subota, 22. veljače 2020.

igra(čka plačka)

pre neki dan mi se jedna od ovih iscrtanih gps staza kuda sam trčao učinila poput glave i odmah sam spazio gde bi mogao da se doda nos a gde usta.
otvorio sam Stravu na kompjuteru i pod "create route" krenuo da popravljam gde može.
čak sam našao i mesto za oko, negde u komšiluku drugarice koja takođe trči.
planiranje je uzelo dosta vremena i energije a bogme i trčanje.
najdosadnije je crtanje ove frizure "na keca" i trčanje sporednim ulicama napred-nazad.
al dobro, nema dobro obavljenog zadatka bez neke žrtve, makar se i o igri radilo.

dok sam u ruci držao uključen telefon usput sam (start je u najdonjoj tački) ispravljao gde je moglo, da ima što manje grbâ i nepravilnosti.
to je uključivalo peglanje krivina po trotoarima, optrčavanje oko parkiranih automobila kroz kanal ili sečenje sa jednog trotoara na drugi preko one trave između 2+2 saobraćajne trake.
sva sreća pa su bile Zadušnice i pola gradskih automobila nabijeno u krugu oko groblja.

kad sam obavio ceo desni deo, gornji sa sve obrvama (!!!), brinuo sam se oko Oka jer na karti izgleda kao da se dve ulice ne približavaju baš puno ali bolje nisam našao.
kad sam došao do pred kraj, ugledao sam isti veš koji se suši na konopcu koji sam video i malopre i shvatio da treba protrčati ljudima preko travnjaka i doći će se u "onu tamo" ulicu.
zažmurih, pomislih "pomoz bože" protrčah i pobegoh.

nakon toga je išlo peglanje grbe na nosu, e tu sam već "poginuo" jer sam pretrčavao i preko gomila smeća, oko žica za sušenje veša ispred zgradâ, i preživeh i sve to.
u dnu nosa Lola reče da će da svrati u supermarket dok ja opcrtam desnu krivinu nosa koja je uzbrdo pa nizbrdo, i to mi je super ispalo a ona me čekala dole na raskrsnici.

celo trčanje je kao i svako prethodno bio ustupak toj nekoj Uzvišenoj Ideji "da budemo zajedno", čemu u startu ništa ne fali osim ako ometa koncentraciju koje pak često ume i da zafali.

nizbrdo od nosa smo gledali kojom stranom ulice da idemo jer smo upali u gužvu i u toj KONCENTRACIJI kada će se gde otvoriti zeleno i kojom stranom da trčim jer ona mora desnom, promašio usta i stigao skoro do dna brade.

uzvišena ideja, koliko god bila imbecilna posle 90 godina zajedničkog života, odjednom se pretvorila u Highway to Hell jer sam shvatio da sam gledajući u semafore skroz zaboravio GDE sam krenuo. momentalno sam stao, zaustavio snimanje, obrisao aktivnost, i rekao "imaš ključ, imam ja, idi kući a ja ću doći za pet minuta, hoću da se nerviram sâm".
#aukurac

nije teško pretrčati desetak km, ali razočaran sam što mi se tolika emotivna energija, planiranje kako ću drugarima s kojima trčim i družim se na Stravi zadati "domaći zadatak", svo to radovanje unapred, pravljenje računa bez krčmara, sve je u sekundi puklo kao balončić od sapunice.

i ne, neću ovo pokušati opet, nikada.
nacrtaću neku drugu stazu i otrčati je sâm, jer kad god sam bio sâm nikada nisam zaboravio gde sam pošao.
ova staza neka ostane neiscrtana jer sam joj ja tako dozvolio.
tolike poraze sam u životu prihvatio pa ću i ovaj, ništa mi neće biti.
ni hirurg ne vodi ženu na posao i operaciju da mu priča pričice dok tamo nekog kolje i još da mu kaže "samo ti radi ne daj da te ja ometam blablablablabla", jok.



Nema komentara:

Objavi komentar