaleteo u prodavnicu lovačke opreme, uzeo par pušaka i punu kesu municije i išao bi po gradu i pucao na sve i svašta, ubijao bi semafore i reklame koje više ne svetle. svakakvog sveta ima. ja bih pisao blog, tj dnevnik. baš ono pisao, u svesku. pa bih onda povremeno čitao, da se podsetim tih prvih dana. naravno sve knjige sveta bi bile moje, a bez televizije i interneta koji svakome odvlače pažnju sa pametnijih stvari, napokon bi mi na raspolaganju ostalo ono najvrednije. zamisli stvarno taj užas, napraviš tako nekog "velikog brata", nekom daš neki opijat da pomisli da je ostao sâm na svetu, sve drugo živo mu postane nevidljivo, cela planeta se načučuri pored ekrana da bi gledali kakve će sad gluposti da radi, a on svrati u market, uzme jednu tunjevinu i jednu konzervu graška, sedne ispred na klupu i to fino sve pokusa kašikom, uredno sve baci u kontejner jer će i sutra tuda prolaziti pa u čemu je poenta samome sebi praviti prepreke od smeća na putu, zatim se uputi u biblioteku, uzme neku knjigu, ako je lepo vreme prostre ćebe na sred gradskog parka i ostane tako da čita pola dana. gde je tu akcija, municija, na šta ovo liči, ovaj je već 7 dana sâm na svetu a ništa nije srušio? kako ga ne zanima kako bi to izgledalo da zapali npr neku zgradu, ono, buktinja u noći, plamen 100m visok? ili da upali neki džip, da ga ubaci u drugu brzinu, da kroz odškrinuta vrata samo otpusti kvačilo i pošalje dve tone čelika da se zalete kroz izlog u robnu kuću? ako već može, zašto to ne uradi??? a ja pak shvatam da ne bih imao manje odgovornosti ako bih ostao sâm na svetu, nego više! sav krš koji se pojavi, ja sam ga napravio! ima još jedna smešna stvar, a to je wc. sve radi na struju, pa i vodovodi, pa bi i to ubrzo prestalo, dakle trebalo bi naći neki izvor, neku čistu rečicu, i tu živeti, bajbaj ideja o budvi gde pola leta nema vode. ustvari sad mi pade na pamet, mada je malo luzerska ideja, ali ipak, ima flaširane vode a njoj je rok upotrebe neograničen, dakle gde god vidiš veliki supermarket računaj da tu možeš da živiš minimum godinu dana jer bar vode ima par kamiona u svakoj prodavnici. vidiš pomislio sam da je to problem, ali ipak nije. i tako dalje, odavde može svako da nastavi svoj scenario, šta bi radio, šta ne bi, kako bi, kako ne bi, da zamišlja čime bi ispunjavao dane, da se udubi u tu samoću i razmisli koliko bi mu bilo teško to što je sâm, mada, čovek je uvek ispunjen nekim mislima, osećanjima, nekad možeš biti sâm i u najvećoj gomili a nekad ti može u glavi ključati i kada si fizički usamljen, nije to sve tako crno i belo. naravno bez kontakta sa drugim ljudima, to je ipak samoća, da se ne lažemo, koliko god ti drugih ludaka defilovalo kroz tu galeriju likova u sopstvenoj glavi!

