Podsetilo me to na trčanje maratona. Moraš biti neka vrsta gospodina da bi istrčao maraton kako valja. Uzdržan. Džentlmenski otvoriti vrata adrenalinu da malo izađe iz glave na svež zrak, ljubazno mu reći da ne žuri, da se vrati za par sati. Za razliku od ovih džihadista koji kreću na maratone sa pokličima IDEMOOOO, vrišteći i skačući u vis. Poput onog majmunčića iz Guns 'n' roses koji će ščepati mikrofon i nakon tri reči već početi da vrišti. To je valjda onaj sprint na startu maratona, jer nas dron snima pa da budemo napred. Seljačine uvek u prve redove, pevao je Štulić, da zaokružim ovu glazbeni paprikaš od bloga.
Nazad na maratone, jer spremam nešto specijalno za danas, autoplay Youtube mi je nakon Bouvija pustio Stinga i njegovog engleza u njujorku, u verziji sa džez muzičarima. Svaka nota nosi neko novo podsećanje pa me tako i ovaj Stingov nonšalantni ritam podseća na to kako sam pre 5-6 godina imao fazu trčanja sa vokmenom (preciznije, sa mobilnim telefonom, no ja sve što svira u hodu oduvek zovem vokmen) i nakon početne faze trčanja uz rock sam se prešaltao na neku americana-country-folk muziku koja mi je više prijala jer sam se istovremeno sa bučne magistrale preselio u brda, i produžio/usporio treninge.
Odjednom mi nije trebalo ništa "da me podigne" već naprotiv, prijalo mi je ono što lebdi zajedno sa mnom. Kad Alison Kraus nežno tepa ledenoj glini koja joj pritišće vrat, shvatiš i prihvatiš ono "bol je prolazan" što s ponosom recituju svi ovi kojima iz ušiju trešte Gunsi i koji prohodaju na 30-om kilometru.
Evo 5 je do 12, promašiću onaj termin "tačno u podne" za svoj današnji Obračun, no čim s posla stignem kući pauzu ću iskoristiti za jedan mučan test. Ideja je da otrčim trening sa krugovima kod Manastira, koji mi je bio jako drag kada sam mogao da ga "mažem". Nekadašnji "atak" se pretvorio u odbrambenu taktiku traženja najbezbolnijeg ritma iznad brzine hodanja, ne bih li preživeo trčanje uz kamenjare sa 18% nagiba. Do/od kruga imam 2.1km, što sa 4 kruga po 4.2km daje zbir od 21km. Nekada sam se igrao brzinama i uvek imao zalihu ispod 2h za ceo trening, a zadnjih par godina su velike pauze i teške povrede doprinele tome da mi sve brže od 6'/km deluje "premija".
Može li se sporije od najsporijeg, dublje od dna?
Izmeriću pa ću vam javiti...
Ako ne budem PREVELIKI gospodin pa radije odustanem na pola nego da prohodam, jer valjda ipak postoji granica koliko jadan možeš izgledati i istovremeno pretendovati na to da još uvek sebe vidiš kao gospodina a ne kao sramotu za ljudski rod.
Nema komentara:
Objavi komentar