Kad ovako provedem vikend u društvu onda po pravilu više vremena potrošim za fejsbuk jer tamo svi stave slike pa onda ti njima pošalješ svoje slike pa se međusobno lajkamo i tako to. Ipak ne volim prevelika iskakanja iz uhodane dobitne kombinacije - prvo trening a onda odmor i sažetak dana na blogu.
Otprilike smo imali 4 sata u autu pa 4 sata na trci pa još 4 sata putovanja sa par zastajanja pa nešto malo odmora i 7 sati spavanja pa sat putovanja pa 4 sata pre - za vreme - posle trke + ručak i na kraju 5 sati povratka kući, i evo ističe treći sat pranja veša, razvrstavanja stvari, neizvesnog prebrojavanja koliko je ostalo od koje valute, večere i svega što ide uz povratak iz dvodnevnog lova.
Današnja trka je trajala sat i minut a jučerašnja gle čuda - sat i minut. Dobro, juče par sekundi ispod a danas par sekundi preko. Rekao bi čovek da je trebala da bude puno veća razlika između ravnih 12,720 i brdskih 11,140 metara no jučerašnje blato je usporavalo za dobrih 20% a današnji sneg ni za 5% pa eto naučnog objašnjenja.
Prosečan puls u sat blata 160, a na sat brda 156.
Dakle noge su ipak osećale određeni umor, iako sam pokušao da ih ošamutim pozamašnom količinom kafe. No start u 10:00 je značio buđenje u 6:30, i očigledno je došao prerano da bih se odmorio i razbudio. Obzirom da sam na Japetić krenuo tako zbunjen nisam ni uspeo da se premorim i iscrpim. Povratak do starta (tj. auta) strmom planinarskom stazom (nepuna 3km) se otegao na 40 minuta jer sam nizbrdo vukao Lolu i služio joj kao prenosni gelender kroz pedalj mokrog snega. Očekivao sam da ću kad se vratim kući biti skroz ukočen ali koliko god putovanje bilo naporno, ovo ipak nije bio maraton. Valjda sam se već pomalo navikao na tempo trčanje od 1h.
Nema komentara:
Objavi komentar