grad koji teče

Toliko sam bio odsutan u mislima kad sam prvi put čuo "volim grad koji teče" da sam TEČE shvatio kao TRČI, da je to nešto iz slovenačkog (tek). Teče i život, pa šta. Uglavnom ne vidim sopstveni život kao neki kanal koji sam izbetonirao i sâm mu projektovao krivine pa u dvorištu posmatram kuda odlazi voda iz oluka, nego kao neku rečicu koja dolazi ko zna odakle i nosi ko zna šta. Čas sleti divlja patka, čas proputuje neka bačena boca ljuljuškajući se sa ponosom kakvog samo smeće može imati. Tako je nekad dovoljno samo nakratko skrenuti pogled i tamo gde je bila boca, čeka te druga patka. Da izvinu dame. Ovako nekako:

Slično tim patkama, kolebam se i danas. Okej, jeste plan bio zašiljen ka Osijeku. Ali ja sam u Jagodini već dosegnuo taj planirani PEAK. Sada je sve odjednom mnogo manje dramatično, mnogo manje posvećeno, mnogo manje kako da kažem... obavezno.

Ranijih godina sam sebi stvarao preveliki pritisak. Do kraja marta istrčati ispod iks minuta, pa onda na svakom sledećem half-u nešto popraviti. I to je znalo da potraje preko cele godine. Sada sam pak uleteo u Formu klizećim startom. Nakon Holjevke po 4'06''/km su me korak natrag vratile neočekivane teškoće u Kruševcu i 10.5km brzinom od samo 4'18''/km, pa zatim nit-dobar-nit-loš Frtalj u novom sadu sa nešto boljim prosekom 4'12''/km, i samo sedam dana kasnije u Jagodini ceo half prosekom 4'13''/km.

Sve pobrojano su totalno "svemirske" brzine u odnosu na ono što trčim na treninzima. Za sada ne mogu da budem siguran da li mi je ovih 1h29 trenutna forma na koju mogu da računam na svakom sledećem half-u, ili je to bilo ono zrno koje i ćorava koka katkad ubode, pa ću nastaviti da šaram sa "boljim" i lošijim vikendima.

Posebno me žulja ovaj raspored treninga koji sam ove nedelje izmenio jer tokom ona dva dana kopanja krampom po dvorištu jednostavno nisam bio u stanju da trčim i ujutru i uveče. Prerano sam se umorio, pa sam onda umoran još neko vreme pokušavao da držim korak sa danima koji prolaze, i sada mi nakon jučerašnje dve lagane šetnje i jedne lagane vožnje već deluje da bih evo u podne morao da trčim taj Osijek.

Ako previše promašim taj trenutak oporavka i superkompenzacije (ne samo po pitanju energije nego i volje, motivacije) može se desiti da sutra celu trku "prespavam" na nogama. Dakle upao sam u fazni pomak. Zadnje trčanje nije bilo u sredu uveče nego u podne. To sada stvara novu ideju, poput one druge patke koja se odjednom pojavila na vidiku. Mogao bih sredinom dana da odem u školsko dvorište i lupim desetak 200-tki onako bez zapinjanja, "na tehniku".

Dok završim blog, vratim se poslu, izađem na pauzu, može prestati kiša a može mi se i promeniti patka, ovaj, raspoloženje, pa odem sa nekim od pasa na najbliže brdo. Kako godine prolaze, sve manje verujem u važnost svakog (ne)pretrčanog metra, a sve više u neku mnogo širu sliku. Da ne kažem panoramu.