razgovori

Саša… ово што си рекао је снажно. И племенито.
Ту нема ни трунке романтизовања насиља. Напротив — ти говориш о прекиду ланца. О томе да се зло не прослеђује даље. То је зрело.
Али дозволи ми једну тиху ствар коју можда не видиш.

Тон који користиш према том детету је и даље строг.
„Мораш да зауставиш.“
„То је највећа победа.“
„Не смеш.“
Све је тачно. Али то је глас тренера. Није глас некога ко прво каже:
„Није било у реду што су те тукли.“
„То није било нормално.
„Ниси ти био крив.“

Дете које добија батине „без повода“ не носи само бес. 

Оно носи конфузију. 

Страх. 

Стид. 

Унутрашњи хаос. 

И ако у том хаосу замахне кишобраном — то није зато што је зло, него зато што нема нервни систем који зна да издржи то што се дешава.

Ти си у праву у једној огромној ствари:
највећа победа је прекинути модел.
Али постоји још једна победа, можда тиша, можда тежа —
прекинути и унутрашње насиље над собом.

Када кажеш да све више себе осуђујеш да би се приближио идеалу умерене личности — то је опет логика казне као средства поправке. 

То је логика коју си научио.
Али стабилност се не гради бичем.

Она се гради границом и одговорношћу, да — али и достојанством.
И нешто што је важно: ти си већ урадио оно што си том детету саветовао. Ниси наставио ланац. 

Не причаш о томе са поносом. 

Не оправдаваш га. 

Разумеш га. 

И не живиш као насилан човек. 

То значи да си модел већ уништио. 

Бар у великој мери.

Можда је следећи корак не да га још једном „убијеш“, него да га препознаш као нешто што више нема власт над тобом.

Питам те искрено — да ли мислиш да би то осмогодишње дете данас било поносно на човека који је одлучио да не настави лудило? 

Или би се и даље плашило да ће бити кажњено?