vreme (sati) i vreme (oblaci) -

previše mi je svetla u sobi ovako u sred noći pa sam podesio u word-u neku polutamnu pozadinu... kad rekoh "u sred noći", pa nije baš, za 2 sata će svanuti a ja nemam pojma zašto sam se (opet) ovako rano probudio. poremećaj sna. juče sam se pak uspavao, već je uveliko bio dan kada sam ustao. i ta polovina noći. zato se zove po-noć, ponoć. sredina noći, aritmetička, kao što je i po-dne polovina dana. doduše mnogi toga nisu svesni jer kad ustanu u podne, njima je polovina dana negde daleko predveče, jer pod "dan" računaju onaj budan period određenog datuma, a često tu upadne i par sati od onog sledećeg. moj grad se ionako nalazi na takvoj geografskoj dužini (longitudi) da nam nikada podne nije u podne. niste znali? pa evo, sredinom oktobra, malo pre pomeranja časovnika, prva svetlost se pojavljivala oko 6:40 a poslednja se videla oko 18:20, dakle sredina dana je bila negde oko 12:30. a ovih dana se jutarnja svetlost pojavljuje oko 6:00 i vidi se do 17:00, dakle sredina dana (vidljivog dela datuma) je u 11:30. i tako će biti cele zime, par minuta gore-dole, i tako će biti svakog narednog leta, podne će nam šetati po pola sata ispred-iza ali nikada neće biti u podne. isto tako i ponoć, zimska ponoć nam je u 23:30, to je ona tačka do koje je mrak trajao upravo onoliko koliko mu je još preostalo vladavine do zore i novog dana. u tom smislu, reći da si ustao "u po noći" a probudio se oko 4 ujutru, vrrrrlo je daleko od istine jer je sredina noći već 4.5 sata iza mene.

a probudilo me je neko lupanje, verovatno neka grana kači po oluku kada je prejak vetar, a noćas se zbog promene vremena bogme treslo na sve strane, sa jakim udarima juga. proleteo je i neki nevidljivi oblak, jer je valjda bio tamno sivi na tamno sivom nebu, ako se tako može reći, jer kada je oblačno onda su oblak i nebo jedno te isto, naročito noću. u utorak sam se smrzao na 5° i onih 30km laganog trčanja, juče sam se opet smrzao na bicikli jer je svanulo 0° a bilo zubatih 10° kada smo pošli u planine a povratak je bio nizbrdo i kroz dosta senki jer je već bilo kasno. sinoć je ipak bilo čitavih 8° a jutros je već 11°, dakle biće dan mlakušan. otprilike onako kako je znao da kaže čovek kod kojeg smo na pripremama proveli par zima u Tivtu: "gnjilo, gnjilo... a šta ćete, u krpe!" misleći da treba da se umotamo u neku ćebad i predremamo ceo dan. mi smo pak uzimali cokule i išli na pešačenje duž Vrmca, ako se beše to zvao Vrmac; iz Tivta smo se peli nekim kamenjarom skroz do vrha, do neke antene, pa onda desno po grebenu do iznad samog Kotora, i odatle opet nekim prečicama nakoso u Tivat, a u najdužoj varijanti je taj blatnjavi treking potrajao skoro 8 sati. to nam se navodno računalo kao zamena za dužinu na bicikli od 6 sati. toliko o klimi i jugu, gnjiloći i krpama. nisam ja tip za "u krpe".

za danas sam opet imao neke planove na dva točka no od toga neće biti ništa jer će po kišici jedino razumno biti kraće trčanje, a uz pravu opremu je puno bolje biti sat u toplom (peške) nego par sati na hladnom (bicikla). no o tom potom. 

btw tek sad primećujem da je utorak bio 30-ti u mesecu, kada sam trčao 30km. da sam toga bio svestan, verovatno bih svima dosadio sa naslovima 30+30 ili šta već, uglavnom napravio bih od toga takav događaj kao da su se sve planete nanizale u jednoj liniji, mada mislim da je ovo poslednje malčice nemoguće.

plus 30 (kilometara, ne stepeni)

nisam još skinuo detalje sa treninga, a što je još gore nisam skinuo ni podatke sa trke. no ne mogu sad o tome, imam važnije stvari na pameti...
nervira me što mi secka internet pa sam otvorio u notepad-u text dokument, i tako je luzerski taj osećaj kad si off-line a praviš se da si povezan, da ne kažem konektovan :-) otprilike je sličan osećaj kao da, umesto da s nekim razgovaram, kao da mu snimam na kasetu moj govor, pa ću da mu pustim kasnije! debilno jel'da? no nemam vremena ni o tome, imam važnije neke stvari da o njima pišem...

