subota, 10. veljače 2018.

neptun

km1
hmm jedva 10-ak ljudi ispred mene, ovo ipak ne bi trebalo da stvori preterano borben tok događaja
km2
od tih 10-ak više od pola pravi početničku grešku krateći krivinu kroz strmo glineno blato i sve ih prolazim. ovo će biti laka trka. samo pametno i oprezno
km3
dolazi jedna od par onih gotovo nemogućih staza za trčanje. uzano razgaženo ljigavo blato kroz korov sa obe strane i duboki kolotrazi!
km4
prolazi me neka po izgledu skroz profi cura od nepunih 50kg i proklinjem svako pivo i svaku kockicu čokolade koje sam progutao u zadnjih 20 godina. sada sam 5-ti ukupno a u obe trke 12&21km se proglašava po prvih 5. iza mene nikog. misija napola obavljena
km5
pratim tipa u drečavom oranž dresu i tu curu na nekih 50m razmaka i tako svo vreme očima periferno pratim kuda će ići staza. 50% posla na trailu mi obavljaju drugi. bingo.
km6
već je 6300m a nigde okreta. shvatam da se ovo trči vizuelno, na osećaj i pamćenje, a ne na brojanje koraka ili minuta
km7
skidam rukavice barem minut pre kontrole i trpam ih u džep od dresa. pripremam kartončić i cvikam ga munjevitom brzinom. gotovo sam stigao curu i narandžastog a dvojica koji su trčali za mnom se vraćaju na nasip kad sam već odmakao 100m. iskustvo, rekoh.
km8
svo 4-oro ispred su produžili na 21km. dakle vodim na kratkoj stazi. mali koji me je stigao pred okret me opet lovi ali kontam da ću ga se rešiti u najgorem blatu. ako je jednom zaribao, morao bi opet. valjda
km9
nigde mi se ne žuri, srećemo sve trkače koji tek idu ka kt1. put kroz vikend naselje je prema šumi sve lošiji ali blatnjavo-travnati makadam je bukvalno kao autoput u odnosu na ono blato
km10
u odlasku mi je delovalo da blatu nema kraja a sada nikako da dođemo do njega. postajem nestrpljiv. šumski put je takođe sav u blatu ali ima nešto lišća i umesto na svakom proklizavaš na svakom desetom koraku što je nedovoljno da mali zatrokira grrrr
km11
koliko god mu plamtala motivacija da drži zeca ispred, ugasiće se kad dotakne onih 110% mogućnosti. puls mi je sa 155-156 otišao na 168, digao sam intenzitet za dve zone. nakon desetak krivina i otklizavanja mali prvo zaostaje a ubrzo zatim mu više ni ne čujem korake
km12
trka je valjda rešena. pokušavam da se "odmaram u tempu" koji sam malo spustio. povremeno se ipak okrećem da ne bih doslovno sačekao konkurenta no ne vidim ga na krivudavoj šumskoj stazi. ne lezi vraže, na izlasku na čistinu je na 50m iza. nazad u jak tempo.
km13
u daljini vidim kraj nasipa i rampu, imam istih 50m prednosti. nit mi se finišira nit mi se rastrčava, sad sam na nekom tempo-auto-pilotu. utrčavam u baraku sa kartončićem koji već držim između dva prsta. zaslužena pobeda.

Nema komentara:

Objavi komentar