petak, 28. veljače 2020.

poslednji mehikanac

imao sam komplet knjiga o kaubojima i indijancima i kad sam dobro savladao čitanje svakog dana sam imao mali ritual posle škole i ručka, kupim tablu eurokrema od 100g da se zasladim i čitam sledeću od tih knjiga. jedna se zvala Poslednji Mohikanac, da me ubiješ danas šta znači mohikanac pojma nemam a ne verujem ni da ću guglati. beše mi smešno jer meksikanci valjda ne kažu meksiko već mehiko pa mi došlo da ovaj 28. februar može biti poslednji mehikanac.

a sutra je 29. februar jer kad se danas završi normalan februar sutra nastupa onaj dan zvani nada umire poslednja pa zbog nje ili njega eto ni februar ne može da se završi kada je planirao.

nemam pojma da li sam pogrešio ili nisam, saznaću popodne.
prvo sam mislio, što je sigurno - sigurno, da ja lepo otrčim jutros kad sam se već ovako rano probudio (to je bilo pre dva sata) no malo me omela kiša, ne što mi nešto ne prija ili se bojim da ću se istopiti, nego prosto trening po kiši nije toliko kvalitetan kao kada baš ne pljušti.

svaki ritam se poremeti, preskačeš baruštine, zaobilaziš jezera na raskrsnicama, prosto "to nije to" i onda sam sve odložio za posle Posla. ne znam ni šta je gore, trčati nakon posla ili ići na posao nakon trčanja pa sedeti onako nepokretan dok se vene šire kao da si u noge tojest krv razmutio kvasac.

no bar jedna dilema je rešena, posle posla će uslediti užina i već znam kojim ću putem trčati gore pa dole pa gore pa dole, jedino ne znam kako ću do tog puta doći ako bude baš pljuštalo a fali mi jedno 4km. ako ne bude puno hladno mogu i biciklom, opet naravno ako baš nije teška kiša kao upravo sada.

privodi se tako kraju februar i sve su prilike da ću ga kao i januar završiti sa smešnih 180-ak km trčanja, no zato sam se podosta navozao biciklom i to me baš... pođoh da napišem USREĆUJE no nisam siguran da li to možda zvuči malo euforično pa neću napisati ništa, osim eto super je bilo, čak sam i stari bajk počeo da vozim opet a novi će se već naputovati kojekakvim makadamima letos, svakom svoje.

nešto sam razmišljao o algoritmu fejsbuka koji mi na svakih 15-ak dana menja "prvu postavu" ljudi s kojima sam povezan i kad krene da me zatrpava objavama te neke Nove Garniture često zna da izgleda da osim njih više niko ni ne postoji. onda me naravno to vuče da im nešto lajkujem ili komentarišem pa mogu pomisliti (oni) da sam ih zajahao i iz nekog razloga postao opsednut njima pa im kampujem na profilu ali uopšte nije tako. neke ljude mi pak nikada ne pokaže pa moram da pretražim po imenu da proverim da li smo još uvek prijatelji, a osim što jesmo i kod njih GLE koliko hoćeš objava, i uredno štiklirano "pratim" ali mi ništa ne dolazi, hm.

Nema komentara:

Objavi komentar