a na teve-u ide onaj cezar šaptač psima i sad bih ja virio o čemu se tamo radi no seo sam da ovde na brzaka nešto nakucam pa nemam vremena ni za to. osećam se kao hobotnica koja je raširila pipke na sto strana a ne može da dohvati ni na jednu od tih strana, i tako razapeta ne zna šta će. btw nemam pojma koliko tačno hobotnica ima papaka, upsss greška (ajoj), PIPAKA!, (smejem se od uva do uva zamišljajući hobotnicu sa svinjskim nogicama, hahhhahahaaaaaaa), i sad ću da pokušam da izguglam na ovom seckavom internetu jer me je to zainteresovalo, iako imam važnijih stvari na pameti...

ako se ovako nastavi 90 posto ću da zaboravim sve te važnije stvari...

dakle pola minuta kasnije, ukucavam u google, to jest započinjem ukucavanje, šta da ukucam koji đavo, rekoh neki oktopod, trtmrt, ne, setio sam se, octopus, no svejedno šta ću ukucati, u početku ne razmišljam o tome da to nešto može značiti, ali momentalno mi se pali lampica "OKTO... ????". mislim, oktopod? dakle "osmonog"? pa stvarno treba biti retard i ne setiti se, no eto, bili su mi brži prsti od pameti, kao i obično?

tako sam ja odustao od guglanja ko je otkrio toplu vodu i na kraju sam možda opet zaboravio par od onih "važnih stvari". jedno je bilo sigurno ono o trčanju, tj da sam drugi dan nakon trke još uvek osećao neko mrtvilo u nogama, a to nije samo od trke po hladnoći nego od trke-nakon-ne-odmora-i-puno-treninga, na hladnoći :-) valjda tu ima neke razlike, no hteo sam nešto drugo, jer ipak, trka ko trka, treninzi ko treninzi, nema tu ništa novo, bar kad sam ja u pitanju. no ako sam oduvek terao po svom i pre i posle trke, ovaj put mi je došlo nešto zaista neuobičajeno za 2012-tu. obzirom da sam uvek nastradao kad god sam pokušao da trčim oko 2 sata ili nedajbože duže, danas sam se nekako prosto osetio da to mogu, makar da pokušam. ono, neki osećaj te ohrabri. jbg.

cirkus kreće, izlazim iz kuće "idealno obučen" po sopstvenom ubeđenju, prvi kilometar crkavam od smrzavanja, razmišljam da se vratim kući i malo pojačam oklop. drugi kilometar shvatam da vetar nije severni nego severozapadni, a obzirom da trčim po istoku i da se pojavilo sunce počinjem da se znojim kao pokeraš početnik sa tri keca u ruci, zavrćem ka zapadu ne bih li se malo ohladio, nakon par km shvatam da sam ipak pretoplo obučen no baš kada sam bio na samoj ivici da prelomim "vraćaj se kući, izbaci onu dugu podmajicu i ostavi te rukavice, baci kačket i uzmi traku, ovo je topao dan" nailaze oblaci, zakopčavam se do grla, rukavice mi ne pada na pamet da skinem i nastavljam dalje kao da se ništa nije desilo. tu sam negde napravio bespotrebnih skoro pola sata kruženja i sada dolazim na kilometar od kuće sa već 5.5km u nogama, i nastavljam dalje kao da sam tek izašao iz kuće. tupav osećaj, moram priznati. kao da sam poput miša iz crtanog filma pola sata šlajfovao u mestu, i tek sad mi je neka mačka otpustila rep pa mogu da odmaknem dalje. 

rekoh sebi - idem na neki krug od 22km, plus ovih skoro 5km, to je ukupno 27, biće to ovim mrtvačkim ritmom preko dva sata i to ihihiiiiii. u početku se vrtim oko 5'05''/km jer idem svo vreme neeeeeeežno uzbrdo i svo vreme prema vetru, tako da se nadam da će povratak biti brži. naravno, ako se ne iskomiram, inače će i blago nizvodno i sa vetrom u leđa da ostane ista brzina i još ću biti srećan što se uopšte pomeram, a brzina će mi biti najmanje važna dokle god sam svakim korakom bliži kući. na pola tog dodatka od 22km iznenadno odlučujem (brate ja sam hteo nazad a noge same odoše dalje napred, ja zgranuto gledam gde će i pitam se ko će se odande živ vratiti kući!!!) da odem još 1.5km uzvodno, što će mi sa tim kratkim povratkom doneti total 3km, dakle ukupno 30km! hehe, lepo zvuči, ali ga treba otrčati... :-(

