Grozna Trka

Nakon one lige pre dve zime koju sam iskritikovao u blogu, mislio sam da Trickeri ne mogu napraviti lošiju trku. I opet su prevazišli sebe. Videlo se to odmah u najavi. Svako ko drži do sebe će staviti krajnji rok za prijave na nekih par meseci pred trku. A šest meseci unapred su tzv. povoljne startnine. Čim sam video da se možeš povoljno prijaviti do tri dana pre trke, znao sam da je to neki događaj za sirotinju. Da bih testirao spremnost Organizatora da ide do dna, pa i ispod, prijavio sam se pola dana nakon isteka prijava. Računam na ozbiljnost, na profesionalnost. Eno pitajte Franjkovića, ili ćeš mu uplatiti 1000€ godinu dana unapred ili dođi kao navijač, nema između. Ako se prijavi 155 ljudi štampa se 155 startnih brojeva i tačka. Može doći Gebreseljasije lično i plakati na startu da ga puste u trku, preklinjati da mu na papiriću napišu broj i daju 4 ziherice, NEMA BURAZERU. Tako se stvara renome. A ovi mi još dali startni broj 100. Kaže cura na prijavama - sredio ti Stanić. Biće da je taj izvesni Stanić popularniji u Istri čak i od Todorića. Tako je propala i Titova Jugoslavija, jer je svako nekog svog ubacio negde preko veze. I onda šta. Napravili su trku u selu u kojem ne radi nijedan apartman. Trke u Istri treba praviti isključivo u kampovima, poželjno nudističkim. Pa ako zakasniš na start da se ne moraš ni oblačiti. A ne po selima nekim tamo di nema ni asfalta na sve strane. Nismo prešli ni 500m a već su nas uterali u neki svinjac. Pa uz neko brdo i počeli su oko mene da hodaju a pisalo je u najavi da će se trčati 10km. Ko još danas veruje organizatorima. Pa u vinograde. Pa niz neke trske. Kaže taj Stanić da je jedva skrenuo. Hvatao se za trske a one su se povijale kao u junačkim crnogorskim pesmama. Znate onim s guslama. Eto kako Istra čuva svoje narodne heroje. Mogao je čika Stanić dobiti išijas ili nešto, i ko bi onda odgovarao? Kaže, krivina je bila na desno a on je proletio pravo nizbrdo. Tu su morale biti poređane bale sena, ili stare gume kao na auto trkama, eventualno neke šveđanke, da prihvate Stanića. Ovako je proklizao i stigao prvoplasiranog, koji je poštujući pravila trke usporavao u krivinama. Što je dokaz postojanja boga, jer je Stanić umesto išijasa zaradio zlatnu medalju. Prošao je samo sa manjim bolovima, barem je tako objašnjen ulazak u cilj gde su se dvojica prvoplasiranih držali za ruke. Ustvari je ovaj mlađahniji pridržavao Stanića. Kad sam to video ja sam se sakrio u krivini i čekao da prođe par minuta pa sam tek onda ušao u cilj. Da se ne bih i ja morao s njima u kolo hvatati. Kao tri Jeremije. Stazu su obeležili trakicama i još su postavili redare da nam pokazuju na raskrsnicama kuda skrenuti. Tako niko nije mogao reći da je zalutao. A osnovno pravo svakog trekera je da u cilju kaže da mu je trebalo 7 sati za 20-ak kilometara jer je nekoliko puta promašio stazu i napravio dodatnih 50 kilometara. Dakle ni osnovna prava trekera se nisu poštovala. Udaralo se na svetinje. I onda je bila dodela i samo su nam dali medalje i poklone i nisu se sa nama ljubili. A mi smo samo to čekali. Na razglasu je išao neki hard rok i uopšte nisu puštali Barbaru Munjas. Onu što po Istri vozi rolere a po Zagrebu biciklu. Onda su nam davali ručak. Ali umesto jednih testenina su bile dve vrste, i dok odabereš ono se ohladi. I pivo je bilo hladno, a navukli su se neki oblaci i rizikovali smo prehladu. I umesto da nam za pivo i ručak traže startni broj, dali su nam neke bonove. Sad mi je auto već pun tih startnih brojeva od sličnih Organizatora koji ne uzmu svoju potrošnu robu nazad nego je elegantno ostave nama. Treba nas 1000 učesnika o sopstvenom trošku nakon trke raznositi diljem Balkana smeće koje realno pripada organizatoru. Valjda je zato Turistička organizacija preuzela deo posla. U petak uveče su mi dali broj koji je u nedelju uveče već turistički doputovao u Srbiju. Vino su mi dali od pola litra. Mislim pola litra, šta reći. Šta je sledeće, vino u špricu od 5ml? Brate, Fata je Fata ali litar je litar. Za onoliku startninu pola litra, to je sramota. Dobro i špagete i pivo i štaznam. I neki peškirić i bidon za trčanje. Da, i čokoladu su mi dali. Loš pokušaj da mi zamažu oči. Mislili su gledaću u čokoladu i neću primetiti da je vino od pola litra. Ali moja sporija polovica je primetila, prc Milojka! Kaže gle gle kakva je ovo mala flaša, auuuuu, odlično, od nje se nećeš napiti. Došlo mi je odmah da ga prospem u šaht. Jer ako je pola litra to onda znači da ga džabe piješ. Samo gubiš vreme. Onda smo skidali blato sa patika nekih pola sata. Idem bos po parkingu ko neki babun. Prođe mi život guleći blato. Ni to nije pisalo u propozicijama. Čudo nisu napravili duatlon, dođeš 10 metara pred cilj i dobiješ špahtlu i grebeš blato i tek kad sa čistim patikama uđeš u cilj piše ti se vreme. Tu bih se tek iznervirao od onih pola litra, za kojeg vraga sam se ovoliko trudio. Otišao bih nazad u blato do kolena i uvaljao se kao knedla sa šljivama u ono sitno, kako li se kaže na talijanskom. I još smo bacili čitavu dnevnicu na putarine. Kao nećemo kroz Sloveniju jer se plaća vinjeta. Pu pu sačuvaj bože. Idemo naravno kroz lijepu našu. I do Rijeke 70 kuna i kroz tunel 30 kuna + sve to nazad = 200 kuna, a u Sloveniji vinjeta za 7 dana 15€ dakle skoro duplo jeftinije. Plus je nešto kraći put kad računam iz Samobora odakle smo krenuli i vratili se. Kakva je to trka za koju platiš duplo veće putarine? Nakon trke smo morali nazad nizbrdo čitavih 200m do auta. Jer su gospoda iz organizacije postavila ograde i ceo centar sela je bio zatvoren za promet. Pred start su stotine automobila dolazile i svi su tužno okretali nazad i dalje tražili parking po periferiji sela. Ne jedan ili dva auta. Stotine. Mesecima ću sanjati sve te razočarane poglede. Hiljadu ljudi je očekivalo da se parkira blizu starta, ali ne, baš briga sebičnog organizatora. Oni su dofurali razglas, štandove, šatore, ciljni balon, zastave, sve što njima treba. A na potrebe trkača ne misli niko. Malo nam je trčati po njivama 10 20 40 kilometara nego još gazi uzbrdo nizbrdo po selendri i to po nekoliko puta. Svi sa ruksacima, iznureni, povijeni kao šerpasi. Dobro jedino je Stanić uterao Dustera na 15.5 metara od starta ali on nije samo legenda, on je institucija. Ko zna na šta sam posle trke ličio tako razočaran i jadan, ni Ranko me nije prepoznao. Definitivno naj-promašaj zime 2017/2018.