Padne mi ponešto na pamet pa pomislim "evo teme za blog".
Kad kažem blog ne mislim da to pišem nekom drugom kao materijal za razonodu, nego mi je mnoge stvari lakše shvatiti kada razmišljam pišući. Tako malo usporim tok misli, pa stignem bolje da proanaliziram nešto. Jedna od jučerašnje dve teme je ta INTUICIJA.
Ljudi koji nemaju napisan (i okačen na zid) plan treninga, kako oni funkcionišu? Koliko je efikasan taj način vežbanja u kojem slušaš sebe i ono što ti se "traži"? Poželiš da trčiš dužine pa uživaš u njima. Onda poželiš da se igraš brojevima deonica i njihovim trajanjima, brzinama. S jedne strane onaj koji svake nedelje ima deonice-tempo-dužinu bi trebao da stalno održava tu savršenu univerzalnost kroz ceo opseg intenziteta.
Kako se spram njega kotira neko kome čas dođe da otrči 7 dužina u 10 dana, a čas mu dođe da se igra ciframa pa prebrojava stotke i dvestotke? U biciklizmu smo imali i koncept treninga u kojem mesec dana treniramo aerobni pa mesec dana anaerobni sistem. Nikada oba zajedno u mikro-ciklusu jer je treniranje jednog kontraproduktivno za drugi. Možda neki koji se drže plana nakon početnog napretka jednako zapnu upravo zbog lošeg plana, baš kao i rekreativci koji rokaju sat tempa svakog drugog dana. Možda je intuicija bolja od oba ponuđena načina, ali (sledi još jedno možda) možda ni ona nije za svakoga?
Nema komentara:
Objavi komentar