Juče nisam imao pojma da li sam "ubo" pravi intenzitet. To je ono što zovu Osećaj, ili Iskustvo, ali... i taj osećaj se baždari tokom trke. Nekad nemaš tačnu predstavu o tome koliko će otopliti, koliko si se odmorio, jer 92% spram 96% (od maksimalnih mogućnosti) postane velika razlika pred kraj maratona. Kreneš nekim ritmom u koji veruješ da je pravi, onda na pola kažeš to je to, na 30km kažeš to je valjda to, hmm, ma mora biti, pa na 35km opet kažeš ovo je definitivno TO i tako otrčiš do kraja. Razlika između nas sa dobrim osećajem i onih bez istog je što mi početni ritam promenimo eventualno za par % ili ne, dok ga neiskusni (ili glupi) menjaju i u odnosu 2:1 (hodanje na maratonu recimo).
Ovaj trening ima jako težak uvodni deo od 2.1km, i tek onda idu ta famozna 4 kruga, pa se sve kruniše vratolomnim spustom, naglavačke istih tih 2.1km koji su 1/2 kroz kanal/vododerinu sa preskakanjem stenčuga, i zadnji kilometar je po asfaltu.
Tako sam juče krenuo oprezno po principu da je bolje pred kraj osetiti višak rezerve nego manjak. Pogledajte prve dve kolone iz 2008, kako sam usred leta išao 5 krugova znatno jače nego 4 kruga na proleće. Ovih 5 krugova sam trčao u utorak a Sljemenski je bio u nedelju, dakle zadnja tempo-polu-dužina i uhodavanje u trku.
Zanimljiva je progresija na treningu iz 2013, godine koju sam celu monstruozno protrčao, ispobeđivao sve i svašta od planinskih maratona, preko 57km na Tari koji su mi doneli rekordan broj ITRA poena, i zaključno sa pobedom na ravnom maratonu zatvaranja sezone u Novom Sadu.
Ipak iznenađuje i jučerašnja progresija. Kao da mi se vraćao neki stari film. Krenuo sam jako lagano, tapa-tapa nadajući se da neću "iscuriti". Onda sam već u drugom krugu na par ravnijih delova malo dodao gas, osećajući da imam nešto više snage od prostog pretrčavanja staze u režimu Dužine. Taj trend se nastavio u trećem krugu gde sam otpustio noge i na spustu koji je jako varljiv, 1600m po uzanom asfaltu koji je jako nagnut niz padinu pa levom nogom trčiš 5cm iznad desne, ima nekoliko oštrih krivina i kanala popreko za odvod vode a na mestime je toliko strm da ti zubi zveckaju kad petama dodiruješ zemlju. Četvrti krug je bio pravo olakšanje "jer je poslednji" i više se nemaš za šta čuvati. Nadao sam se da će biti brži, ali ni slučajno ovoliko. Minut i po brže od prvog kruga, da ne poveruješ.
Još uvek nisam siguran da li sam (da je to bilo zaista bitno) mogao isti ovaj trening otrčati brže. Ljudski organizam se ne može objasniti matematičkim formulama. Samo malo više napora i zamora u prvom krugu može da uključi odbrambene mehanizme i ugrozi ostatak treninga. Progresija pak može postepeno da uključi adrenalin, u trećem krugu zamišljaš da si na pola nekog maratona, u četvrtom krugu se uneseš u "trku" i kreneš u lov za prvoplasiranim, i odjednom pristaješ na taj krajnji zamor u nogama, bez pomisli da na vrhu brda napraviš pauzu ili da skratiš trening.
Te 2008 nisam ništa lomio ali sam imao povredu lože još od jeseni 2007, pa sam uglavnom vozio biciklu i jednom u 7-10 dana trčao izbegavajući ravno. OK, za ovaj trening su kvadricepsi ionako ključni. Desetak dana pred taj prvi trening u gornjoj tabeli sam istrčao Beogradski Maraton za 3h15, iz jedinog razloga što mi je bio rođendan. Na svakih par km sam trčao 50m unatraške da odmorim ložu, a preko svega me je pred kraj uhvatio i pljusak i ohladio povredu kada mi je to najmanje bilo potrebno. Uzeo sam medalju u cilju i rekao "ovo je medalja za glupost, ali šta fali, neka imam i jednu takvu". Najnovije brojke kažu da sam sada u sličnoj formi glede maratona, zanimljivo.
Nema komentara:
Objavi komentar