meno due

Već poodavno doslovno mrzim taj Rođendan. Čestitanje na čemu tačno? I najgori ološ doživi sledeći rođendan, zašto s njima da delim istu medalju?

Uglavnom, meno due. Tako italijani kažu za "još dva" dana do rođendana. Ovo mi je što se tiče sporta često bio jedan od boljih delova godine, jer sam se nekako uvek "budio" s prolećem. Sve mi postane lakše, lepše, više je volje, snage. Kao da sam preko zime ulagao neku dodatnu skrivenu energiju da bih živeo, a od aprila nadalje me sunce greje i onda mi Godina sve uloženo vraća, poput oseke i plime.

Ceo taj "prirodni mehanizam" je možda bolje dolazio do izražaja kada sam bio nezavisniji od drugih. Vremenom sam tu nezavisnost ispustio i sada je sve nekako drukčije. Moji dani više nisu "većinom moji" nego oblikovani drugim uticajima. Neki ljudi se zbog toga odsele na drugo mesto. Ne mogu da spavaju u blizini aerodroma. Ne mogu da dišu pored novoizgrađene fabrike. Naša kuća je pak postala šinteraj u kojem se ne zna ko pije ko plaća. Non stop neko laje, nadlajava se, arlauče. Kad sam jutros sa sprata pljusnuo četvrt čaše vode u dvorište ne bi li se razgoropađeni lavež malo smirio, optužili su me da je jedna kap pala na Mamino stepenište. To je dakle veći problem nego da neko iz komšiluka pozove Komunalu Policiju zbog ovolikog uznemiravanja.

Koliko god voleo pse i spašavao ih na svakom koraku, doslovno bih svakog dana zvao komunalnu ako bi se u dvorištu do mojeg zapatila ovolika ludnica. Ovo je ipak grad, divljacima je mesto u šumi pa neka rade šta hoće. Imamo jednog takvog u okolini i nije baš na nekom dobrom glasu. Natovario je pola hektara kartona i plastičnih flaša, olupina automobila, za svaki branik je vezao po jedno kučence da mu čuvaju te "dragocenosti" i oni naravno laju od jutra do mraka. No barem nema nikog na 100m okolo pa se ne može reći da ikoga od komšija direktno ugrožava.

Možda smo do pre koju godinu jednostavno imali više sreće s tim psima. Sto pasa sto ćudi. Ili smo i sami bili idioti koji ni na šta drugo nisu obraćali pažnju. Ako je trebalo da prođe ovoliko godina da postanem normalan savestan građanin, računam da je opet bolje ikad nego nikad. Zimus sam nakon dugog razmišljanja i odmeravanja reči izjavio da su poslednja dva psa koje smo udomili Najveća Sramota Za Pseći Rod. Toliku količinu gluposti i svih drugih negativnih osobina nikada nisam sreo. Ne umeju da se igraju međusobno, sve je u nekom režanju i klanju iako se uglavnom i naizgled podnose. Imaju samo po dve godine a žive kao bračni par koji se nikada nije ni voleo pa nakon 60 zajedničkih godina jedva čekaju da ono drugo crkne ne bi li se malo odmorili od "života" koji to nije.

Najveća Sramota su zbog toga što su me upravo oni prosvetleli u tome da nikada nemaš pojma kakav ti se idiot zauvek može uvući u kuću. Sa 3 meseca su svi jadni umiljati i bespomoćni, kao sa kalendara. Jednog gde god pustiš sve samelje i pojede bez obzira da li se radi o cveću kamenju igračkama ili živoj ogradi. Druga pak pojede njegovo govno pa po ceo dan moraš stražariti kao neki "lovac na govna". U protivnom dobije proliv pa narednih 5 dana ne možeš očistiti dvorište od toga. Zatvaranje u boksove naravno ne dolazi u obzir jer smo mi humani i volimo životinje, "nismo kao tamo neki lovci".

Preko svega toga je pre par nedelja  Lola dovela još jedno jer "po ulicama juri aute pa može stradati". U ovom gradu se doslovno svakog meseca pojavi po 5 novih koji tako mahnito po ulicama jure aute, i to su očigledno oni genetski predodređeni da do kraja života divljaju i arlauču umesto da mirno leže i vrte repom, to je zaista jako logičan razlog da ih smestiš u sopstveno dvorište. Pride ovi kreteni iz Azila upravo takvima stave markice na uši pa ih vrate na ulicu, ne bi li celom gradu zagorčavali život. Nije nikakvo čudo što je od ovih "prosečnih građana" većina naoštrena protiv tih čopora lutalica koji slobodno tumaraju gradom, kao da smo neko zabačeno rumunsko selo.

Nakon slušanja pola sata živčanog laveža prosto nisam ni raspoložen za trčanje. Preko svega toga mi klimakterična supruga nabaci kako to "nikom normalnom ne smeta" nego samo meni. Ako mi skaču po leđima i izgrebu me usred ove alergije pa mi tu ostane ogrebotina koji me svrbi mesec dana, ne dao bog da sam podmetnuo đon da bih se zaštitio, odmah sam optužen da ih šutiram. Ona izađe u dvorište dok oni urlaju, ja sa prozora samo kažem "1) metla 2) voda" jer postoje načini da im zapretiš, no izgleda da ona svojim ušima od gume uopšte ne čuje kolika je oko nje dreka.

Sve do juče sam bio neodlučan da li je problem možda i u meni. Možda sam se ja promenio. I onda sam čuo kako je jedna poznanica pričala o svojoj deci. Visoki stručnjak i veoma obrazovana ženica, govori o svom sinu sve najbolje, i govori o svojoj maloj kćerki kako je već sa nekoliko godina lažljiva, podla, groznog karaktera na koji se uopšte ne može uticati. Neprekidni i raznovrsni pokušaji ne daju nikakvog rezultata, iako je genetika očigledno ista kao i kod brata. Sa očajem ženica priznaje kako se sve više okreće ovom sinčiću "koji vredi" i prestaje da se uzalud troši spram devojčice, jer joj je raspoloživo dnevno vreme ograničeno poslom i obavezama.

Možda treba učiti od mudrijih. Posvetiti se onome ko vredi, smanjiti dotok vremena i energije lošima koji su dovoljno odrasli da ih možemo smatrati već izgrađenim individuama. Jer dobro se od Dobrog (čoveka, i uopšte živog bića) vraća dobrim, a od Lošeg se odbija i nestaje u nepoznatom pravcu pa imaš taj gorak osećaj da se uzalud traćiš. Malopre sam sišao sa metlom i rasterao tri psa u tri zasebna dela dvorišta, i nakon nekoliko dana evo prvi put čujem nekog vrapčića tu u jelkama. Mislio sam da su se odselili, a samo su bili zaglušeni ovom psećom Ludnicom kojom se ponosimo.

Nakon ovih deset minuta tišine možda odem na malo normalnije trčanje umesto onog uobičajenog kad mi je već na polasku pritisak od nerviranja 300 sa 300.