PM PM

Svake godine pokušam par puta otrčati taj genijalni PM PM što u prevodu znači PodMedvednički PoluMaraton, iako krug ima 22km. Uhodana kombinacija za dobar provod glasi otići biciklom do jednog potplaninskog sela, 24km u jednom pravcu i svo vreme blago uzvodno, zatim otrčati taj planinski krug od 22km, i vratiti se biciklom istih 24km do kuće.

U centru sela (?) ako se jedina raskrsnica može tako nazvati, postoji česma, preko potrebna da se napijem vode pred trčanje i da se umijem nakon. Jednom sam zamalo krepao od žeđi jer je u selu bio nekakav Vašar, pa su zatvorili česmu da bi svi gosti po piće otišli u kafane. No ja nisam bio poneo pare, a bilo mi je glupo da uđem u neku kafanu ili šatru da tražim čašu vode pa sam tako žedan i prašnjav nastavio biciklom prema kući.

Nakon BG polumaratona sam trčao jednom (ned.), jednom (pon.), dvaput (uto.), dvaput (sre.), i ovaj PMPM mi se baš fino namestio da ne moram na dva trčanja i u četvrtak nego da mogu tako fino da se izmigoljim iz radne nedelje.

Osećaj mi je bio čudan. Ujutru sam bio više nego umoran, onda sam se tokom prvih nekoliko sati mic po mic odmarao, i onda sam uradio ono što se ne radi. Najeo se slatkiša. Sto puta mi se dogodilo da od toga prosto "kljoknem" i zažalim što u pekari nisam kupio neku pitu od krompira ili zelja, umesto kremšnite ili giganstkih ledenih kocki. No ovaj put sam poslušao šta mi srce traži, i pogodio.

Još sam izneo pavlaku nutelu i domaći pekmez i dodatno prelio sve te kolače sa ekstra filom, skuvao duplu kafu i nakon "natočite mi pun" seo na biciklu. Po silasku sa bicikle je osećaj bio "hmmmm..." no samo do prvog uspona. Onda sam uhvatio ritam, i to SPORI RITAM. Jako niska kadenca, ali kvadricepsi puni snage. Lagani koraci kao da plešem uz neku 5% sporiju muziku od potrebne za trčanje.

No to je išlo, i išlo, i nakon par kilometara sam shvatio da mi "ide", u životu ideee miiiiii. Već sam počeo da se zadovoljno smeškam iako sam prešao tek 10-15% puta. To je taj osećaj kada znaš da nećeš padati u ritmu, da nećeš skraćivati krug nikakvim prečicama, da nećeš ni pomisliti da li da uzhodaš neki najstrmiji deo, jer jednostavno po takvom danu ništa nije preteško.

Kako je došlo do toga da mi se dogodi takav dan, nakon što sam iza polumaratona zaboravio na odmor i nastavio da trčim sve do tačke kada me je sve zabolelo i delovalo da sam se "raspao", dakle kako je odmah sledećeg jutra došlo do renesanse, nemam pojma. Čisto sumnjam da je do kolača, no do nečeg je moralo biti.