otrčao sam do okreta za okruglo 7.5 minuta, dakle još uvek se držim početnog ritma, vraćam se za 7'15'' i odjednom me preplavljuje talas sreće, jihiii ima nade da povratak bude brži! vraćajući se na glavni put računam nekoliko puta koliko sam imao dodatka, oduzetka, idi mi dođi mi, i shvatam da sam na 22 + 3 ipak dodao samo 4.5km, a ne 5km. ŠIT!!! šta ću, izlazim na glavni put, umesto prema kući okrećem kontra u daljinu, trčim 250 metara, okrećem nazad i gle prolazim kroz raskrsnicu nakon tačno 2.5 minuta, to mora biti u metar tačno taj manjak od 500m ne zvao se ja antiša zjec. s olujom u leđa stvari postaju mnogo optimističnije, kilometri proleću po 4'45, pa po 4'40, za čas posla sam nadoknadio sve one 5'05 i sav taj višak vremena, kada sam prišao gradu video sam da ću čak stići i ispod 2.5 sata za tih 30km, no obzirom da me je čekala još jedna tura od par km trave/zemlje, nisam se zahuktavao da dodatno skidam sekunde nego sam samo nastavio istim osećajem do kuće i zadržavajući tu brzinu malo veću od 12 km/h sam završio trčanje za 2h29, okruglo.

dok sam iz gaća vadio ključ od kapije (pitam se šta li će mi ključ kad se sa one strane tri psa propnu na kapiju i na svakog ko priđe laju kao mahniti?) časkom sam izračunao (???) da je tih 60 sekundi manjka na 30km jednako 2''/km i odmah sam shvatio da sam napravio prosek od 4'58''/km, paaaaaa, zvuči bolje od 5'/km. baš poput onih cena u metrou, 6.99, 12.99, nikad nije ona sledeća "okrugla" cifra :-)

damn, i tek sad sam se setio šta sam zaboravio (ako se tako može reći). dok sam trčao poslednjih pola sata, kroz glavu mi je proletala skica bloga kako bih mogao da opišem poslednjih 3km, tipa "3km pre kraja trčim tuda, ritam taj i taj... 5km pre kraja dolazim na ravno... 9.5km pre kraja se vraćam na glavni put i pravim dodatak od 500m..." i tako do kraja, tojest početka, gde bi pisalo "30km pre kraja izlazim iz kuće ubeđen da sam se idealno obukao..." no hajde, sad kad sam već zaboravio sve to, PA KO BI GA PISAO IZNOVA????

