Start je malo kasnio ali kada sam video stazu, shvatio sam i zašto. Pa burazeru za ono je trebalo milion volontera. Domaćini su odlučili da nas počaste potpunim full totalnim turističkim obilaskom grada. Glavnim ulicama, pa uz reku s jedne i s druge strane, kroz konjički klub, mini tržni centar na okretu, pa kroz staro utvrđenje, pa kroz parkove, pa posred pijace kroz tezge, pa kroz gradske parkove. Imali smo trčanje po trgu, ulicama, po trotoarima, kroz prolaze, po kaldrmi, veštačkoj travi, asfaltu, betonu, kockicama, a dobili smo i famozni mostić sa brdskim ciljem na vrhu, pa preko istog nazad, sa par stepenika gratis :-)
Ja sam pokušao da ponovim trku od pre 7 dana pa sam birao grupe koje više-manje drže taj ritam za 1h29' no zbog milijardu skretanja GPS nije bio 100% pouzdan pa mi je sat na kraju pokazao preko 200m "viška". Džaba meni prosek od 4'13''/km kada sam se nakon 21,100m nalazio na dve ulice od cilja. Pokušao sam nesporazum sa koordinatama da ispravim početničkim sprintom u ciljnom pravcu no ipak se semafor promenio na 1:30:00 pre nego što sam napravio poslednja 3-4 koraka. Što mi uopšte nije bilo važno, naravno.
Ali eto, takvi smo mi trkači. I kada ti je skroz svejedno ti ipak finiširaš. Prošle nedelje sam istrčao kontrolni half ispod 1h30 a sada sam jedino ganjao plasman u kategoriji jer je ovo bila puno jača trka po tom pitanju. Pred kraj sam nanizao nekoliko "konkurenata" no kao i obično ispostavilo se da i nisu BAŠ moja kategorija pa sam džabe lipsavao u ta zadnja 3-4 kilometra. Ispalo bi puno lepše da sam barem ono devojče koje sam pokupio u 20-om kilometru pustio da uđe ispred, no ja sam je zbog bezvredne polovine sekunde džentlmenski odšprintao :-)
Ono što je najvrednije sećanja je naravno sama staza. Evo i zašto. Nekoliko puta mi se događalo da sanjam kako sam zalutao na trci. Zadnji put pre možda godinu dana. Sanjao sam kako trčim neki "veliki" maraton, ali ne znam koji, neki bezimeni. Hiljade ljudi a ja vodim. Trčim tako prvi, iznad lete helikopteri i prenose uživo preko Eurosporta, ispred mene dva motora a ja za njima kao Kenedi u kabrioletu, samo bez kabrioleta, peške.
Pa sve nekim ogromnim avenijama levo, pa desno, pa onda u nešto poput studenskog grada, pa u jedan od paviljona, pa po nekom dugačkom beskrajnom hodniku na kraju kojeg su stepenice, pa nekoliko spratova uzbrdo i u jednu ogromnu prostoriju i dođem do prozora i nema dalje. SUNCE TI ŽARKO ZALUTAO SAM, A TREBAO SAM DA POBEDIM!!!
Taj san postoji u nekoliko varijanti, i kada su nas u Osijeku skrenuli sa trotoara u parkić, pa na šetalište/nasip, pa odatle u Tvrđavu, pa mostićima kroz lavirint kaldrme negde levo desno i kada smo završili na gradskoj pijaci/tržnici, pomislio sam BRATE OVO JE PREVIŠE, GARANTOVANO SANJAM.
No da se sve ne bi završilo u slepom koloseku kao u mojim snovima, pobrinula se "konkurencija", i moje taktičko iskustvo da svo vreme puštam četvoro da trče 5m ispred a da ih ja pratim sa idealnog rastojanja. Ako se neko nađe na stazi oni će ga "skloniti", ako se raštrkaju drž-levo-drž-desno na vreme ću videti kuda treba skrenuti, a kada izađemo na pravac i čistinu stići ću ih u par koraka.
Tako je i bilo. Kada sam se napokon dokopao šetališta i shvatio da ćemo još napraviti neki krug po levoj obali Drave i vratiti se nazad, e tek tada sam odahnuo. Više neće biti iznenađenja. Tek tu mi se otpustila ručna i uključio adrenalin pa sam počeo da odmeravam koga od onih ispred vredi loviti. Očigledno većina trkača još uvek nije naviknuta na sunce i toplo vreme pa su mnogi "pali" u tom poslednjem delu trke.
Podaci pokazuju da se ipak dosta izgubilo na ritmu prilikom prolaska kroz najveći "lavirint". Otprilike nekih desetak sekundi u tom najkomplikovanijem ali ujedno i najlepšem "kilometru iz snova" po kojem ću zauvek pamtiti ovu trku. No isplatilo se. Zbog svega mi odjednom i onih 1:30:02 iz rezultata izgledaju neopisivo cool. Kao prst u oko onim cenama iz Kauflanda gde je sve na dvajs' devet i pedes' devet :-)
Nema komentara:
Objavi komentar