dan posle -

sad tu ima nekoliko stvari: koliko sam mogao, koliko sam uradio, koliko sam se umorio, koliko sam u sebi ostavio za sutradan. a život je jedno veliko klupko i čak ako i zaboraviš šta si sve namotao pre dan ili dva, ono pamti i vrlo dobro zna šta se krije ispod površinskog sloja. moja je, pak, mana, da stalno zaboravljam. meni je svako jutro novi RESET, pa ako sam juče i otrčao maraton, meni je najjači argument ono što osetim, a ako osetim želju da trčim maraton, eto problema za noge, leđa, mišiće, tetive, ligamente. eeeejjjj breeee, ne može to tako - vrište kojekakvi delovi mog hardvera, a ja se prosto iščuđavam gde je problem, kad se ja nakon sna doručka i dve ness kafice osećam sasvim dovoljno hepi da bih mogao da zagrlim ceo svet, a kamoli da malo protrčkaram ili se provozam ovamo-onamo. kad god poželim da se našalim na temu premorenosti, ja napišem kako bih najradije otišao u apoteku i rekao "dobar dan, treba mi ona pilula za dan posle", a nakon podpitanja od apotekarice "za vašu devojku?" ja bih samouvereno odgovorio "ma ne, naravno! za mene!!!". i sad, nakon nekoliko godina (čitaj bar dvadeset) takvog nemilosrdnog odnosa prema svom telu (op jelo jelo...) pretpostavljam da se i njemu (telu) smučilo sve to, i da bi najradije kao trener u košarci spojilo šake u obliku slova "T" i zatražilo svojevrstan tajmaut. a meni je to sve tako jadno i bedno, brate, ko me sahrani ovako mladog i čilog  u ovako kilavo telo? baš šteta, trebalo bi da to ide sinhrono: živahnim ljudima dati izdržljivo telo, a mrcinama dati neko trulo telo jer im bolje i ne treba. sad odoh malo do grada da se prošetam i ubijem pola od ovog karbo loudinga, pa koliko god ostane za sutra, sigurno će biti i previše a kamoli dovoljno. rekoh ja na početku, skoro svakog dana blog može da ima naslov "dan posle". jer ili se radi o juče, ili o sutra. obrni okreni...

pozitivno -

gledaj stvari pozitivno, bar je bila temperatura u plusu

mislim, šta bi bilo da je zahladnelo na minus 10?

dalje, gledaj još pozitivnije:

nije bilo veteranske kategorije pa si ostao bez pehara i medalje.

ALI!

zaradio si pare! 

ionako se uvek žališ na prepune kutije medalja,

i na pehare koji su postali kolevke prašine,

a para, para nikad nije previše?

dobro, dok god ti fale za nešto pametno , nije previše.

ako se ikada budeš razmetao parama, 

to će definitivno značiti da imaš previše.

a dotle ćuti i uzimaj, neće se baciti.

znaš koja je najgora promaja? ona u džepovima.

dakle prvi put u životu pišem blog iz pozicije bogataša.

zanimljivo, baš.

no moram ostati priseban, moram ostati JA.

ne smem da dozvolim da me novac promeni, to nikako.

ni slava! ipak, na podijumu sa Bogićevićem, 

nije mi se nikada dogodilo?

možda eventualno na Cerskom maratonu,

ali tada je na podijumu stajalo prvih 20,

tako da se tu popeo i kurta i murta, 

a to kažem naročito jer sam ja bio baš onaj 20-ti :-)

evo već sam počeo da se razmećem, 

pominjem uspehe i trijumfe, to je od endorfina,

to je od novčane inekcije koja podiže hormone sreće.

i taj osećaj moći, uhhhhh! 

da je frojd bio srbin, izmislio bi ego, super ego, i ego u P.M.

i zaradio bi zbog toga puno više para.

a para nikad previše, sve dok ne nakupiš previše.

e onda postane previše, i za one koji misle da previše ne postoji.

a da sam se smrzo (po vuku, piši ko što govoriš,

dakle ko Torbarina) - smrzo sam se.

stomak mi krči već 5-ti sat za redom, 

srećom nisam posećivao onu prostoriju, još uvek.

mada mi je jako sumLJiv osećaj u trbuhu.

sad se to tako kaže, nije više sumnjivo, sumnjičavo,

sada se piše "crv sumLJe". baš originalno.

valjda zbog bliskosti sa smuljati, pa se došlo do sumljati.

a video sam i obrnuto, "dimNJeno meso"!!!

ma nema čega nema, ovaj internet je zajebao stvar 100%.

i sms-i. jer se prešlo sa govora na pisanje.

do pre deset godina skoro niko bre nije umeo da drži olovku.

i sad im daš telefon za dinar, i šta će, 

dobiju 1000 sms-a besplatnih u mesec dana.

TREBA TO ISKORISTITI!!!!!!!!!

i šta će čovek nepismen, on krene da piše, pa šta ispadne.

NESUMLJA da uopšte tu može da dođe do greške.

i dokle god ga onaj s druge strane antene razume,

pa pretpostavljam da greške ni nema?

ako ni onaj drugi NESUMLJA da je ovaj nešto pogrešio, 

šta ću ja tu sad da gunđam?

i onda svi lupe neke titule, one ih brane od svake SUMLJE.

jutros vidim neko nekom ostavio neki komentar,

vidim neka fina slika profila, neka teta utegnuta.

a napisala nešto da ti se creva izvrnu ko trula čarapa.

kliknem na profil, kad tamo pod zanimanje piše

"software developer u ... firma & co."

LOL-čina, što bi rekli klinci, za sve cajke "sa fakultetom".

baš bih mogao da turim gore nešto, tipa "nobelovac".

mislim, ima neki keks, zove se Noblice,

pa ako bih to jeo pojačano, postao bih nobelovac? perhaps?

jedino šteta što je prepun margarinčine i ostalog otrova...

a sve ovo što pišem, nikad ne bih ovim tonom, ne ne.

nego me je danas uhvatilo, porasto mi taj ego,

valjda od ovog obogaćenja na trci, biće da je to.

moram ići kod doktora da mi uklone tu ego žlezdu,

jer zadnja stvar koju želim, to je da se promenim,

da me novac tako izmeni i da postanem neki nad-čovek.

iber menš, tako kažu. ti neki švabe i hitleri i ničei i co.

a ja nisam nikad bio iber-menš, eventualno Ibar-menš.

to bi bio onaj menš koji vozi biciklu Ibarskom Magistralom.

e taj sam bio, ali vidiš, ima sličnosti, ne samo u nazivu.

tutneš mu neko malo bogatstvo u džep 

i očas se izjednači sa onim imenjakom, bezmalo.

ali gledaj stvari pozitivno.

pa i drugi trče trke, zarađuju pare.

jednog dana kad se svi obogatimo, bićemo svi isti.

i ja neću morati na operaciju eg... eg... Ežne (?) Žlezde,

jer će svima egoi biti na STEREO-idima, i eto, super.

dok god ima u meni osećaja krivice, to je dobar znak.

ima nade, to je ono pozitivno.

ili ima i druga mogućnost, ako se ostali ne obogate.

odem sutra u prodavnicu i kupim 2 džaka pseće hrane.

dođem na nulu (polaznu tačku pre trke) i eto,

opet se izjednačim sa ostalima. 

RAZ-bogatim se! e tako ću! što je sigurno, sigurno.

gledaj stvari pozitivno, nisi dobio proliv, onaj pravi.

a ovaj večerašnji proliv od reči nećemo računati.

ili treba reći "rečni proliv"? 

Ibar-menš, Rečni Čovek, rekoh. 

buć...

pazi ovo s(tva)ranje

 - mislim na ovo kad na vrhu stranice piše:
"Blogger: Antiša Zjec - Stvaranje posta - Mozilla Firefox"

:-)

osetiš se kao neki mali bog pred ovim praznim poljem.

treba nešto da STVORIŠ...

mada samoironiju na stranu; da je lako, svako bi ga stvarao.

jutro sam proveo tešeći maratonce kako gotovo niko od mojih poznanika neće u Ljubljani trčati PRVI u koloni, nego će se valjda već naći neko brži da im proprti stazu po ulicama pokrivenim tankim slojem snega, ako ga uopšte bude jer će saobraćaj to već unapred da samelje. sećam se svetosavske trke u valjevu kada je u najgorih par godina/izdanja bila baš vejavica, i bilo je dovoljno samo onih 20 minuta pre starta prve trke da se zatvori saobraćaj, i već se na ulicama nahvatalo 1.5-2cm snega, baš nezgodno za svaku obuću, a naročito za uličnu trku sa 4 raskrsnice i 4 skretanja za 90° u svakom krugu!

zdruge strane (piši kao što govoriš, reče vuk i zajeba nas za vek vekova) se sećam jedne od poslednjih Dužina, koju sam trčao negde prema Leliću i greškom u dubokom snegu nisam video pravo skretanje i odoh ja kontra smerom ka selu Stubo, tog dana sam trčao 3h40' od čega oko sat i po po asfaltu (čitaj malo snega malo bljuzge malo rizle i u njoj samlevenog neznasečega), a ostatak kroz sneg, i to kroz dubok sneg. ono, svo vreme biraš između 3 mogućnosti: 1) trag od traktora sa onim brazdama od nekoliko cm koje je malo uhvatio led ili se samo sneg upresovao pa lomiš zglobove onako kako ti patike upadaju u te žljebove, 2) trčanje po sredini između tih tragova znači minimum 5cm snega, uglavnom 7-8cm, a najgore je kada odjednom propadneš u neku rupu 20cm duboku koja se ne vidi sve dok je ne nagaziš, i 3) trčanje sa spoljne strane od svih tragova, tu ponekad uhvatiš par metara sa vrlo malo snega a ponekad zakačiš neki kamen ili komad leda koji otpada sa traktora i poneke lade nive, tako da je saplitanje zagarantovano. e sad da mi je tada neko rekao jel hoću umesto toga da otrčim maraton u ljubljani, takođe po snegu ali jako plitkom, da mi sve bude skoro ravno (ovamo sam na treningu imao nagibe i po 15%) i da imam osveženja na svakih 5km, verujem da svako normalan primećuje neku razliku između te dve opcije. 

tako da, razumem one koji su planirali Ljubljanu kao neki špic, napad na rezultat, krunu sezone, njima je poprilično zeznut plan i retko ko će u nepovoljnim uslovima istrčati planirano vreme. zdruge strane (opet onaj vuk koji nije pazio šta priča) ne razumem ali baš ne razumem ove rekreativce koji kukaju kao ranjenici sa otvorenim prelomima, jer eto pada sneg. pa zar je bolje istrčati "samo još jedan maraton" u nizu? nema ko od njih nije istrčao na desetine maratona jer ionako im je pojam maratona samo to, zabava i kolekcionarenje medalja, pa sad jedan više manje, šta je tu dramatično? a o ovome će se pričati. ljudi nisu svesni koliko će oh ovo obogatiti. istrčao si deset maratona u podgorici, i sve si zaboravio. kad te neko pita kakva je podgorica, ti mu kažeš "ma sranje, uvek vrućina i uvek se raspadnem. nego džabe start, džabe prevoz, džabe medalja, što da ne idem?". o ovoj ljubljani pak će se pričati priče i priče, deci i unucima, za 20 godina će ljudi pominjati i minus 25 stepeni, i svako ko je bio tamo će na neki način od sebe napraviti heroja. to podsvesno već kreće, iako je jutro pred starta svima (u grlu) bila puno veća knedla, nego (u glavi) mogućnost naknadnog bubrenja ega. ajoj sneg, kuku beli maraton, no kako opali start i shvatiš da se pored tebe ne topi i ne raspada u prah ostalih par hiljada ljudi, pa verovatno ćeš shvatiti da ni ti nećeš baš sad da promrzneš ili umreš kao na igmanskom maršu. već par sati nakon trke, posle tuširanja i vruće supe, odjednom će svi postati heroji, mada to sada ne znaju niti im pada na pamet, jutro pred start svi sebe doživljavaju kao žrtve i mučenike. pogrešno, vrlo pogrešno. 

nisam ni ja trčao nikad cenera (nemačko-hrvatska reč za trku na 10km. hrvati se ježe od srpsko-hrvatskog ali im nijedan drugi strano-hrvatski ne smeta, nisam nikad skužio zašto) po ovako hladnom danu, pa šta ću, odoh i ja na start za sat vremena. biti realan ume da pomogne, hahahaahhh. jutros je svanulo 12° sa strelicom trenda ka dole, posle doručka je već bilo 10°, a sada je 7°... mokro je od kiše a ja uopšte ne mogu da se setim koje od patika mi se klizaju po vlažnom masnom asfaltu a koje se manje klizaju. šta mi zapadne, tako će biti, ipak na ovoj stazi sa dosta gore-dole ima par uspona/spustova gde se nizbrdo trči dosta brzo, a npr 18 km/h u patikama koje proklizavaju nije baš prijatno ni na pravcu a kamoli u krivini sa blagim kolotrazima... meni ionako odgovara toplo vreme kada ne moram puno da se zagrevam, u apatinu  mi je bilo ekstra, 500-600m trčkaranja koliko da proverim da li su mi patike taman zategnute, nekoliko ubrzanja po 60-70m i stao sam na start. bombona. 

što se tiče same trke, trebao bi mi sad neki od onih onlajn sajtova pa da ukucam neka vremena i izvučem iz njih odgovarajuće dužine na trkama. tipa ukucam polumaraton 1h26' (po ovakvom danu možda je čak i to brzo) pa vidim šta mi kaže za 10km. nešto u tom fazonu. ako sam pred koceljevu bio u formi za 1h26, odlično sam smislio da trčim 1h30 bez previše gasa jer bih i sa gasom do daske onako premoren (plan je bio da ne trčim tu trku) išao 1h28, opet ispod mogućnosti, teoretskih. ako sam u apatinu teoretski mogao da idem negde između 1h22-1h23, opet sam tu dodao premor zbog radova oko kuće, putovanje u nezgodno vreme, nespavanje zbog par kolega-retarda koji su se drali po hodniku do pola 2 ujutru, i realno sam na startu sebi rekao - otrči ovo 4' po kilometru i super trening si napravio. na kraju je ispalo i brže, otprilike na pola između onih teoretskih mogućnosti i realnog sagledavanja situacije. isto tako i danas, ne mogu da sad ovde cifram neke brojke i planove jer ne postoje dva približna (a kamoli ista) kilometra na ovoj trci, ili je gore-dole ili dole-gore, vetar će da nas samelje u odlasku a i na par nezgodno zakrenutih pravaca u povratku, tako da je jedino moguće otrčati po osećaju i na kraju očitati vreme. pa koliko piše - pisaće. realno sam mislio da sam u stanju da pređem tih 10km negde oko 37'00''-37'30'', i još dodatak do cilja, dakle negde oko 39' total za tih 10.5km. sada sam pak to očekivanje pomerio na 40', mada kažem da na trci to nije ideja vodilja, kao na treningu. na treningu jedino imaš štopericu kao društvo i protivnika, a na trci može svašta da se desi. mogu da ganjam nekog juniora koji se zaleteo, mogu da krenem sa nekom od seniorki (ako dođe bilo koja od ovih bržih) i da jednostavno sve otrčim kako neki krvnički zajednički trening ali bez onih poslednjih 3% jurnjave i keženja, stvarno može svašta da se desi a može i da se ništa ne desi. par puta na toj trci su mi svi seniori otišli već u prvom km, naravno za njima i svi juniori, i nakon par km po 3'20'' kada popucaju još uvek su mi predaleko da bih ih jurio, pa se događalo da tako na ponekom pravcu vidim u daljini neku tačkicu kako skakuće no bez ikakve šanse da razmišljam da tog nekog mogu i da stignem, pa se tako tih par puta ta trka pretvorila u najobičniji tempo trening, sa čitanjem prolazaka i uvek novim čuđenjima "gle 3'55 zar sam toliko spor danas?" pa onda "gle 3'27, šta je ovo kakva je ovo divlja brzina?" i tako od jednog do drugog nervoznog kilometra, ideš isti osećaj a brzina varira po 20% zavisno od nagiba asfalta. jedne godine sam trčao doslovno OČAJAN time kako idem sporo, zaboravivši koliko može da se nadoknadi u zadnja dva pretežno nizbrdo km, i kada sam ušao u cilj sa samo 15-ak sekundi slabijim vremenom od rekorda staze, mom oduševljenju nije bilo kraja! 

e sad treba odabrati helanke prave debljine, duks sa polu-rajsferšlusom koji može na usponima da se malkice raskopča ispod grla, neke malo punije čarape da mi se ne zalede stopala dok čekam na start, imam samo sat vremena da se aklimatizujem sa leta na zimu. samo neka nijedna povreda ne izviri iz svoje jazbine a za sve ostalo ću se lako snaći!